Сахрањен новинар Игор Булат

Игор Булат, дугогодишњи новинар и уредник РТС, сахрањен је данас у 14 часова на гробљу Орловача, а опело је одржано у цркви Светог Великомученика Прокопија. Неколико сати прије тога у просторијама РТС одржана је и комеморација гдје су се од њега емотивним ријечима опростили сви којима је обиљежио живот, који су радили, одрастали са њим, који су га вољели и који ће га чувати у сјећању заувијек.

Србија 31.07.2019 | 17:00 Испраћају од Игора Булата присустовали су породица, пријатељи и многобројне познате личности који и даље не могу да вјерују да га више нема.

Игор је сахрањен уз пјесму свог великог пријатеља Дино Мерлина “Птица бијела”, а то је, како је открио његов рођени брат Марко Булат, била његова посебна жеља.



Марко Булат је заједно са породицом свог брата примао саучешће, а испричао је колико је све то тешко.

– Јако је тешко када сазнате такву вијест, нисам знао како ћу јавити мајци да Игора више нема. Ја сам био први који ју је позвао, стварно је тешко, претешко све то… Игор посљедња три, четири мјесеца није могао ништа да једе… – рекао је његов неутјешни брат Марко Булат.
 

Игору Булату је у децембру прошле године установљено тешко обољење, а иза себе је оставио супругу и двоје дјеце. Преминуо је у 48. години. 

Игор Булат је у Телевизију Београд дошао 1993. године и као млад новинар извјештавао о проблемима Београда и Београђана.

Водио је Јутарњи програм, укључивао се са београдских улица, а у посљедње вријеме уређивао је Београдску хронику.

О томе какав је истински био говоре и ријечи његове колегинице и пријатељице, водитељке Раде Ђурић.

– У исто вријеме смијао се увијек од срца и увијек у лице и та вјечита његова потреба и потрага за бољом страном живота, та његова често неподношљива лакоћа прихватања реалности многе је умјела да превари али и да заведе. Игор је у ствари био један сјајан, интелигентантан, оштроуман, одговоран и новинар и човјек и отац и супруг и син и брат и пријатељ. О телевизији је знао све, о људима све више, имао је све што је било потребно за једног професионалца, имао је своје успјехе. Знао је да буде и храбар, умио да буде и равнодушан, умио је да да све од себе, али и да подвуче црту. Болно, али достојанствено да нико не примјети примао је ударце. Није му било лако, али је знао и да узврати, а да изгледа лако. Између мене и мог дивног пријатеља није требало да се глуми, стварно и искрено је све било лако. Тачније мени је са њим било све лако.



Лако сам за њега страховала, лако је он за мене бринуо, лако ме је насмијао, и те како лако изнервирао, лако ме је тјешио, лако се посвађамо, још се лакше помиримо, е па ваљда је зато сад толико тешко. И знате ја већ данима размишљам шта би он сад нама рекао и данима размишљам како би већ нешто духовито смислио да прекине патетику. И први пут смо остали без барем приближно сличног одговора ми који га знамо. И први пут одлазиш из редакције и за собом остављаш мук и сузе и ја ти сад стварно обећавам у име свих нас да ће то бити посљедњи. Већ од сутра, шта од сутра, већ за пола сата ми ћемо причати о теби онако како си нас научио са много смијеха, једноставно. Пусти нас само, ево само тренутак овај сада, да смислимо како и да сјећање на тебе постане лако онако како си ти заслужио. Одувијек и заувијек дебели путуј, ‘ајде сад осмијех и не брини ни о коме и ни о чему – рекла је Рада на комеморацији.

(Блиц)