Обрачун са лажним фармерима

Борис Пашалић, министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске, у интервјуу за Српскаинфо тврди да ће истрајати у борби против лажних пољопривредника.

Република Српска 30.07.2019 | 18:04 Борис Пашалић, министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске, поручује да ће ово министарство истрајати у борби против лажних пољопривредника, те да су резултати са терена у овом погледу поражавајући. 

Наглашава да је контролама утврђено да је значајан број фармера у Републици Српској, који су корисници подстицаја, приказивао лажне податке, поготово код подршке за регресирани дизел и производњу пшенице.

– Контроле су показале да су неки или пријавили више усјева него што стварно имају или су пријавили усјеве које уопште немају. Раније смо контролу спроводили само кроз инспекцијски надзор, а сада то радимо преко Агенције за аграрна плаћања. Контролори су сваки дан на терену – истиче Пашалић.

О којем броју лажних пољопривредника је ријеч?

На примјер, од 3.100 корисника подстицаја за пшеницу, контролисали смо око 147 из свих општина Републике Српске, од чега 20 одсто њих уопште нема усјеве пшенице. Они су у регистру, па пријаве да имају, напримјер, десет хектара, а ми смо им вјеровали да говоре истину.

Шта се раније дешавало кад им неко дође у контролу?

Могли су да покажу било коју и било чију парцелу. Сада на терен водимо људе из РУГИП-а, који утврђују о којој парцели је ријеч и шта је на њој.

Како ће преваранти бити кажњени?

Тим људима смо ускратили премију, а двије године неће моћи да добију подстицај ни по којем основу. Такође, њихова имена ће бити објављена на нашем веб сајту. Увешћемо ред у ову област. Замјерио сам и поштеним фармерима који су знали за ове преваре, а нису на њих указали. Након пшенице, услиједиће контроле соје, одређених ветеринарских мјера, те контроле у области анималне производње.

Шта је највећи проблем нашег аграра?

Лоша конкурентност домаћих производа. На примјер, произвођач пшенице у Мађарској има седам, а код нас четири тоне по хектару, по чему се јасно види колико смо неконкурентни.

Како повећати конкурентност?

Она се  постиже примјеном нових знања и технологија, тако да је погрешна перцепција да се пољопривреда развија на бази подстицаја који само помажу нискодоходовне секторе.

Пољопривредници се, ипак, углавном жале управо на недовољне подстицаје.

Подстицаји од њих чине зависнике који, кад знају да ће добити новац од државе, не размишљају много о новим сортама, новим пестицидима, новим ђубривима. Ми, с друге стране, желимо да подстицаје више усмјеравамо у капиталне инвестиције, а мање у директна давања по литру и килограму.



У којој мјери су наши фармери спремни да прихвате нове технологије?

То, нажалост, иде прилично тешко. Зато дјелујемо у правцу да газдинства преузимају млађи људи. Примјера ради, ако фармер купи нови трактор, добије 30 одсто поврата од МПШВ, а ако је млађи од 40 година добије 35 одсто поврата. Толико враћамо и женама носиоцима  газдинстава. 

Колико стоји прича да су наша села угроженија него икада?

Јесу угрожена, али не пуно више него урбана подручја. Међутим, у селима се више примијети одлазак људи. Размишљали смо да, по узору на Србију, формирамо једно тијело које би се бавило овом проблематиком. Наравно, не можемо зауставити одлазак људи са села, али можемо ублажити овај тренд.
 
Како?

Једна од мјера би била да се младим пољопривредницима обезбиједи бесплатно земљиште у закуп. То је један од начина да стимулишемо младе људе да остану на земљи.

Поражавајуће је да се у РС обрађује тек половина пољопривредног земљишта.

Тачно, од 600.000 хектара, у просјеку је обрађено 300.000. То јесте проблем, али не треба заборавити да амбијент за живот у руруалном подручју не чине само парцеле, него и добри путеви, добри водоводи, добре школе.

Фармери предлажу и мјеру да се људима до 40 година дају бескаматни кредити, да могу да започну посао на селу.

То је добра идеја. Већ имамо програм у оквиру којег младим инжењерима пољопривреде дајемо бесповратна средства да развију бизнис на селу. Овај модел, наравно, можемо да проширимо и на произвођаче.

Ако се пропаст наших села настави, са којим ћемо се посљедицама суочити, дугорочно гледано?

Кад се помене село, прва асоцијација је  производња хране. Не бих рекао да одлазак људи са села може да је доведе у питање, прије свега зато што ми већину хране увозимо, те зато што, тамо гдје је пољопривреда развијена, немамо толики проблем одласка људи. Основни проблем који ће нас погодити, краткорочно, јесте недостатак радне снаге.

На који начин?

Имамо уситњене парцеле воћа и поврћа, односно производњу која је доходовно исплатива на малој површини. Свака та производња захтијева много руку за рад, а наши произвођачи се већ сад суочавају са недостатком радне снаге.

Увозимо и шта треба и шта не треба. Који су главни разлози што БиХ, упркос одличном природном потенцијалу, увози чак 80 одсто хране?

Тачан је податак да за властите потребе можемо да произведемо тек једну петину хране. Поражавајуће је то што увозимо не само оно што не можемо да произведемо, него и велике количине житарица, меса и слично. То је јако тешко објаснити.

Покушајте.

Нажалост, имамо сложену државу, гдје су подијељене надлежности. Одговорност се пребацује, а кривац се тражи у неком другом. Лани смо, напримјер, имали рекордну годину у производњи јабуке уназад двије деценије, а опет смо ово воће увозили из Пољске. Тешко да ћемо овдје нешто моћи да промијенимо и у наредном периоду, али морамо да стимулишемо наше произвођаче да више производе и буду конкурентнији.

(Српскаинфо)