Интервју - Друловић: Српски фудбал је на лошем гласу!

"Када се неки клуб двоуми између хрватског и српског тренера, наравно да ће се опредијелити за Хрвата јер је њихова репрезентација друга на свијету", сматра Љубинко Друловић, актуелни селектор У23 селекције Узбекистана.

Фудбал 27.07.2019 | 23:50 Прослављени репрезентативац Југославије, Љубинко Друловић послије епизоде на клупи Партизана брзо је пронашао нови изазов и већ шест мјесеци води бригу о олимпијској репрезентацији Узбекистана.

Увјерен је да ће са својим момцима изборити визу за фудбалски турнир у Токију.

"Ускоро нас очекује Куп азијских нација на Тајланду који је квалификационог карактера за Олимпијске игре 2020. године. Немам разлога да сумњам да ћемо бити међу прве четири екипе. Одиграли смо девет утакмица од како сам преузео функцију селектора и још нисмо доживјели пораз. Имамо шест побједа и три ремија, а посебно сам поносан на два тријумфа против фаворизованог Египта. Дочекали смо их у два града у унутрашњости земље, у једном је било 15.000, у другом 20.000 људи на трибинама. Навијачи вјерују у оно што радимо и коментари у штампи су врло позитивни. Имам одличну сарадњу са селектором А репрезентације Хектором Купером и вјерујем да ћу моћи да рачунам на све расположиве снаге за Куп Азије", рекао је Друловић.

У недавном интервјуу за Анадолијулегендарни југословенски фудбалер Владимир Југовић је између осталог рекао да су Друловић и Пауновић једини направили подвиг са млађим селекцијама Србије само из разлога што су поштено радили свој посао. Имајући у виду да је један тренутно у Америци, а други у Узбекистану, намеће се логично питање има ли на Балкану мјеста за фудбалске поштењачине.

"Нажалост, нисте далеко од истине. Српски фудбал је на лошем гласу и посљедњи резултати младе и А репрезентације не уливају наду да ће ствари кренути на боље. Свима нама који радимо у иностранству није пријатно када чујемо да је наш национални тим изгубио 5:0 од Украјине или 6:1 од Њемачке. То оставља негативне посљедице и на неке будуће ангажмане. Када се неки клуб двоуми између хрватског и српског тренера, наравно да ће се опредијелити за Хрвата јер је њихова репрезентација друга на свијету. Ја сам имао луду срећу да сам изабран за селектора Узбекистана, иако ми је један од противкандидата био Ненад Грачан. Морамо под хитно нешто да учинимо када је ријеч о имиџу српског фудбала, иначе нам се не пише добро", истакао је Друловић.

Друловић налази утјеху у чињеници да велики број његових ”орлића”, који су у Литванији 2013. године постали европски прваци, сада имају стандардан статус у најбољој репрезентацији Србије.

"То је најбољи доказ да смо радили поштено. Када сам саставио коначан списак за Европско првенство, играчи су били збуњени и питали су ме зашто нема више од 18 кандидата. Рекао сам 'момци, ви сте најбоље што Србија има, не треба нам нико више'. Догодило се да Бенфика није пустила Лазара Марковића, Чаврић се повриједио и на приједлог тим-менаџера Игора Гачића, упутио сам накнадни позив Мијату Гаћиновићу. То је била једина измјена у односу на почетни састав. Мијат ми се реванширао и одиграо једну од кључних улога у Литванији. Био је човјек одлуке у полуфиналу и јако ми је жао што из тактичких разлога нисам могао да му пружим шансу против Француза у борби за трофеј. Позвао ме је телефоном 15 дана послије првенства и захвалио ми се на свему. Рекао сам му да настави тако јер је дијете из фудбалске породице и посједује све предиспозиције да постане велики ас. Тако је и било", казао је Друловић.

То је генерација који би у наредних десет година требало да поврати сјај репрезентативном фудбалу Србије.

"Уз додатак пар искуснијих играча и наравно Луке Јовића. Лука је тада био клинац, ово су момци 1994. годиште, на челу са Александром Митровићем. Било је у тој екипи и петорице из 1995., који су касније освојили и свјетску титулу на Новом Зеланду. Сви су они наставили да се развијају у правом смјеру и данас имају важне улоге у својим клубовима. Од голмана Рајковића, до Сергеја, Вељковића, Максимовића... Квалитет је огроман и ако се у Србији буде радило како треба, предстоји нам много радости на великим такмичењима. Понављам, ако се буде радило како треба", испричао је Друловић.

Управо је Сергеј на раскрсници каријере. Од избора новог клуба, зависи и наставак његове трансформације у фудбалера свјетске класе.

"Тешко је носити се са толиким притиском. Начин на који је отишао на Свјетско првенство, сви ти коментари... Можда су хтјели да му подигну цијену са 100 на 150 милиона, не знам. Све је то утицало на његово блиједо издање у Русији. Послије тога се одразило и на партије у Лацију. Ја сам убијеђен да Сергеј има квалитет за велики клуб, мало играча на његовој позицији има такав капацитет. Навикао се на Италију и можда би му Јувентус више пријао од Манчестер јунајтеда и Пари Сен Жермена. Брже би се уклопио и одмах би дошао у ситуацију да се бори за трофеје на сва три фронта. Мислим да се у репрезентацији лута са његовом позицијом на терену. Муслин је поступио најпоштеније, процијенио је да му се Сергеј не уклапа у концепцију и отворено је рекао о чему се ради. Репрезентација је нешто друго у односу на клуб, много тога зависи од структуре екипе и система у коме се игра. Резултат је изнад свега и бивши селектор је поступио у складу са својим принципима. Сергеј се сада развио у играча који може да игра на двије-три позиције и на Тумбаковићу је да тај његов потенцијал искористи на најбољи могући начин. Он би требало да буде вођа новог таласа српског фудбала", сматра Друловић.

Није Друловић пропустио прилику да се присјети периода када је у Раду тражио своје мјесто под сунцем и маштао да једног дана заигра у дресу неког великог југословенског клуба.

"Мислим да смо код Љупка Петровића били најспремнија екипа у Југославији. Сјећам се припрема у Колашину, снијег је био до кољена, цича зима. Ми улазимо у хотел и ја кажем 'још један овакав тренинг и ја идем кући'. Све је пуцало од рада. Кокотовић је био задужен за кондицију, тренирало се три пута дневно. Не знам колико бисмо сезона издржали у том ритму, али је тада заиста дало резултат. Одемо на ЈНА и лагано добијемо Партизан са 2:0. Онај Партизан с Пеђом Мијатовићем. Ђука је дао први, ја други гол. На центру сам украо лопту Богдановићу, претрчао Петрића и лијевом спољном матирао Омеровића. Легендарни Сеља Јовановић није био на стадиону и сјећам се да је сутрадан ушао у свлачионицу и рекао 'чуо сам да су вам пружили снажан отпор'", присјетио се Друловић.

Памти се и плес "радоваца" на Максимиру против Динама...

"Ми смо се с Партизаном борили за Куп УЕФА, а они са Звездом за титулу. Тада си се изводили они 'Миљанови пенали' у случају неријешеног исхода и сјећам се да је Партизан у том колу освојио бод у Нишу. Нама је била неопходна побједа и Љупко је у 80. минуту устао са клупе и дрекнуо 'сви у напад, можемо да их добијемо'. А они са Шукером, Бобаном, Младеновићем... Остало је 0:0 и нисмо отишли у Европу, али је Звезда узела титулу. Звезда и Хајдук су међу ријеткима који су нас тукли на Бањици. Против Хајдука нам судија на 0:1 поништи чист гол, вртило се послије на снимку да је лопта пола метра била у голу. Добили смо на страни Слободу, Олимпију, Ријеку... Били смо 'темпирана бомба' и нико против нас није могао да рачуна на сигурне бодове", говорио је Друловић.

Иако је релативно касно дебитовао за репрезентацију, оставио је дубок траг и захваљујући квалитету да сваки пут добро уђе у меч и унесе преокрет, био је један од најомиљенијих играча СР Југославије:

"У сјећању су ми највише остали дуели против Словеније и Хрватске. То у Шарлрои 2000. године је била једна од најузбудљивијих утакмица у историји завршних турнира Европског првенства. А на Максимиру драма. Хрвати су прије утакмице пекли вола на Тргу Бана Јелачића. Рађене су анкете, сви су типовали 3:0, 5:0, 6:1... гађали се бројкама, кладили се колико ћемо да примимо. Ту смо такође показали карактер послије искључења Бате Мирковића. Ја већу и тужнију поворку нисам видио у свом животу као на улицама Загреба послије тих 2:2. Од еуфорије до трагедије. За њих је то био велики ударац јер су годину дана раније били трећи на Свјетском првенству. Мува се није чула у њиховој свлачионици. А треба ли да вас подсјећам ко је све био у тој свлачионици. Све ас до аса. Кога год да питате из те генерације, сви ће вам рећи да им је то најтежи пораз у каријери".

Са Златком Заховићем је пет сезона дијелио свлачионицу у Порту и Бенфики, а Деји Савићевићу је брзо опростио што га као селектор није ставио у тим у одлучујућој утакмици за пласман на Свјетско првенство 2002. године и тиме убрзао његову одлуку да се опрости од репрезентације.

"Играо сам и са њим и против њега. Човјек је неукротив. То мора да се доживи изблиза, на тренингу, на утакмици. Природан таленат, то је нешто невјероватно. Много је анегдота, али мени је остала у сјећању сцена из свлачионице пред утакмицу са САД-ом. Деја је кроз цијело Свјетско првенство кубурио са повредом и увијек је његов наступ био под знаком питања. И ту у Нанту, улази он, држи се за примицач и каже 'виђи момци, ја данас играм двајес минута' (смијех). Додуше, одиграо је мало више, неких пола сата, умјесто Пиксија Стојковића. Али Деја је бог. Да нисам под уговором у Узбекистану, одвео бих и његову Црну Гору на Европско првенство. Сто посто", поручио је Друловић.

Србија ће ићи на Европско првенство само уколико побиједи Португал у Београду, мишљења је и Друловић, истакавши:

"Добро познајем португалски фудбал и тај њихов менталитет. За мене није изненађење што су послије европске титуле освојили и Лигу нација. То је мала земља од око 11 милиона становника, али имају врхунску структуру и организацију. Сигуран сам да у тој утакмици неће срљати. Фернандо Сантош је опрезан тренер и веома поштује српски фудбал. Сјећам се кад ми је био тренер у Порту, играли смо против Партизана и он је саставио екипу за тоталну дефанзиву. Сви смо се погледали на састанку и ништа нам није било јасно. Капушо, Едмилсон, Руи Барош, ја... сви офанзивни играчи су остали на клупи. Док сам га слушао како говори о Партизану, помислио сам да у најмању руку играмо против Реал Мадрида. Одувијек је гајио симпатије према нашем фудбалу", закључио је Друловић.

Извор: мондо.ба/Анадолија