Друловић: Жардел је узимао дрогу, али је у мојих ТОП 11!

"Возио је Мерцедес кабриолет, музика до даске, отворени прозори. . . Тада сам осетио да је 'нешто' узео", присећао се Љубинко Друловић вожње са нападачем Порта, за којег каже да има магнет у копачкама. Ево приче о Друлиној каријери.

Фудбал 26.07.2019 | 23:00 Имао је 14 година када су га позвали на селективни турнир у Београд. 

Бранио је боје Западне Србије и одскакао у односу на своје вршњаке. На питање Пере Ћосића како се зове, одговорио је: "Ја сам Љубинко Друловић, а зову ме Цар".

Пера је у моменту променио израз лица и рекао: "Запамти, никада те више нећемо звати на селекцију". Поподне су се играле утакмице. Није прошло ни 15 минута од првог судијског звиждука, Ћосић је пришао Сави Кристићу и одушевљено констатовао: "Овај је стварно Цар".

Обично за странце кажу да треба да буду дупло бољи од домаћег играча, да би имали места у тиму. Он је кроз целу каријеру морао да буде дупло бољи од својих, да би имао места у репрезентацији.

Добродошли у 'Мојих ТОП 11' Љубинка Друловића, човека који никада није имао везу и протекцију, утицајне агенте и "своје" људе у Фудбалском савезу. Аргентинци кажу "Ел југадор дел пуебло". Ето, то је он био. Фудбалер народа. И шта ће му било чија друга подршка.

ФОРМАЦИЈА

"Ја волим 4-2-3-1, али ставићу 4-3-3. То је систем у коме сам са Портом обележио једну епоху португалског фудбала и некако се уклапа у профил играча које планирам да смести у својих ТОП 11".

СЛОБОДА УЖИЦЕ (1988 – 1990)

Голмани: Горан Пандуровић, Горан Чумић

Одбрана: Ојданић, Зоран Његуш, Милија Босиљчић, Попов, Жељко Берић, Владан Вићевић, Ненад Дивац, Ивица Цветановски

Везни ред: Давор Касалица, Аћимовић, Ратковић, Лазић, Радован Гудурић, Владица Ловић, Душан Савић, Николић, Максимовић, Лопичић, Цветковић, Димитријевић, Недим Тутић, Николић, Француз Здравковић

Напад: Симић, Марић, Стојановић, Мирсад Омерхоџић, Ненад Маркићевић

Године пролазе, бројке не бледе. Друловић је још увек најмлађи капитен у историји ужичког клуба.

"Имао сам задовољство да играм ту Јединствену другу лигу. Осам клубова са Истока, осам за Запада, па удри. Имали смо младу екипу, нас петорица смо били испод 21 године. Припремали смо се на Златибору и слушали коментаре 'ма ово су деца, испашће сто посто у Трећу лигу'. И онда крене првенство, ми после 14 кола убедљиво први. Била је еуфорија у целом ужичком крају, пратили су нас каравани навијача на гостујуће утакмице. Бранио је Горан Чумић, десног бека је играо Ненад Дивац, Вичевић левог... затим Попов, па Босиљчић који је касније отишао у Олимпију... Омерхоџић је био у шпицу, иамо је најјачи шут у земљи, давао је голове са пола терена. Ту је био Симић који је сада менаџер у Португалу, па Касалица чији је син после направио још бољу каријеру... Берић који је играо и у сплитском Хајдуку... заиста скуп изузетно талентованих играча".

Није им се посрећило да уђу у елиту, али је та сезона остала у аналима ужичког фудбала.

"Прве године је ушла Олимпија, друге Земун. Ми смо били тринаести и шести. Али имали смо своје моменте. Одемо у Зеницу и добијемо 2:0 Челик са чувеним Мирзом Голубицом. Дође нам Шибеник са Цукровом из Хајдука и Славеном Билићем, ми их 'убијемо' 5:0. Пролетер је тада имао страшну екипу, са Веском Михајловићем, Бошковићем, голманом Гавриловићем, Тељиговићем, Говедарицом... и њих смо тукли 2:0. Најтеже ми је било у Битољу против Пелистера, али није било лако ни у Винковцима, Кикинди, Бугојну, било где у Босни... Нисмо имали респекта ни према коме, а красила нас је сјајна атмосфера. Сви смо били слична генерација, дружили смо се и онда је то на терену функционисало без грешке. Са аспекта јединства у екипи, то ми је била најлепша сезона у каријери.

ТОП 11 – НЕНАД ДИВАЦ (ОДБРАНА)

"Неша је мени као брат. Заједно смо од млађих категорија, касније смо се зближили и окумили. Ја сам га одвео у Португал где је одиграо четири одличне сезоне за Рио Аве и Авеш. Мени је као играчу Порта увек било тешко да играм против Дивца, јер је до детаља знао све моје добре и лоше стране. Наставили смо да сарађујемо и после играчке каријере, био ми је помоћник у стручном штабу Партизана и репрезентације Србије".

РАД (1990 – 1992)

Голмани: Жељко Цицовић, Јован Савић

Одбрана: Душан Ајдер, Мирослав Ђукић, Зоран Мирковић, Саша Недељковић, Игор Ташевски, Ђорђе Васић, Душан Влаисављевић, Чедомир Ђоинчевић, Милан Ђуровић, Горан Аћимовић, Горан Цветковић

Везни ред: Фахретин Дурак, Миленко Ковачевић, Зоран Ризнић, Мирослав Стевић, Недим Тутић, Ивица Момчиловић, Предраг Гајић, Ивица Гвозден

Напад: Дејви Главевски, Драгослав Мусић, Здравко Дринчић, Љубиша Милојевић

На Бањицу је стигао са ореолом омладинског репрезентативца Југославије.

"У то време, играчи Звезде, Партизана, Динама и Хајдука су имали повлашћени статус и није било лако изборити се за место у некој селекцији. Поготово некоме ко је био члан Златара из Нове Вароши (смех). Просто незамисливо. То је била генерација Бобана, Просинечког, Славољуба Јанковића, Владе Југовића... Сећам се да смо Југа и ја били на корак од преласка у Звезду, заједно са Веском Михајловићем. Играо сам на два турнира за омладинце 'црвено-белих' и отац је био на разговору са Драганом Џајићем, али није дошло до договора. Ја сам један од ретких из мале средине који је са 17 година догурао до државног тима. Био сам у школи када је стигао позив и мојој срећи није било краја".

Што није успело Џајићу, јесте Сељи Јовановићу.

"Мислим да се такав човек још дуго неће појавити у нашем фудбалу. Он је творац модерног Рада и најзаслужнији за поход од последњег ранга до Прве југословенске лиге. Чак су осетили драж европске сцене, непосредно пред мој долазак на Бањицу. Екипа је била препуна играча врхунске класе. Почев од Зорана Ризнића. Технички најпоткованији играч са којим сам играо у каријери. Жао ми је што није валоризовао тај божији дар који је имао у ногама. Пас, дриблинг, преглед игре... све му је било савршено. Довољно је на тренингу да га гледаш кад играмо оне 'квадрате' пет на два. Није могао да погреши, мислим да никада није ушао у средину. Затим Мирослав Ђукић, Бата Мирковић, Ђоинчевић, Ајдер, Влаисављевић... да не говорим о Југи и Микију Стевићу".

А на клупи, маг. Човек који је на много начина задужио српски фудбал.

"Мислим да смо код Љупка Петровића били најспремнија екипа у Југославији. Сећам се припрема у Колашину, снег је био до колена, цича зима. Ми улазимо у хотел и ја кажем 'још један овакав тренинг и ја идем кући'. Све је пуцало од рада. Кокотовић је био задужен за кондицију, тренирало се три пута дневно. Не знам колико бисмо сезона издржали у том ритму, али је тада заиста дало резултат. Одемо на ЈНА и лагано добијемо Партизан са 2:0. Онај Партизан са Пеђом Мијатовићем. Ђука је дао први, ја други гол. На центру сам украо лопту Богдановићу, претрчао Петрића и левом спољном матирао Омеровића. Сеља није био на стадиону и сећам се да је сутрадан ушао у свлачионицу и рекао 'чуо сам да су вам пружили снажан отпор' (смех)".

Памти се и плес 'радоваца' на Максимиру против Динама...

"Ми смо се са Партизаном борили за Куп УЕФА, а они са Звездом за титулу. Тада си се изводили они 'Миљанови пенали' у случају нерешеног исхода и сећам се да је Партизан у том колу освојио бод у Нишу. Нама је била неопходна победа и Љупко је у 80. минуту устао са клупе и дрекнуо 'сви у напад, можемо да их добијемо'. А они са Шукером, Бобаном, Младеновићем... Остало је 0:0 и нисмо отишли у Европу, али је Звезда узела титулу. Звезда и Хајдук су међу реткима који су нас тукли на Бањици. Против Хајдука нам судија на 0:1 поништи чист гол, вртело се после на снимку да је лопта пола метра била у голу. Добили смо на страни Слободу, Олимпију, Ријеку... Били смо 'темпирана бомба' и нико против нас није могао да рачуна на сигурне бодове".

ТОП 11 – МИРОСЛАВ ЂУКИЋ (ОДБРАНА)

"Ђука припада оној категорији фудбалера који су на мене остављали најјачи утисак. Професионалац до коске, увек спреман да остави срце на терену и да изгине за екипу. Није знао за предах. Како се заврши тренинг, оде у теретану и настави са индивидуалним вежбама. И тако је једног дана заборавио тегове у Шапцу. Толико је био залуђен да је истог тренутка сео у ауто, отишао по тегове и одмах се вратио за Београд. То је само један детаљ који показује колико је био посвећен послу. Никада нећу да заборавим ону утакмицу за првака Шпаније, када је са Депортивом играо против Валенсије. Порто је био у карантину и ја сам са Витором Баијом гледао пренос. У моменту када је судија показао на пенал, обојица смо скочили и почели да скандирамо 'Ђука, Ђука, Ђука...'. Ла Коруња је тада имала у екипи Бебета, Маура Силву, Доната... Нико није смео да се ухвати за лопту, Ђука је једини имао храбрости и када је промашио, ми смо буквално пали на под. Пар дана касније, навијачи су га на раменима изнели са терена после једне пријатељске утакмице. Ужива и данас велико поштовање у Галицији и нико му никада није замерио због кикса са беле тачке".

ТОП 11 – ВЛАДИМИР ЈУГОВИЋ (ВЕЗНИ РЕД)

''Одиграо је фантастично полусезону у Раду. Неки шпицеви нису давали више од два гола за цело првенство, а он је на 15 утакмица дао осам комада. И то као дефанзивни везни играч у онако јакој лиги. Мој велики пријатељ, сјајан човек и прави господин. Погледајте колико је трофеја освојио у каријери, а никада се није експонирао и рекламирао. Потпуно нормалан момак и просто је запањујуће да се таква личност не налази на некој битној функцији у српском фудбалу. Па Југа је један од највећих играча у историји југословенског фудбала. Генерацијски смо повезани, он је пола године млађи од мене и заиста сам поносан на све што је урадио током каријере. Достигао је неслућене висине пре свега захваљујући упорности и људским квалитетима".

ЖИЛ ВИСЕНТЕ (1992 – 1993)

Голмани:Фернандо Брасард, Квим

Одбрана:Хуго Кошта, Алфредо Лаурета, Маркос Мигел, Марио Фарија, Морато, Нандо, Нелсон Мораиш, Канарио

Везни ред:Авелино да Роча, Жоао Карлос Тук, Фернандо Росадо, Менајане Туеба, Касиоли, Жаиме Серкеира

Напад:Амадеу Ногеира, Макополока Мангонга, Марсело, Питер Хиндс, Жоао Пауло, Мане, Шеу

Рад је заузео место одмах иза "велике четворке" југословенског фудбала, а Друловић се опет нашао на радару европског и светског шампиона.

"Мени се заиста ишло у Звезду. Имао сам тек 22 године и сматрао сам да ми треба још мало времена да сазрим као играч и онда у великом стилу одем у неки велики европски клуб. Ипак, на Маракани нису желели да плате обештећење на коме је Рад инсистирао и ја сам се сасвим случајно обрео у Жил Висентеу. Почеле су оне фамозне санкције, Звезда је распродала комплетан шампионски тим и није било сврхе остајати у земљи. Поново сам имао срећу да ме дочека прави тренер. Витор Оливеира је већ после првог тренинга отишао код председника клуба и рекао 'овог узимајте одмах'. Срели смо се прошле године у Португалу, објавио је аутобиографију у којој пише да сам ја најбољи фудбалер којег је тренирао у каријери. То је за мене велика част јер Оливеиру сматрам најважнијим човеком за свој успех у фудбалу. Човек је ушао у Гинисову књигу рекорда, јер је 11 пута уводио тимове из Друге у Прву лигу. Недавно је опет сео на клупу Жил Висентеа, звао ме је и питао за неке наше играче јер практично формира тим од нуле".

Премијера у иностранству и одмах бљесак. Друловић се са 10 голова нашао у ТОП 10 стрелаца португалског првенства. Уз раме Жоржу Кадетеу из Спортинга, Рикију и Артуру из Боависте, Хрвату Кароглану из Шавеша, Балакову, Тимофтеу...

"То је тај квалитет тренера. Баш сам о томе причао пре неки дан у интервјуу за 'Порто Цханнел'. Оливеира је мене после три утакмице позвао у своју канцеларију, показао ми тренерску таблу на којој је било исписано десет имена и рекао 'видиш ову позицију у шпицу, ти си тај, од данас играј и ради шта хоћеш'. Дао ми је потпуну слободу и омогућио ми да максимално испољим свој потенцијал. Наравно да никада то нисам злоупотребио. Поред тих 10 голова, имао сам и 6-7 асистенција. Давао сам голове у одсудним моментима... Браги за 0:1 у гостима, феноменалан гол... Гимараешу за победу од 2:1... Бенфики за 1:1... Против Порта смо изгубили 4:1, али сам дао сјајан гол Витору Баији из слободњака, касније сам га често подсећао на тај детаљ и шалио се да га не би одбранио ни са сто руку".

Прштале су понуде већ после прве сезоне, али му се није журило из Жил Висентеа.

"Остао сам још пола године и на 11 утакмица дао осам голова. Имали смо заиста одличну екипу. Шпица је играо Питер Хајндс, момак са Барбадоса који се прославио у Маритиму и Данди јунајтеду. Игру је креирао Тук, касније првотимац многих португалских клубова. Највише се задржао у Белененсешу где је био и технички директор, а прошле године је радио у стручном штабу Жоржа Жезуса у Саудијској Арабији. Ту је био и Макополока Мангонга, Заирац који је праву шансу добио тек када сам ја отишао у Порто. Онако робустан, али технички сасвим солидан. Затим Касиоли, левоноги Бразилац, душа тима. Диван човек и мој велики пријатељ. Играо је 'десетку' и наместио ми је туце голова. Само бацим поглед и видим да је наместио лопту на леву, одмах сам знао шта треба да радим. Па Розадо, капитен... Нандо на десном беку... Брасар на голу, мислим да је сада тренер голмана у репрезентацији... Скоро ме је Жаиме Серкеира звао, нешто смо разговарали и он каже 'аууу Друла, какав си играч био'. Он је био офанзивни везни, модерна 'осмица', добро смо сарађивали".

ТОП 11 – АЛФРЕДО ЛАУРЕТА (ОДБРАНА)

"Највише дилема сам имао за позицију левог бека. Играо сам касније у Порту са Фернандом Мендешом и Рујем Жоржом који је данас селектор њихове младе репрезентације... размишљао сам и о покојном Ешкведрињи који је пре пар месеци умро на малом фудбалу у Бразилу. Али, Лаурета је ипак имао нешто више. Био је члан шампионског Порта из '87, после тога стекао статус легенде у Браги и пред крај каријере стигао у Жил Висенте да помогне својим искуством. Давао је пример млађима како се бори до последњег даха. Никоме није праштао ни на тренингу. Сећам се да је био нераздвојан са Шеуом, живели су обојица у Марселошу и путовали сваки дан заједно 30 км до Браге. Толико су се посвађали после једног дуела, да се Лаурета наљутио и није хтео да седне са њим у аутомобил".

ПОРТО (1994 – 2001)

Голмани:Витор Баија, Андреј Возњак, Ларс Ериксон, Иларио, Силвињо, Руи Кореја, Ивица Краљ, Коштиња, Педро Ешпиња, Сергеј Овчињиков

Одбрана:Василиј Кулков, Алоисио, Карлос Секретарио, Жорж Кошта, Бандеириња, Жоао Пинто, Руи Жорж, Зе Карлос, Лино, Жоао Мануел Пинто, Матијас, Лула, Руи Оскар, Фернандо Мендеш, Алехандро Дијаз, Дарко Буторовић, Педро Енрикес, Невес, Кенеди, Гашпар, Нелсон, Рикардо Карваљо, Есквердиња, Рубенс Жуниор, Аргел, Рикардо Силва, Жорж Андраде, Фернандо Коуто

Везни ред:Антонио Андре, Паулињо Сантош, Хаиме Магаљаеш, Жорж Коуто, Расел Латапи, Руи Филипе, Руи Барош, Семедо, Емерсон, Петер Липсеи, Бино, Арнолд Ветл, Баросо, Кошта, Златко Заховић, Сержо Консеисао, Јусеф Чипо, Емилио Пеиш, Капучо, Дорива, Ника Пандуру, Чаињо, Деко, Рикардо Соуза, Пауло Фереира, Родолфо Кореја, Карлос Паредес, Миран Павлин, Луиш Клаудио, Пауло Асунсао, Кандидо Кошта, Дмитриј Алејничев, Андре Маканга

Напад:Валтер Паз, Домингош Пасиенсија, Емил Костадинов, Фоља, Етијен, Н'Тсунда, Роналд Барони, Сергеј Јуран, Мандла Зване, Едмилсон, Жегож Мјелчарски, Квинзињо, Марио Жардел, Ромеу, Артур, Миклош Фехер, Карлос Мануел, Алесандро Кабалхота, Каху, Дуда, Клејтон, Пици, Елдер Постига, Пења, Силвио Марић

Нису му дозволили да доврши другу сезону. Просто су га отели и одвели на 'Даш Анташ'.

"Председник Жил Висентеа је навијао за Бенфику и форсирао је варијанту да одем у Лисабон. Али власници мог уговора су били велики навијачи Порта. Просто речено, ја сам у том тренутку био приватни играч. Када сам одлазио из Рада, Жил Висенте није имао новца за обештећење, па су три бизнисмена, која су и пре тога радила у дирекцији клуба, скупила 200.000 марака и купила мој сертификат. У принципу, клуб ми је давао плату, али су они имали апсолутно право у доношењу одлука и пошто су сва тројица били велики навијачи Порта, није било дилеме за кога ћу потписати. Мени је то више одговарало јер је Порто био редовни учесник Лиге шампиона".

Долазак у славни португалски клуб значио је и почетак жетве трофеја.

"Одмах смо освојили Куп и то против Спортинга за који су играли Лемајић и Вујачић. Буда је постигао гол у реваншу за 1:1, али смо у 91. минуту стигли до победе и великог славља. Причало се да Томислав Ивић није био за мој долазак у Порто, јер се залагао за Вучевића који је играо за Б тим Барселоне. У то време је конфликт на Балкану достизао врхунац и донекле могу да га разумем. Чак су стопирали и један мој интервју за 'А Болу' у коме сам веома лепо говорио о хрватском стручњаку. Звао ме је уредник листа и рекао ми да је лично Ивић захтевао да се текст не објави јер се плашио да би могао да му направи проблеме у хрватској јавности. Углавном, Порто је заређао са лошим резултатима и он је врло брзо добио отказ, а имао сам срећу да је на његово место дошао искусни тренерски вук Боби Робсон".

Са легендарним Енглезом у улози стратега, почиње Портова доминација португалским фудбалом.

"Пре неки дан је било 20 година од последње титуле у тој историјској серији од пет узастопних тријумфа. Звали су ме из неколико португалских медија јер сам после Алојзија, странац са највише наступа за Порто у тих пет сезона. Он је одиграо 148, ја 146 мечева".

Мало је фалило да у дебитантској сезони у 'плаво-белом', добије шансу да понови подвиг Мађерове генерације.

"Не могу да прежалим шансу у 87. минуту меча са Миланом. Костадинов је имао картоне и ја сам био усамљен у шпицу. Они топ екипа, са Барезијем, Костакуртом, Малдинијем, Десаијем, Савићевићем... Били смо егал и не знам ни дан данас како та лопта није ушла у мрежу. Одиграо сам дупли пас са Андреом, отишао полу-лево и успео да шутнем... она је погодила Росија у једну, па у другу ногу и остала испод њега. Невероватно. Да смо тада добили, ишли бисмо у полуфиналу на Монако, а не на Барселону".

"Дреам теам" Барселоне...

"Кројф на клупи, Гвардиола, Ромарио и Стоичков на терену. Пакао. Дрес који сам заменио са Ромаријом још увек заузима специјално место у мом стану. Закачио сам неколико асова који су са Портом били прваци Европе 1987. године, Жоаа Пинта, Семеда, Магаљаеша... Сећам се те чувене 'Алахове пете' против Бајерна и једне од највећих сензација у историји Купа шампиона. Права је штета што те сезоне нисмо имали прилику да још једном одмеримо снаге са Миланом. Тај детаљ... ту слику кад се лопта копрца испод Росија, никада нећу избити из главе. Касније смо два пута стизали до четвртфинала, али су Бајерн и Манчестер јунајтед били прејаки ривали".

У Лиги шампиона 50 утакмица, седам голова. Тресао је мреже Андерлехта, Нанта, Розенборга, Кроације, Ајакса, Спарте и Херте. И још нешто. Кад год се Друловић уписао у стрелце, Порто није губио утакмицу.

"Само смо против Нанта ремизирали. Од тих седам голова, два имају посебну тежину. Играли смо против Херте одлучујућу утакмицу за пласман у наредни круг. Био је неки скраћени корнер за њих у финишу меча код резултата 0:0, ја сам прихватио одбитак на 20 метара од нашег гола и кренуо у слалом. Један, други, трећи... оставио сам неколико играча Херте иза себе, изашао на Кираљија и опет левом спољном... један од најлепших голова у мојој каријери. Сви су поскакали на мене, могли су да ме угуше (смех)... а предњачио је Мурињо".

Ах, Мурињо. У то време само амбициозни фудбалски ентузијаста и преводилац у служби Бобија Робсона.

"То су га зли језици тако етикетирали. Он јесте преводио, али је радио и као асистент у стручном штабу. Мудро је хватао белешке, упијао знање и касније валоризовао све оно што је научио од Робсона и Ван Гала. Људи стално говоре како Жозе никада није играо фудбал. Ни то није тачно. Играо је до своје 25. године и схватио да ће много више постићи као тренер. Уписао је лиценцу и заједно са Зораном Филиповићем дипломирао у Шкотској. Његов отац је био голман у Виторији Сетубал, касније тренер и директор клуба. Дакле Мурињо потиче из фудбалске фамилије, одрастао је уз мирис свлачионице и зна до перфекције како све то функционише. И даље смо добри пријатељи, много ми је помогао својим саветима док сам био селектор репрезентације и мислим да се ни за трунку није променио у односу на тај период када је почињао каријеру. Искључиво захваљујући његовим резултатима, португалски стручњаци су данас изузетно цењени на фудбалском тржишту".

А други гол...

"Логично, првенац у Лиги шампиона. То се не заборавља. Деби је био у Бриселу, изгубли смо 1:0. Али сам погодио против Андерлехта у Порту. Ја први, Секретарио други. Одемо после у Бремен и размонтирамо Вердер са 5:0. Мислим да је то најубедљивија европска победа неког португалског тима у гостима. Они су имали моћну екипу, нису случајно били шампиони Немачке. Херцог, Базлер, Боде... тренер је био Ото Рехагел. Најежим се кад се сетим. Костадинов и ја у шпицу, он још увек под свежим утиском оног легендарног гола Французима на Парку Принчева. Тимофте иза нас. Покојни Руи Филипе је отворио серију голова, водили смо већ на полувремену 2:0. Позади Фернандо Коуто и Жорж Кошта, одиграли су утакмицу живота. У Вердеру је левог бека играо Легат, мислио сам да је човек машина. Горе, назад, није стајао 90 минута. Ја кажем 'брате ко ће овог да заустави'. Али, намести се тако... буквално смо их згазили. Спојио сам Костадинова са голом за 0:2, после ми је он вратио асистенцију али ја промашим зицер".

У Лиги Европе, два гола. Против Еспањола и... ко за инат, против Партизана.

"Посебно је занимљива та прва утакмица у Београду. Тежак терен, ми смо у том периоду били у транзицији. Отишли су Жардел и Заховић, стигао је Пици из Барсе. Фернандо Сантош је био тренер и сећам се да је саставио екипу за тоталну дефанзиву. Сви смо се погледали на састанку и ништа нам није било јасно. Капушо, Едмилсон, Руи Барош, ја... сви офанзивни играчи су остали на клупи. Док сам га слушао како говори о Партизану, помислио сам да у најмању руку играмо против Реал Мадрида. Сантош одувек гаји симпатије према нашем фудбалу и веома цени српске фудбалере. Вероватно се зато определио за нешто опрезнију варијанту. Али, Партизан је повео 1:0 и он је мене већ после 20 минута послао на загревање. Онда смо почели да улазимо један по један, мало се то изнивелисало на терену и дошао је 90. минут. Ћирковића је ухватио грч, ја сам онако на кварно ћушнуо лопту ка Ешкведрињи, мом великом пријатељу, нека му је лака земља. Он је центрирао, а Пења погодио за 1:1".

У Порту је два пута нестајало струје пре победоносног гола 'Цара' из Нове Вароши.

"То се никада раније није десило. Било је неко невреме, пљусак. Утакмица је прекидана и ми смо се боље снашли у тој конфузној ситуацији. Остао ми је сећању сусрет са Тошкетом, познатим фоторепортером који цео живот прати Партизан. Рекао сам му да ме сачека после меча да одемо на вечеру и ми улазимо у један ексклузивни ресторан у Порту, а сви гости устају и почињу да аплаудирају. Он је био импресиониран. Каже 'Друла, ја ово у животу нисам видео'. То су неки тренуци који заувек остају у меморији и чине ме поносним. Сећам се и реакције Огњена Ожеговића, кад смо били са омладинском репрезентацијом на једном турниру у Португалу. Набавио сам улазнице за целу екипу и када смо ушли на стадион, почеле су овације. Сви су скандирали моје име. Ожег одушевљен: 'аууу шефе, шта је ово'. Ја му кажем 'видиш како се опходе према некоме ко је овде играо пре 12 година, а замисли колико цене играче који тренутно носе дрес Порта'".

ТОП 11 – ВИТОР БАИЈА (ГОЛМАН)

''Седели смо у мају прошле године у кафићу у Португалу, његова супруга је тада била трудна и ја питам за термин порођаја, кажу средина септембра. Ја погледам у Витора и кажем 'ништа не брини, син ти се рађа 11. септембра и заједно ћемо славити рођендане'. Они се смеју. И заиста, 11. септембра, зове ме наш заједнички пријатељ који је радио са мном у Партизану и репрезентацији Македоније, каже 'знаш ли да је Витор данас постао отац'. Одушевио сам се. Баија се три пута женио, из првог брака има двоје деце. Увек је био љубимац жена, али је пре свега једна феноменална личност. Често учествује у хуманитарним акцијама са бившим звездама фудбала. Када сам стигао у Порто и први пут видео њега на делу, мислио сам да је то најбољи голман свих времена. Наставио је и после каријере са едукацијом и једно време је радио у сектору за међународне односе у Порту. До скоро је имао функцију у Фудбалској федерацији Португала, али ја сам убеђен да ће се врло брзо вратити на 'Драгао'. Шалили смо се пре неки дан, ја му кажем 'ајде дођи за директора и одмах имаш решење за шефа струке".

ТОП 11 – АЛОИЗИ (ОДБРАНА)

"Због њега сам се и определио за формацију са четворицом у задњој линији. Велики господин у копачкама. Звали смо га 'Бекенбауер'. Увек коректан, али на терену звер. Он је постигао тај гол у 91. минуту финала Купа са Спортингом, када сам освојио први трофеј у каријери. Највише сам времена проводио са њим, јер су Португалци познати по томе да се током карантина завуку у собе и не излазе напоље. И онда се Алојзио и ја 'забодемо' у кафић и... кафица по кафица, реч по реч... останемо цео дан. Врхунски дефанзивац, просто је фасцинантан начин на који је решавао најкомпликованије ситуације на терену. Нисам му случајно дао предност у односу на Фернанда Коута и Жоржа Кошту".

ТОП 11 – ДЕКО (ВЕЗНИ РЕД)

"У то време био је клинац, али си без размишљања смео да му повериш најважније улоге на средини терена. Стасавао је уз Паулиња Сантоша, Руја Бароша, Сержа Консеисаа, Заховића... касније се у Барси видело какав је играч. Данас се бави менаџерским послом, али на врло озбиљан начин. Има своју Агенцију која штити интересе многих врхунских фудбалера. Овај Соареш из Порта је његов играч. Пазите шта вам кажем, Деко је нови Жорж Мендеш светског фудбала. Био је скоро у Београду, па је посетио и Партизан, интересовао се за неке наше играче. Срели смо се и у Дубаију на заједничкој вечери са Фигом и Мичелом Салгадом који тамо има Школу фудбала".

ТОП 11 – МАРИО ЖАРДЕЛ (НАПАД)

"Нико му није био раван. Играо сам са Костадиновом, Домингошем, Нуњом Гомешом... али Марио Жардел... никада нисам видео шпица који са таквом лакоћом даје голове. Даћу ти само један пример... утакмица у Норвешкој са Розенборгом... било је хладно... када смо слетели, снег... ови моји Бразилци нису могли да верују. Артур је узео грудву и мирисао је у чуду... Антонио Оливеира је саставио тим без Марија Жардела. Ја сам играо лево, Едмилсон десно, а Заховић иза Артура. И опет 0:0 до 90. минута. Ми смо те сезоне добили Милан на Сан Сиру, заређали пет победа заредом у Лиги шампиона и очекивало се да без проблема добијемо и у Трондхајму. Ипак, ни реми није био за бацање и Оливеира је у надоканди извршио измену, смао да прође време. Ја излазим, улази Марио Жардел, Баросо изводи корнер, лопта пролази све играче у пет метара и стиже на другу стативу. До кога? До Марија Жардела. Сам ко дух. Ми смо се на клупи кидали од смеха. Да ли је могуће. Први контакт и гол. Као да је имао магнет у копачкама. Исто тако на тренинзима. Играмо и не можемо вола да убодемо, њега погоди у костобран и уђе у мрежу. Ето, то је био Марио Жардел".

Мало је до магнета, а мало и до Друлиног завршног паса.

"Има и тога. Били смо пакао од тандема. Још увек држим рекорд по броју асистенција, 23 за сезону. Држао сам и онај по узастопном броју утакмица на којима сам наместио гол, па ме је Мутињо пре пар сезона скинуо са трона. Али Марио је и без мене решетао мреже, . Има добра прича када је отишао у Галатасарај. Зове ме он и пита да ли бих волео да му се придружим у Истанбулу. Мени се ишло, али Порто није хтео да ме пусти. После годину дана, он се заситио Турске и зове ме да му нађем клуб у Португалу. Пошто сам прешао у Бенфику, одем код председника и кажем му да би нам Жардел био велико појачање и да може врло лако да га доведе. Али он је пре тога купио Мантораша који је био велики таленат и није му се додатно трошио новац. Жардел оде у Спортинг и освети нам се већ у тој сезони. Водили смо 2:0 на старом стадиону Бенфике, пред 90.000 људи... останемо са играчем мање, Жардел у последњих пет минута да два гола и они узму титулу. Постигао је 42 гола у тој шампионској сезони, Спортинг никада после тога није више био првак Португала".

БЕНФИКА (2001 – 2003)

Голмани:Роберт Енке, Мореира, Пауло Лопез, Нуњо Маркез, Нуњо Сантош, Карлос Босио

Одбрана:Тони, Пауло Кабрал, Фернандо Меира, Емануеле Пезарези, Рикардо Естевез, Марко Канеира, Армандо Са, Жорж Рибеиро, Аргел, Жулио Цезар, Диого Луис, Жоао Мануел Пинто, Хералдо Алвеш, Мигел, Уго Енрикес, Едер Бонфим, Рикардо Роча, Едуардо Симоеш, Кристијано, Елдер Кристовао, Тијаго Карваљињо

Везни ред:Андерс Андерсон, Еднилсон, Маниш, Тијаго, Руи Бајао, Златко Заховић, Фернандо Агујар, Андраде, Бруно Агујар, Емилио Пеиш, Рожер, Пети, Елио Пинто

Напад:Педро Мантораш, Карлитос, Томо Шокота, Жоао Томас, Едгарас Јанкаускас, Мавете Жуниор, Симао Саброса, Уго Порфирио, Абдел Сабри, Пепа, Ђовани Дејберсон, Нуњо Гомеш, Миклош Фехер

Последње информације о Марију Жарделу нису одисале позитивним тоновима...

"Ушао је у једном периоду у озбиљне проблеме с дрогом. Мада је са тим почео још у Спортингу, баш после те шампионске сезоне када је био на врхунцу славе. Сећам се ревијалне утакмице 'Странци против Домаћих звезда', био сам код њега у стану и кренули смо заједно на стадион. Возио је Мерцедес кабриолет, музика до даске, отворени прозори... Тада сам осетио да је 'нешто' узео. Уживао је статус хероја Лисабона и сви су му се клањали. Једноставно, није умео да се носи са толиким теретом. Ухватио се лошег друштва и кренуо странпутицом. Зато ми је још више жао што није дошао у Бенфику. Вероватно би се другачије поставио и не би наишао на толико замки као у Спортингу. Угасио је себи каријеру иако је још много могао да пружи фубдалу".

Ретки су они који пређу у Бенфику и добију овације од навијача Порта.

"Изашао сам на загревање и цео стадион је скандирао моје име. Диван период. Нисам освојио ниједан трофеј, али је то био почетак повратка Бенфике на стазе успеха. Бивши председник је завршио у затвору, а ја сам на неки начин био прва аквизиција новог челника Луиса Филипеа Виеире. Његовом заслугом, Бенфика је данас модеран клуб са великим спортским центром и грандиозним стадионом. Било је ту још много играча који су заједно са мном бранили боје оба португалска гиганта. Један од њих је и покојни Миклош Фехер. Већ сам био у Партизану када је стигла тужна вест о његовој смрти на терену. Ужасна трагедија".

ТОП 11 – ЗЛАТКО ЗАХОВИЋ (ВЕЗНИ РЕД)

"Какав би то био тим без човека са којим сам провео три године у Порту и две у Бенфики. Заједно смо обележили ону чувену утакмицу на Европском првенству 2000. Интересантан је био сусрет после тога у квалификацијама за Светско првенство. Играли смо одлучујућу утакмицу против Словеније на стадиону Партизана, падала је киша... терен клизав...", говорио је у даху.

"Дејо је био на челу оне Селекторске комисије и човек диктира састав, мене нема у 'једанаест'. Ништа, излазимо на терен, неко на клупу, неко на загревање... прилази ми Златко и каже 'чекај бре, ти не играш?'. Ја слегнем раменима, а он за главу 'па човече, нама је Катанец цео састанак причао само о теби... ако Друла ово, ако Друла оно... ми се само тебе плашимо'. То је она чувена утакмица у којој је Савићевић код негативног резултата увео Ивана Гвозденовића на бека!?!?".

ПАРТИЗАН (2003 – 2004)

Голмани:Радован Радаковић, Ђорђе Пантић, Ивица Краљ

Одбрана:Миливоје Ћирковић, Драгољуб Јеремић, Дејан Огњановић, Милан Стојановски, Зоран Мирковић, Ненад Ђорђевић, Никола Малбаша, Бранко Савић, Бранимир Бајић, Томас Жонса, Немања Рнић, Тарибо Вест, Милован Миловић

Везни ред:Дамир Чакар, Владимир Ивић, Саша Илић, Алберт Нађ, Мирослав Радовић, Симон Вукчевић, Небојша Маринковић, Стефан Бабовић, Никола Дринчић, Игор Дуљај

Напад:Пјер Боја, Срђан Радоњић, Бојан Брновић, Ивица Илијев, Борко Веселиновић, Никола Грубјешић, Џенан Радончић, Андрија Делибашић

Могао је из Слободе у Партизан. Па из Рада у Звезду. Али, никад није касно...

"Највећи кривац је мој друг Ивица Краљ. Мени је истицао уговор са Бенфиком и имао сам понуде Браге и Мореиренсеа. Седели смо на кафици и ја му у шали кажем 'реци Бјековићу да само ја могу да вас уведем у Лигу шампиона'. После пет дана звони ми телефон 'где си Друла, Нена овде, је л' би ти стварно дошао у Партизан?'. Кажем 'зашто да не'. Мени је заиста била велика жеља да кад тад заиграм у једном од два наша највећа клуба. Рекао сам Бјековићу да ме окрене сутрадан у 11 сати и за два минута смо се договорили. Одмах сам отпутовао на припреме у Швајцарску и био сам убеђен да улазимо у Лигу шампиона".

Чак и после 0:1 против Њукасла.

"Ма и пре тога. Мучили смо се против Ђургардена, губили 1:0 и Лотар ме позове у полувремену и каже 'мајсторе, само ти можеш ово да решиш'. Ја уђем и за 45 минута одиграм утакмицу живота. Наместио сам Салету гол за 1:1, после је Стојаноски погодио... или Малбаша, не сећам се добро... и у свим шведским новинама сам проглашен за Играча утакмице. Лотар ме је загрлио после утакмице и рекао 'Друла, пусти српско првенство, од сада играш само Лигу шампиона'. После тога Њукасл, ја опет на клупи (смех)".

Није се љутио...

"Зашто бих? Ушли смо у Лигу шампиона и уживали у спектаклима против Реала, Порта и Марсеја. Били смо озбиљан конкурент, код куће нас нико није наиграо. У Мадриду изгубимо голом из офсајда. Ја сам имао шансу кад ми је Бекам са гол-линије скинуо лопту. Већ сам је видео у мрежи. Оманули смо само у Марсеју, Дрогба се са та три гола и продао у Челзи. Жао ми је само што против Порта нисам почео утакмицу. Ушао сам у другом полувремену и сећам се да је пола стадиона аплаудирало, а пола звиждало. И тада се догодила сцена коју ћу памтити до краја живота. Мурињо је са своје клупе дотрчао до центра, загрлио ме и гестикулацијама ставио до знања да сам ја последњи човек коме навијачи Порта имају право да звижде".

ТОП 11 – ИГОР ДУЉАЈ (ВЕЗНИ)

"Размишљао сам о Андрији Делибашићу који је експлодирао у Лиги шампиона и постигао све голове у групној фази. Или Тарибо Вест... човек је са пола ноге одиграо утакмицу у Њукаслу, то у животу нисам видео. Буквално није могао да савије колено. Још ми је у сећању сцена када иде главом на ђон Алана Ширера и остаје само са једном кикицом у коси. И не само то... говор који је одржао у свлачионици... да се најежиш. Замолио је Лотара да нас остави саме и онда је заурлао. Нико после тога није сумњао да пролазимо даље. Ипак, оно што је Дуљај давао тиму, то је било непроцењиво. Опет се враћам на утакмицу коју сам са Портом играо против Партизана. Пређем Ћирковића, Дуљај је ту... пређем Тробока, опет Дуљај... Као да га је било десет на терену. Жао ми је што није дошао у Порто јер ме је Фернандо Сантош неколико пута питао за њега".

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ (1996 – 2001)

Голмани:Ивица Краљ, Радован Радаковић, Саша Стевановић, Александар Коцић, Жељко Цицовић, Драгоје Лековић, Звонко Милојевић

Одбрана:Зоран Мирковић, Горан Ђоровић, Младен Крстајић, Мирослав Ђукић, Бобан Дмитровић, Синиша Михајловић, Горан Буњевчевић, Милан Обрадовић, Дејан Стефановић, Ненад Сакић, Миливоје Ћирковић, Иван Дудић, Слободан Комљеновић, Ниша Савељић, Дражен Болић, Жељко Петровић, Ристо Видаковић, Зоран Његуш, Будимир Вујачић

Везни ред:Славиша Јокановић, Предраг Ђорђевић, Дејан Станковић, Никола Лазетић, Саша Илић, Иван Томић, Игор Дуљај, Дејан Говедарица, Владимир Југовић, Драган Стојковић, Јован Станковић, Алберт Нађ, Дејан Савићевић, Бранко Брновић

Напад:Матеја Кежман, Предраг Мијатовић, Саво Милошевић, Дарко Ковачевић, Горан Друлић, Зоран Јовичић

Дуго им је требало да се сете да и он постоји...

"Деби је био као из снова. Југославија је изгубила у Валенсији од Шпаније и ишло се после тога у Мар Дел Плату. Од стандардних играча само је Јокан био међу стартерима, а Аргентина у фул саставу. Креспо, Ајала, Батистута, Еснајдер... па Ортега који је у то време био нови Марадона. Затим Симеоне... још увек имам ожиљак од његових крампона, јер ме је намерно нагазио. Такав је био као играч, пргав, безобразан... Сви су очекивали четири разлике за њих, а ми добијемо 3:2. Јовичић и ја као дебитанти затресемо мрежу Бонана, трећи је дао Говедарица. Направио сам и пенал, иако је старт био ван 16-ерца".

Врло брзо је уследила 'полка' против Чешке...

"То је била моја специјалност. Пре свега, добар улазак у утакмицу. Свеједно да ли играм од почетка или улазим у последњих пет минута. Тренери обожавају такве играче. Увек сам уносио преокрет и мењао ритам утакмице. Та у Прагу нам је била кључна за пласман на Светско првенство. Чешка у то време актуелни вицешампион Европе, са најмоћнијом екипом у својој историји... Недвед, Кука, Поборски, Шмицер... Ушао сам уместо Пиксија и пар минута касније асистирао Сави за 2:1. Угасили смо чешке снове и направили огроман корак ка Француској".

А у Француској максималан број минута... Али, на клупи за резервне играче.

"Увек сам први ишао на загревање, а ниједном нисам ушао у игру. То је оно што нас прати годинама и због чега никада нећемо бити озбиљна репрезентација. Убише нас лични интереси. Играју они што треба да се продају, уместо да сви радимо у служби резултата. На тренингу уочи прве утакмице са Ираном, моја екипа добије 2:0, ја дам оба гола. Сани пред свима каже 'браво Друла, свака част, пуцаш од форме'. Дође утакмица, ја на клупи... 'знаш Друла, мора овај, мора онај'. А верујте ми, да сам само једном ушао у игру, нико ме више не би избацио из тима. Против Холандије у осмини финала, стојим поред аут-линије и сви чекамо да судија одсвира крај и да ја уђем за продужетке. Једва сам чекао да уђем. Корнер за Холандију, одбијена лопта, Давидс шутира и ћао. Ајмо сви кући."

У Белгији и Холандији потпуно друга прича. Епилог, отприлике исти.

"Драго ми је да се потврдило оно о чему сам причао. Био сам међу најбољим играчима на Европском првенству. Улазимо у бус после Норвешке, а Јокан каже 'е Друла, нека си нас увео у други круг'. Влада Југовић је ушао у свлачионицу са 'Газетом дело Спорт' у којој је писало да сам међу шест најбоље оцењених играча групне фазе шампионата. Та утакмица са Словенијом је једна од најлуђих свих времена на завршним турнирима Европског првенства. Миха је искључен и у нама је у том тренутку прорадио инат. То су моменти које је тешко описати речима. Једноставно, извукли смо из себе дупле капацитете и стигли до изједначења. Сава је дао први, после пас Пеђе Мијаотвића и ја дајем други... мислим да су Словенци тада пали психолошки... Онда сам пробио и асистирао Сави за 3:3 и то је био шоу. Чак је Јокан у последњем минуту могао да постигне и четврти. У томе је лепота фудбала. Чак и ако сте бројчано слабији, а тимски уједињени, можете много. Можете свашта".

Био је актер и чувене драме на "Максимиру".

"Хрвати су пре утакмице пекли вола на Тргу Бана Јелачића. Рађене су анкете, сви су типовали 3:0, 5:0, 6:1... гађали се бројкама, кладили се колико ћемо да примимо. Ту смо такође показали карактер после искључења Бате Мирковића. Ја већу и тужнију поворку нисам видео у свом животу као на улицама Загреба после тих 2:2. Од еуфорије до трагедије. За њих је то био велики ударац јер су годину дана раније били трећи на Светском првенству. Мува се није чула у њиховој свлачионици. А треба ли да вас подсећам ко је све био у тој свлачионици. Све ас до аса. Кога год да питате из те генерације, сви ће вам рећи да им је то најтежи пораз у каријери".

Опростио се слично као што је и дебитовао. Без помпе, буке и медијске фрке.

"Тада кад је Дејо увео Гвозденовића, решио сам да напустим репрезентацију. Дошле су после нове квалификације, ја сам у Бенфики уписао тренерску лиценцу и звао сам Перу Пешића да ми из ФСС пошаље сертификат да сам више од 15 пута био члан државног тима. Нешто смо се шалили и ја му кажем 'поручи Бати Булатовићу да само ја могу да вас одведем у Португал'. Прошло десетак дана, зове ме Пера и каже 'Друла, имаш сертификат, а Бата ти је рекао да му се јавиш'. Наравно да га никада нисам позвао. Да сам им заиста требао, знали би где могу да ме нађу. И пази шта ти кажем, ја би их одвео на Европско првенство".

ТОП 11 – ДЕЈАН САВИЋЕВИЋ (НАПАД)

"Можда Пеђа, можда Деја... Ипак Деја. Природан таленат, то је нешто невероватно. Играо сам и са њим и против њега. Човек је неукротив. То мора да се доживи изблиза... на тренингу... на утакмици. Много је анегдота, али мени је остала у сећању сцена из свлачионице пред утакмицу са САД-ом. Деја је кроз цело Светско првенство кубурио са повредом и увек је његов наступ био под знаком питања. И ту у Нанту, улази он, држи се за примицач и каже 'виђи момци, ја данас играм двајес минута' (смех). Додуше, одиграо је мало више, неких пола сата, уместо Пиксија Стојковића. Али Деја је бог. Да нисам под уговором у Узбекистану, одвео бих и његову Црну Гору на Европско првенство. Сто посто".

ТОП 11 - БОБИ РОБСОН (ТРЕНЕР)

Тренери: Слободан Доганџић, Милован Ђорић, Иван Чанчаревић, Ћика Радоњић, Љупко Петровић, Тоша Манојловић, Боби Робсон, Антонио Оливеира, Фернандо Сантош, Жезуалдо Фереира, Тони, Хозе Антонио Камачо, Лотар Матеус, Владимир Вермезовић, Слободан Сантрач, Вујадин Бошков, Илија Петковић, Дејан Савићевић.

"Сви су имали утицај на моју каријеру. Почев од Недељка Пурића, мог првог учитеља у Златару, који ме је лансирао и отворио ми врата велике сцене. После Ћука Радоњић и Љупко, врхунски педагози, људи који су умели да васпитају играче у правом духу. У Португалу све велика тренерска имена. Витор Оливеира има посебно место у мом срцу јер ми је омогућио слободу и дозволио ми да испољим све оно што ме је чинило добрим играчем".

"Ако баш морам да се определим, онда Робсон. Велики генијалац. Шта год да је урадио и одлучио, ниси могао да се наљутиш на њега. Играли смо у Купу купова против Југине и Михине Сампдорије, окачен списак на табли, мене нема ни међу путницима за Ђенову. Ја у шоку. Руи Барош да гол, ми их добијемо тамо 1:0, у реваншу опет без Друловића".

"А ја у том периоду најбољи играч Порта. На последњих пет утакмица, четири гола. Против Бенфике уђем у последњих 20 минута и дам Прудому феноменалан гол за победу од 2:1. Тада смо им и побегли са три на пет бодова и узели титулу. Робсону је једноставно дошло у главу да не би требало да играм против Сампдорије и није ми падало на памет да се буним".

ЉУБИНКО ДРУЛОВИЋ

Мојих ТОП 11: Витор Баија – Дивац, Ђукић, Алоизи, Лаурета – Дуљај, Југовић, Деко – Заховић, Савићевић, Марио Жардел. Тренер: Боби Робсон.

"Погледај какав блок испред задње линије. Ко то може да пробије? Мислим да би и Робсон био одушевљен избором играча. Имамо све... креативност, чврстину, позитивни безобразлук, агресију. Можемо свакоме на црту".

Страшан тим. Недостаје само он. Ел јогадор дел пуебло!