''Буди јака, и ја сам у туђини...''

„Дођеш у празан стан. Сачека те тишина. У туђини си. Међу бројним људима, а сам. Уморан да би спремио храну. Радиш, спаваш и понекад једеш. И фали ти загрљај. Неко да пита како си. И најлакше би било плакати. Али не. Мазге стисну зубе и осмјехну се. Сутра је нови дан за борбу”.

Србија 24.07.2019 | 20:27 Овако у неколико реченица изгледа борба са самим собом некога ко је отишао преко у потрази за бољим животом. У оном дијелу дана између посла и сна када ти “све фали”. А на ово нико не рачуна док још у завичају калкулише колико би тамо преко боље живио, колико је већа плата и систем функционише, све док преко и не оде.

Овим твитом, потпуно свјесна ситуације у којој се налази, покренула је дјевојка из Србије и друге људе да покажу емпатију и упуте јој лијепе жеље.

“Буди јака. Знам. И ја сам у туђини”.

“Разумијем те. Морамо бити јаке за све, да сам ти ближе загрлила бих те…”

И док нам се већина познаника који су напустили Србију  у потрази за бољим животом смијеши са друштвених мрежи, вјерујемо да су добро поступили и да је њихов живот заиста бољи, мало је оних који ће на овај начин отворити душу и признати да су ипак сами и често тужни.

Неки су и поред добре зараде и бољег живота, бар у оном финансијском смислу, тако, ипак одлучили да се врате. Своју приче и разлог повратка из Њемачке подијелио је са Блицем Суботичанин који “није могао више бити сам у четири зида.

– Истина је. Зато сам се вратио и за сада не планирам да поново окушавам срећу у иностранству. Чудно је то, зато што сам отишао са обезбијеђеним радним мјестом и тамо имам пријатеље. Верујте да то ипак некада није довољно да би био срећан као што сам сада. Осјећао сам се изоловано и лоше – каже Никола из Суботице.

Николини проблеми су почели када се показало да му посао не одговора, а документација коју је имао није могла да му обезбиједи боље радно мјесто. 

– Имао сам какав-такав друштвени живот и тамо су били уз мене моји људи који су ми пуно помогли и трудили су се да ми ништа не недостаје. Али, они имају своје породице и раде нон–стоп. Када бих отишао сам у стан, међу четири зида, бацао сам поглед у назад, питао се шта сам постигао, а стално ми је у глави било да сам сам. Дани су пролазили тако и то ме је довело до летаргије, а онда је све почело да ме вуче назад. Сасјекао сам све и вратио се – каже Суботичанин.

Не каје се што се вратио и вјерује да би чак и да је имао посао какав је желио дуже од пет година не би могао да буде у другој држави.

– Навикао сам да живим пуним плућима, а тамо се не може тако живјети. Чак ни домицијално становништво не живи тако, а камоли странци. Сви су затворени. Странци су наравно добродошли, али сви у дубини душе знамо да нисмо. На крају их прочиташ – закључио је Никола.

Међутим, међу “одбјеглима” у бољи живот је и једна трочлана породица чији се чланови “иако не долазе у празан стан често осјећају управо као да су сами на свијету”.

– Супруг и ја смо се запослили, кћерка иде у школу и има спортске активности послије часова. Срећни смо што смо нашли лијепу кућу у сеоском окружењу. Око сат времена путујемо на посао што није пуно, али када стигнем кући најчешће супруг већ дрема због умора, а кћерка још није стигла. Често сједнем сама за сто и заплачем. Гледам око себе и питам се зашто смо морали отићи далеко од породице и пријатеља. Недостаје ми чак и комшиница коју нисам подносила – каже Сузана С.

Брачни пар у близини Минхена нема много времена које могу провести заједно, а и када су слободни осјећају се уморно.

– Супруг ме загрли и каже да би могли да изађемо на вечеру само нас двоје, али да нам је можда паметније да се одморимо. То се за годину дана догодило више пута и не замјерам му. Исцрпљени смо. Тада би највише вољела, осим њега, да могу да позовем куму на кафу. Џабе се насмијешим овдје комшиници и јавим љубазно, чак сам једну питала за савјет. Рекла је да не бринем за веш и штипаљке у просторији гдје нам стоје свима веш машине јер овдје нико од станара не краде и затворила је врата. Донекле је и разумијем, али нисам навикла на такву хладноћу – каже Сузана.

Супруг ове Палићанке позвао је на вечеру колеге, такође странце у Нкемачкој.

– Двојица су отворено рекла да не желе да дођу, а колега који је недавно дошао из Србије му је дискретно дао до знања “да успори мало са дружбом”. Зависи од људи. Није лако. Мало је оних којима је у туђини све потаман. Али, знамо зашто радимо, док емоције, хтјели или не, гурамо под тепих – поручила је.

Не може Вибер да замијени загрљај

Њена ћерка преко Вибера одржава контакт са другарицама из Србије. Једно вече било је посебно потресно, расплакале су се обје:

– Другарице су се окупиле и на видео позиву упутиле су јој загрљаје и рекле да иду у шетњу. Погодило ју је што није са њима, а ни послије годину дана није стекла блиску другарицу у новој школи. Рекла ми је “И код куће је некада тако, али сам знала да ћу их видјети сутрадан. Сада Вибер више није исти као када смо кући”. И ја сам схватила да сам поруке у Србији слала ради договора, а сада су ми оне све када су у питању неки људи. И то је тужно. Не може порука да замијени загрљај.

(Блиц)