Прича: Уклети пјесници...
Поново заједно. . . Још мало о Шекију, Милошу и Този. . .
Фудбал 14.07.2019 | 23:30
***
Небеска дилижанса... Господарски урешена. Широка и пространа. Пар вранаца црних ко ноћ. Дело су ветра. Само дашка јужног ветра. Далеког. Или шапата јутарњег таласа. Или Посејдона лично. Сваки ће ти џамбас рећи да лепше није видео на свету целом. Бар откад мери време. Оно кад је првог узапио. Замишљам префињени кас и златну прашину што остаје. Ко хеклана фиранга пред очима. Чујем, смех језди у даљину. Другари ћућоре. А виц је био, шта би?! Трећи, тај трећи по ког су дошли – швиндла, врагује. Како само он уме. То Шеки долази, пазите се! Уклети песници поново заједно. Замишљам их као младиће, онако дотеране, углађене. Тоза, Милош и Шеки. Веселиновић, Милутиновић, Шекуларац. Први yуго-триденс.
И премотавам судбине. Неке приче давне. Лепе и чудне, испричане и неиспричане. Урбане легенде. Бајке.
Овако је било, кажу: двориште Друге мушке гимназије. Предратна Поенкареова, после Македонска. Тамо где се данас налази зграда Политике. Прашинарник ишаран дечијим дриблинзима...
"Имао сам, чини ми се, 15 година када је моја фотографија први пут угледала светлост дана, а моја изјава добила истакнуто место на новинским ступцима. Било је то '54, уочи Мундијала у Швајцарској"...
Два фина господина улазе у школско двориште. На сваком шешир и одело, у руци хартија, писаљка. Новинари. И питање за веселу дечурлију: Ко ће бити првак света? Прогнозе су сличне: Бразил, Уругвај, Југославија... После бразилских мајстора највише гласова имали су Мађари. То је онај њихов најмоћнији тим. Само један дечак је казао - Швабе!
"Кад су браћа Валтер, Ран и остали тукли Мађарску у финалу, ти исти новинари потражили су тог дечака у истом дворишту. Био сам то ја, Шеки. Усликали су ме и тражили од мене да поново дам неку сличну, невероватну прогнозу, убеђујући ме да сам пророк и да ће то остварити. Питали су ме ко су три најбоља фудбалера света. Рекао сам им да постоје само три истинска мајстора фудбала. То су Метјуз, Пушкаш и Шекуларац. Никада више нисам срео те новинаре. Али, зар се моја прогноза није остварила?”
Тридесетак година касније трон више није желео да дели ни са ким. Светла велике позорнице пригушена. Падају маске и страх се увлачи у кости. Шта остаје иза славе? На брду изнад Штипа Шеки и Еузебио. Поглед пуца на вијугаву Брегалницу. Запуцао Еузебио из Њујорка да испрати Шекија.
“Знаш ти да је у овом граду рођен најбољи фудбалер на свету?”
Пантера Негра глади браду и лагано развлачи осмех до оних елвисовских зулуфа.
“Филхо да пута”...
“Паметан човек, све ме разумео. Шалили смо се још дуго”.
Шеки је '37. Највећа звезда, најкраћи сјај. Вечити незадовољник. Поèте маудит. Уклети песник. Можда Верлен, можда Морисон. Све опослио до 25. И даље сам жив, иако је моје проклетство вечно. Човек који намерно осакати себе заисте јесте проклет, није ли? Верујем да сам у паклу, дакле у њему сам. Артур Рембо, Париз, хиљаду осамсто седамдесет и неке. Париз... То је био град за Шекија. Ех, Париз, тај Париз... У Паризу сам увек био најбољи, тамо сам уживао. Тамо сам једном био бољи од Пелеа. А Звезда је тукла Сантос. Драгослав Шекуларац, једног летњег праскозорја у празној башти Шуматовца.
Плава чигра је '33. А има и оно Плава стрела – то је од Робера Верња лично. Некада прво перо Франс фудбала овековечио је да само два човека могу да носе тај надимак. Само двојица фудбалера на целом свету. Један је Ди Стефано, други Југословен Милутиновић. Има људи спремних да песницу потегну бранећи став да је то наш најталентованији фудбалер. Одувек и заувек. И уклети песник, дабоме. Можда... Можда Бодлер. Ово је Милош. Милош Милутиновић. Београд, Југославија. Представљам вам будућу звезду светског фудбала. Габријел Ано (Екип) 1951. Беше Азурна обала, беше Кан, црвени тепих и аплаузи. Ано је Милоша упознао пре Робера Верња, још на Европском првенству за младе, те '51. Југославија првак, М.М. црèме де ла црèме. Није много прошло, пролећа и Златне палме на прсте се могу избројати... Мораш да играш, важно је! Ако њих добијемо одосмо у финале! Шта је то за тебе, млад си, можеш.
...Поразно је било то сазнање да сам тежак болесник. Нисам могао себи да опростим што су ме наговорили да играм. Шта може да направи једна утакмица... Тада сам јасно видео да сам за све те људе око мене мало важан као човек. Битан сам само кад могу да трчим и дајем голове. Нестале излузије. Истина сурова. Милош Милутиновић, из болничке постеље у Цириху. Јесен '59.
Милошу су пронашли нешто на плућима. Шекију су у крви пронашли живот. Превише живота.
Тоза је најстарији. Година првог Мундијала. Тодор Тоза Веселиновић, за пријатеље Тошкара. Да, уклети песник. Као Маларме. Или можда Дис. Салајка, мала кућа у Карађорђевој и дуд испред ње. Сећам се, у споредним улицама земљани пут, на главном друму калдрма. Шутирали смо ону малу тениску лоптицу све док палац не прокрвари од каменчића. А прашина ко мелем...
То је било пре рата. После - кумир! Нека чека ринфлајш, Тоза игра! И маковњача и гомбоце и китникез. Супа? Одавно се охладила. Недељни ручак – тај рашчињени светац у Војвођана. И све због “неверника” Тошкаре.
Бранко Зебец војнику и другу Тодору Веселиновићу пред крај војне обавезе:
"Грешиш што хоћеш да се вратиш у Војводину. Па знаш ли ти шта је Партизан? То ти је велики џак пун пара. Завуци руку, заграби колико год можеш и све је твоје".
Ма, ди то има...
И ди још има његове Салајке. Пут под ноге. Мирно спавај, Београде. “Код Владе Штуке” друштво чека. Све бећар до бећара. Токајац је са Карпата и добро је охлађен. Темпо Вукмановић сикће. Џаба. Тоза за новце не хаје. Ал зато кад их има, кад му само падну шака... Препричавало се од Кисачке до... До Боготе, до краја света! Тад, кад Тоза има пара, тад и мачке једу кремпита.
Тодор Тоза Веселиновић – Милош Милутиновић – Драгослав Шекуларац.
Поèтес маудитс.
Само три утакмице заједно у државном тиму. У фудбалским лирикама заведени као најспектакуларнији трилинг yуго-времена.
Верлен је младог Рембоа срео у Паризу; у истом граду, у Римској улици, једног уторка на једном соареу, први пут видели су се Маларме, Рилке и Валери; Џиму Морисону врата перцепције “показали су” Хаксли и Блејк, много пре него што ће упознати Реја Манзарека и малом сценом Лондон фог клуба запловити чувеним Булеваром сумрака; Рафал Војачек и Салваторе Тома кренули су су истим аутопутем. Нашли су се млади и лепи, баш тамо где су с намером пошли...
Тоза, Шеки и Милош "кликнули” су једног раскошног мајског дана. Београд, стадион ЈНА. Дани уочи Мундијала у Шведској. Југославија је по трећи пут била угостила Енглезе.
“Недавно смо победили Шкотску и Португал, али предстојећа утакмица са вашом репрезентацијом за нас је од истинске важности. Она је за нас последња провера пред Светски куп, а наше амбиције су велике - да целом свету покажемо да енглески фудбал може да наџиви енглеску империју”, говорио је по слетању на земунски аеродром најдуговечнији селектор Албиона Валтер Витерботом.
Ту је и маестро Том Фини; ту је Пелеов омиљени Енглез – Џони Хејнс, легенда Фулама; ту је вихорно, сувоњаво крило Блекбурна Брајан Даглас, па чувени капитен Били Рајт; ту је и увек строги сер Стенли Раус, патрон фудбала, светска фаца. Све те велике звезде стрпљиво разговарају с београдским новинарима док чекају на царинске заврзламе. Највећа је гужва око Бобија Чарлтона. Сви би да га додирну, да питају шта то смрт говори док јој јуриш у загрљај. А Боби није крио страх. Флешбекови севају. Сви ти другови из школске клупе – мртви. Како ли је тешко било поново ући у авион за Београд... Све му је писало на лицу. Боби се и даље ноћима знојио, сањао дим и ватру, слушао јауке и осећао мирис гума што догоревају. Фебруар те исте '58, само три месеца раније: узлетиште минхенског аеродрома на повратку кући после утакмице са Звездом, крвави снег и смрт свуда около. Све саме Безбијеве бебе. Али Винтерботом неће имати разумевања, послаће пословођу Манчестера од првог минута на терен и направити фаталну грешку.
Све до тог мајског поподнева 1958. Југословени су жалили и говорили како никад више у националној селекцији неће имати играче класе Митића, Вукаса и Бобека. А онда - Тоза је понео Рајкову “осмицу”; Милош узео Бајдову “деветку”; Шекију допала Штефова “десетка”. И уметничко-забавна приредба могла је да почне.
“Били смо три тела с истом душом. Везивала нас је љубав према лепоти и лепршавости. Одговорно тврдим да смо били један од најбољих трилинга у историји нашег фудбала. Много ми је жао што смо толико мало утакмица одиграли заједно”, причао је једном приликом Шекуларац. “И сад се јасно ко дан сећам збуњених израза лица енглеских фудбалера. Наша необавезна игра пуна вица демолирала је њихове шаблоне. Укратко, тог дана радили смо шта смо хтели”.
Југославија је против Енглеске одиграла перфектно. Било је 5:0. Била је рапсодија. Милутиновић, онда три пута Петаковић и Тоза Веселиновић.
Ваздух је био врео, температура за мај необично висока. Пре него што ће започети своје чувено надмудривање с Билијем Рајтом, Милош се пожалио Този на услове: “Ништа ти не брини, има ко да трчи за тебе. Кад добијеш лопту знаћеш шта треба”. Пардон, Милош уочи операције, с једним “целим” плућним крилом. И сад, оно што следи, за све млађе од Мундијала у Бразилу (оног првог, јелте) звучаће као чиста уобразиља.
"Пратио ме је у стопу, није се одвајао од мене. Нисам могао да прођем. Увидео сам да више нисам онај стари, да немам ту брзину, лако се умарам... У другом полувремену гледао сам његову сенку, тако сам знао да ли је насео на финту. Па онда ја на другу страну. Дриблао сам гледајући његов одраз на трави. И Били је одједном постао немоћан. Потпуно немоћан”.
Несрећног Билија Рајта начео је Ференц Пушкаш на Вемблију '53. Од Панчовог драг-бацк-а остаће му вечни ишијас. После београдских 0:5 и Милоша Милутиновића више никада није заиграо за репрезентацију. А за успомену и дуго сећање – хронична мигрена.
Тоза и Шеки нису имали милости према изгубљеном Бобију Чарлтону.
(Готово да нисам могао да се покренем. Овога пута било је сунце у Београду, трчали смо са својим сенкама, а мене је све подсећало на трагедију. Исти стадион, исти терен, исто гледалиште... А њих више нема, мојих другова више нема, асова какви се ретко рађају)
Убијали су га пасом, дрибингом. Убијали су га полако и наизменично. Дезмонд Хекет из Дејли експреса био је још суровији. Написао је у извештају да је Боби играч без мозга и да не може да игра у средини. Још је после саветовао новом селектору Алфу Рамзију да га гурне на крило. Од београдског бродолома па све до Мундијала 1966. Чарлтон ће играти с бројем 11 на леђима. Рехабилитован у потпуности тек после светске титуле, на прагу своје тридесете.
Тоза Веселиновић маестрално је командовао десном страном терена, Шекуларац левом. Тунел, дупли пас, паралела... Енглези нису могли до лопте. Срећници што су све то уживо гледали сведочиће да никада нисмо играли лепршавије. Толико генијалних индивидуалаца на једном месту. И поврх свега центарфор убица –Александар Петаковић. Петаковић је био егзекутор свега што су Тоза, Милош и Шеки осмислили.
У нашем тиму није било слабог места. Само Беара ко удавача на кибиц фенстеру. Беспослен до очаја. Домаћа штампа величала је игру Плавих као ретко када. У извештајима пљуштале су осмице и деветке. Трио Милутиновић-Веселиновић-Шекуларац, који је био покретач свих акција, показао је да је права моторна снага што је има мало која репрезентација на свету. Они су били динамит који у сваком тренутку може да се потпали и разруши сваку фудбалску тврђаву. Боби Чарлтон и Били Рајт често су испадали смешни гледајући шта ради Шекуларац. А Шеки је у сваком контакту с лоптом љуљао колевку фудбала, писао је на првим страницама Спорта Милан Ковачевић, уз велики наслов преко насловнице: Тако се игра.
Хекет је одмах после уобичајеног извештаја из Београда издиктирао и неколико десетина редова за своју колумну. Започео је реченицом која се не заборавља: “Био сам присутан на многим сахранама енглеског спорта, али овако дубоку црнину још никад нисам носио”...
Спектакуларни тријумф Југословена над Енглезима одјекнуо је снажно у свету. Сви су се сложили – Југославија је један од фаворита за тријумф у Шведској. Али уместо великог узлета нове генерације уследиће болно приземљење. Тоза, Милош и Шеки истрчаће на терен заједно још само два пута. Против Шкотске (1:1) и Француске (3:2) у групи. Тоза је блистао, дао два моћним Французима (то је она страшна дружина: Копа, Фонтен, Пјантони), па још један Парагвају. Био је наш најбољи играч на турниру. Шеки је имао само 21 и превише врагова у себи. Уочи утакмице с Парагвајцима Тирке је одлучио да растури дрим-трио. Шансу је дао Радивоју Огњановићу. Плави су прошли групу, а онда у најважнијој утакмици, у четвртфиналу са Немцима, није било Милоша Милутиновића. Милош је почео озбиљно да копни. То ће касније бити званично објашњење људи из ФСЈ, мада је тешко поверовати да та одлука није имала никакве везе са с тим што је пред пут на Мундијал Милутиновић одлучио да напусти Партизан. Убеђивања да остане нису помогла ни пре ни током самог Светског купа.
Завршило се тужно. А како је могло да буде... Ех, како је могло да буде. Машти на вољу. Тоза је имао 28 и пред собом бар још једно Светско првенство. Милош тек узео 25. Шеки најмлађи. Далеко од пуног потенцијала, а већ светска фаца. Чиле је '62, надолазе Милан Галић, Јосип Скоблар, Јусуфи, Дурковић. Финале са Бразилом? Бразил без Пелеа... Богиња? Маштарија? Добро, можда, али најлепша.
Тоза, Милош и Шеки одиграли су једну велику утакмицу заједно. Тај мај и Енглези као легат довољан да овај трилинг занавек остане упамћен (као највећи) у историји југословенског фудбала. Делом, заправо највећим делом јер су сва тројица велике ствари радили и самостално. Чудо љубави... Људи су их толико волели да ће све њихове индивидуалне врхове, у свакој причи, свакој расправи, свакој бајци – стављати у исти контекст, исти кош. Увек је било: Тоза, Милош и Шеки. Три тела – једна душа. Беше ли? Тако ће сваки од Тозиних 27 голова у плавом дресу постати помало Шекијев и Милошев, или свака од четири ленте најбољег стрелца Југославије; тако ће сваки Шекијев оксфорд, сваки казино овог белог света или аутограм, постати помало Милошев и Тозин; тако ће сваки Милошев гол Реалу и све почасти из првог Купа шампиона и покоја каверна, постати помало Шекијев и Тозин проблем.
***
“Тај дан никада нећу заборавити. Први пут у животу дознао сам истину. Најзад ме један лекар није гледао као фудбалера, већ је у мени имао обичног пацијента. Знао сам на чему сам – две године лечења, две године далеко од фудбала. Да ли ће то значити крај моје каријере? Да ли ћу се једном здрав, не само залечен, вратити на терен? Затражио сам од Фудбалског савеза да ми одобри одлазак у иностранство на лечење. Одбили су ме. И данас, после толико година. Срећем неке од тих људи. Коса им је оседела, имају дубље боре, иначе су у свему исти. Пренаглашено су љубазни, говоре бираним речима, осмехују се. Све то је као лажни накит – сија, али не вреди много. Они данас своју децу шаљу у капиталистичке земље на студије, желе да тамо извезу социјализам. Мени нису дозволили да одем да се лечим. Питао сам: Зашто сте одбили да платите операцију? Зар је 5.000 долара много за Савез? Ваљда сам заслужио да будете хуманији, нечим сам задужио овај наш фудбал. Суво су узвратили: Доста си играо. Могао би да почнеш да радиш нешто друго. Имао сам 25. То је био цео наш разговор”.
Милош Милутиновић последњи меч за репрезентацију одиграо је у четвртфиналу СП у Шведској. Живот и каријеру спасао му је Бајерн из Минхена. Богати индустријалац и први човек баварског клуба Роналд Ендлер имао је само један услов. Да ако операција успе Милош одигра годину дана у дресу Бајерна. Што ће се и догодити. Беше то велика брука југословенског фудбала. А уследиће још већа с одлуком да се Милутиновић прогласи непожељним и више никад не позове у национални тим јер је издао радничку класу и социлијастичке идеје у својој бити.
Све су били заборавили. И 200 голова за Партизан и трофеје и да је Југославију два пута одвео на Мундијал. Гол Израелцима (1:0) у Скопљу којим смо отишли у Швајцарску. Четири године касније два Румунима (2:0) и стигли смо у Шведску.
О Милошу најлепше је писао и беседио Миле Кос. А њему се верује. Кос бележи да је М.М играч за сва времена. Као Кројф или Еузебио. Само што је прво био Милош Милутиновић, па тек онда Кројф и Еузебио. И још пише да је М.М све радио у пуном спринту, било да је примао лопту, додавао, шутирао или дриблао противника. А то јсте најтеже. И увек је ка голу ишао најкраћим путем. Као што пица лети ка циљу. Имао је специфичан дриблинг, горњим делом тела. Склањао противнике на једну и одлазио другом страном, готово без додира. А реализаторске способности - врхунске. Испред Бобека и Валока.
“Између Веселиновића и Шекуларца осећао се лагодно. Пре тога између Рајка и Бобека. Два озбиљна велемајстора, без тежњи за егзибиционизмом. Антиподи Този и Шекију, хазардерима у животу и на терену, увек окрунутим себи, жељи да се издвоје, да њихова вештина избије у први план. А Милош као патријарх међу њима – мудар, прилагодљив, интелигентан”, записао је својевремено Кос.
Утакмицу каријере Милош Милутиновић одиграо је на Максимиру. Динамо – Партизан 2:4. Два гола и две асистенције. Штеф Бобек гурне пас, подбочи се и ужива. А Загреб у трансу. Аплаузи, уздаси, наклон. На трибинама стидљиво шапћу име Ице Хитреца. Они старији, што памте предратног маестра и моћни ХАШК. Устанак успомена буди носталгију... Нема већег комплимента са пургерских усана. Валцер, најлепши валцер. Таласи Дунава у изведби Милоша Милутиновића.
Месец дана касније велики танц у Паризу. Коломб крај Сене, 60.000 људи. Југославија има 1:0 против домаћина у моменту кад Милош креће у слалом са центра. Један, други, трећи... Французи падају за одбрану свог гола. Галски понос то тешко подноси. “Бастиљу” чува само још Рожер Марш, бек и капитен. Марша зову Дивљи вепар. Батинаш. Али поштени батинаш. Тај човек једини је успео да умири Стенлија Метјуза. Јесте, остао у блату до гуше, од силних падова у мраку светлеле му само очи и ћела. Нека, успео је! Новине су писале: Марш – Метјуз 1:0; Француска – Енглеска 1:0. Рожер Марш бацао се немилице у кошчатог Метјуза. Пред Милошем се повлачио. А Милош оно његово - телом, раменима. Њише се, ломи, прескаче лопту, мења ритам. Све у пуном трку. И Марш је пао. Повлачећи се, завршио је на задњици. Пут отворен, још само неколико корака до великих 2:0. Реметр ту неће имати никакву шансу. Али не! Читав стадион у један уздах. Па секунд или два оне нелагоде пред експлозију. Монсиеур дес Балканс! И поново наклон. И поново сви на ногама, бура. Тапшу и фудбалери. Гест вреднији од гола, од победе. Рука у руци и Марш је поново на ногама. Милош је прекинуо акцију. Загрљај и дискретан осмех. Ето и судије Орландинија. Честита. Реметр, испуцавај! Идемо даље.
Како је завршено? Рожер Пјантони пред крај, 1:1. Аплауз није био јачи од оног за Милоша Милутиновића.
Колико је прошло... Ваљда непуне две године од оне рапсодије против Динама. Опет Максимир. И опет једна за сва времена. Бајдо Вукас био је добио дозволу да оде у иностранство, у Болоњу, па су му Италијани дошли на опроштај од националног тима. Стари Бониперти довео Азуре у Загреб и наредио свој млађарији да игра фудбал. Данас заборавите катенаћо. Бајдо се опрашта. Хајде да играмо. Али далеко су Италијани од Југо класе педесетих. До 50. минута – 5:0. Милутиновић два пута. Велемајсторски. Завршено 6:1. Уместо Бајда Вукаса навијачи на раменима носе Милоша. Документовано. Потпис би могао да гласи: Од Загрепчана, с љубављу и поштовањем.
Та максимирска шума необично му је годила. Као да је била нека тајна веза... Има један запис о томе. Амиго Магдић пита, Милош одговара:
“Сећате ли се оних клинова, оних гроздова људи што се сливају од последњег реда истока све до самог бетона, доле, на дну? За њих сам играо. Волео сам да потакнем то таласање. Осећао сам дах гледалишта. Знао сам, морам нешто да им пружим. Они мене чекају. Ајмо за њих”.
Ви сте међунардони артист. Оно што сте ви радили Кројф ће радити целих 15 година касније?
“Био сам играч ногомета. Не клупских боја. Загреб, Сарајево, Париз, Минхен или Рио, то је за мене било све исто”.
Амиго пита и за Шекуларца...
“Шеки? Класа. Али он није одлучивао, он се играо фудбала”.
Кад је све било готово, кад му је болест свила тугу око срца и кад су му многи окренули леђа, остале су успомене. Помало избледеле, пожутеле. А опет вредније од хрпе неких садашњости и будућности. Много година је прошло, то је већ почетак седамдесетих. Кошаркаши Реала играју у Сплиту.
Госпон Магдић, може још једна? Је л' истина оно за Бернабеуа?
“Како не... Дон Сантијаго дубоко у наслоњачу удобне фотеље. Чаша хладне воде на столу и дебела цигара шеће с једног на други крај уста. Око њега двометарске делије. Не, Реалов биг бос није заборавио Плавог анђела југословенског ногомета. Јер тај се ногомет не заборавља. И пита: Шта је с Милутиновићем? Онај сјајни блондинац, нападач Партизана, где је?
Бернабеу није заборавио децембар 1955, Шамартен и први Куп шампиона. Четвртфинале. Трибине до неба високе крунишу плавокосог момка у црно-белом дресу. Резултат 4:0, ал' стид изједа дон Сантијага. И 20 година касније тај осећај га не напушта. Два гола поништена на правди Бога. Милош на ивици суза. Поништен спектакл. Освета у реваншу – још два комада! Мало је фалило том страшном Партизану – 3:0. Окружили Шпанци Милоша Милутиновића, потурили чекове, за цену не питају. Бернабеу већ посложио, играћемо овако: Копа – Милутиновић - Ди Стефано – Пушкаш – Хенто!
И Бернабеу те вечери у Сплиту:
“Све је одбио”.
Има још једна измаштана навала с Милошем Милутиновићем. Кажу да је чувени Звездин технико Аца Обрадовић хтео да доведе Милоша и Тозу. Нису само пуста мадерашка наклапања уцаклелих очију и тромих језика, то ће потврдити и Шекуларац. Доктор О насмејан се будио кад год би у црвено-белом уснио Рајка, Шекија, Тозу, Милоша и Бору Костића.
И пехар Купа шампиона у њиховим рукама.
***
"Фудбал сам увек сматрао забавном игром, па није то позориште или шта ти ја знам. Једном приликом играли смо у Гардиновцима. Е сада, за њих је играо и један попа, све с мантијом. Видим ја поп погубљен, трчкара лево-десно, не зна где се налази. Ја га малко сачекам и онако му гурнем лопту кроз ноге. Само што нас цело село није јурило! Требало је попа да обуче дужу мантију"...
Војводина, Војводина и само Војводина. Само Нови Сад. Тодор Веселиновић. И дивљење и проклетство. Опет шта би било кад би било... Можда Звездина звезда? Или првак Европе с Партизаном? Да, оно кад је дон Сантијаго црвенео од стида... У Сплиту у равни с Бајдом? У максимирском парку статуа, слава предратних великана Грађанског?
И Тошкара је волео виц, забаву, раскош у изобиљу. На терену... Ван терена лаф. Лафчина. Са Шекијем велика љубав. Љубав рођена из...
“У Мелбурну '56. дођемо до финала са Русима. Пет-шест пута Шеки и ја у чистим шансама. Али он по сваку цену хоће да протури кроз ноге руском центархалфу. Кажем му: Додај ми, бре, да га дам, па нека се теби пише, само да победимо! Али не, такав је био Шеки. Често није имао мере. И изгубимо са 0:1. Хтео сам да га убијем”.
Први бећар и први тобџија са Салајке... Тоза се посебно истицао играма у националном тиму. У оно време, кад су селектори често по кључу морали да бирају, бројка од 38 наступа у државном дресу није била занемарљива. Учинак од 27 голова још мање. Два пута хет-трик.
Тодору Веселиновићу учињена је велика неправда када као први голгетер Југославије није био позван за Мундијал у Чилеу. Још година, две у иностранству (Сампдорија, Беч, Клагенфурт) и то је то. Међу југословенским фудбалским главешинама постојало је неписано правило: кад играч оде у туђину више га не треба звати у репрезентацију. А Тоза баш уочи Светског купа '62. запуцао у Ђенову. И тако, још један неславан крај. Још један тужан опроштај од плавог дреса.
Светска слава у – Колумбији! И то као тренер. Шеки је већ у Боготи. Упамтила Јужна Америка његове бравуре из Чилеа. Шеки се пита, његова се цени. И Шеки зове Тошкару у Колумбију. Индепендијенте Санта Фе. Шта добија заузврат? Клупа! Кад се спремиш – играћеш!
“Този сам захвалан јер ми је продужио каријеру бар за две, три године. Како? Терао ме да радим пуном снагом. Он је једини тренер који ме је закуцао за клупу. Кад сам схватио да нема шале први пут сам у каријери увео додатне тренинге, да бих повратио место у екипи. Трајало је то данима. Мом другу Тошкари једино замерам што ме је навукао да се кладим на коњске трке. Касније, у Америци, тај хоби ми је однео силне новце. Али и њему је”.
Санта Фе шампион после шест година! Тоза на клупи, Шеки на терену. Фешта у Боготи. На прославу титуле долази Пелеов Сантос. Газда Санта Феа хоће да Тоза заигра у навали. Полувреме ће бити довољно. То навијачи траже од нас. И Тошкара у 41. постиже гол. Велики Жилмар на коленима. Ел Генио Веселиновиц играч утакмице. Улице Боготе грме: Тоза, Тито, Југославија! Баш тим редом.
За 50 година каријере Тодор Веселиновић зарадио је подоста новца. Све је брзо и лако трошио. Мотори, аутомобили, кафане... Није му било страно да храни туђу децу, да поклања, зајми и не пита за поврат.
"Коме сам могао да помогнем – помогао сам. Не зато да бих створио гомилу дужника или да бих тако купио поштовање, него зато што нисам могао да трпим да ја имам, а да неко поред мене нема".
Испричаће Тоза једном и како је својевремено, кад је свршио с фудбалом, требало да уђе у Гинисову књигу рекорда. У Грчкој, где је живео под старе дане и касније умро, три пута добио на лотоу?! Главна премија! Укупно око 1.500.000 марака. Неко би рекао: вратило му се.
"За те паре могао сам да купим целу једну улицу у Атини, 70 станова. А нисам. Купио сам само један. Добар део тих пара сам разделио. Бог даје, ђаво узима".
То није бајка.
То је велики Тоза, Тошкара.
***
“Све је тог дана кренуло лоше. Домаћин повео 1:0, врло брзо и 3:0. Ми наше шансе пропуштамо, они нас газе. Онда судија Павле Тумбас искључи Војкана Мелића јер је узвратио ударац Димовском. Ужас, прети нам катастрофа... Неки минут касније дриблингом се пробијем до шеснаестерца. Тумбас зауставља мој продор. Свира фаул за нас. Узима нам предност. Тад осетим некакву врућину у слепочницама и кренем према судији. А он као да је једва чекао да ме додатно разјари”...
Ниш, старо игралиште Радничког. Година '62. Неколико месеци после Мундијала у Чилеу. Пазарни је дан, али врева није пред Стамбол капијом. Кошница је на старом Вашаришту. То је због Звезде. То је због Драгослава Шукуларца, најбољег фудбалера Европе. Шекија чека круна Франс фудбала у децембру. То је само питање дана. Свет се сложио, сви су рекли: Шекуларац је најбољи! Разуме се, Ниш хоће да види најбољег. И Шеки зна да је најбољи. Самопоуздање прелива. Још оно кад му је Оља Ивањицки као голобрадом младићу поклонила женски акт што је својеручно урадила, следећи, испред огледала, линију сопственог тела. Уз посвету да Београд нема пуно мушкараца такве лепоте, праве, мушке... Самопоуздање (ваљда и сујета вражја) прелива због једног несрећног халфа из Штутгарта, Швабе што је после 90 минута дуела са Шекијем дошао у свлачионицу Звезде, замолио за копачке и саопштио му да не види смисао даљег бављења фудбалом. После онога што је видео... Прелива и због речи Рикарда Заморе(продао бих пола Еспањола за једну ногу Драгослава Шекуларца), због Пелеове изјаве љубави (Шекуларац? Један од ретких европских фудбалера који би могао да игра за репрезентацију Бразила. Питао сам га једном да ли су му корени случајно бразилски), због свих оних славоспева највећих светских пера. И због безобразног Ристића из београдског Радничког (кад је Шеки оставио лопту крај аут линије и наставио да спринта добрих двадесетак метара, а овај за њим) и због Динамовог Режека (то је био први оксфорд на овим нашим просторима) и због “сплитског дипломског” (Јеси циган, ал' балун гађањаш у пи..у материну).Напослетку, прелива и због тог Чилеа. Како ли то изгледа... То кад си највећа звезда на свету? Оцена 11 у Франс фудбалу за једну ванвременску партију и налсов: Пеле заборављен поред Шекуларца. Место у идеалном тиму Мундијала, капарисана Златна лопта. Како све то стане у груди једног 24-годишњака? Како да срце не искочи? Како да крв не прокључа?
И би Ниш и би недјеља и би пазарни дан... Раднички води против Црвене звезде 3:0. Шекијеву акцију прекида звук пиштаљке.
- Не можеш тако да свираш!
- Шта је, Шукуларац? Мислиш да можеш све? Није ти ово Чиле, овде ја одлучујем!
Шака истог трена савијена у песницу. Надљудска снага. Шеки се отргао из заграљаја неколико саиграча, хвата га Владица Поповић. Тумбас мирно стоји и записује псовке. Црвени картон спреман. Ни Владица ту не може ништа...
(Током каријере водио сам битке са многим нападачима високе класе. У најчешћем броју случајева, већину сам успевао да сачувам. Ипак, све бих то мењао да сам успео да сачувам и зауставим Шекуларца тог дана у Нишу)
Шеки из пера Јова Вуковића, много година касније:
“Нисам издржао, ударио сам га. Кроз главу ми је пролетело да не ударам Тумбаса, него неправду. Моју песницу на судијиној глави усликао је фоторепортер Политике, што је све моје касније покушаје да се браним учинило бесмисленим”.
Знало се добро тих година у Београду, Србији, Југославији – што Политика не објави као да се није ни десило. Звездашима ни на крај памети да је чувени Мома Вучићевић у прави час подигао фотоапарат. Доктор Обрадовић “пегла” ствар са Нишлијама. То није било тешко, победили су, срећни су и спремни за сваку врсту договора. За делегата је већ потребан озбиљан арсенал “аргумената”. Али и он пристаје. Виши интереси. Са Тумбасом најтеже. Љут је, псује, помиње Шекијеву фамилију. Доктор О га смирује после два сата разговора. Можда се Шеки и извуче? Не. То је само затишје пред буру.
Момчило Мома Вучићевић обожава Шекуларца. Лично га познаје. Нема везе, посао на првом месту. Морал, поштење... Новинарство. Реликт неких давних времена. И једно старо, неписано правило. Забележио Моча Момчиловић у књизи о Звездиним звездама: “Фудбалери су одувек говорили да су са новинарима на "ви", а са фоторепортерима на "ти". И сви су, мање више нерадо, признавали да су понекад бојажљиво читали штампу, стрепећи од каквог преоштрог пера или лоше оцене. Са друге стране, момци са апаратима око врата били су попут другара. Ништа није могло да замени неку врхунску фотографију”.
Беше “врхунска” и та са нишког вашаришта. Не једна, читав каиш на насловници! Ко омча око врата за Шекија. Ко гиљотина.
Извештај са утакмице стиже у касним поподневним часовима у редакцију Политике. Велики тријумф Радничког потпуно у другом плану. Шекуларац нокаутирао судију! Велика срамота. Све мудре уредничке главе су ту. Да ли је могуће да је Шеки ово урадио? Док на колегијуму траје жучна расправа Мома Вучићевић се на разне начине довија како да стигне до Београда. Ауто-стоп, воз, деоница пешке, па опет воз... За прво издање касни, за београдско стиже. С првим сумраком свеже развијене фотографије су на столу. И поново питање: да ли је могуће да је Шеки ово урадио? И поново расправа: треба ли све то објавити? Консензуса нема, Вучићевић позива директора и главног и одговорног уредника Данила Пурића.
Пурић се ужурбаним кораком спустио из Булевара револуције до Политикиног прелома. У трену је пребледео. Неколико конфузних корака, руке на лицу, уздах и јасна заповед:
- Објавићемо фотографије... Момо, одабери пет, шет најбољих. Рушимо насловну.
Данило Пурић – први човек Политике и потпредседник Црвене звезде! Још трунчица о новинарству. Оном новинарству...
Доктор О и Звезда те вечери доживели су пораз много тежи од оног у Нишу. Шеки? Није то био почетак краја, то је био крај. На прагу 25. Цела држава видеће сутрадан те фотографије, објавиће их у дневнику државна телевизија. Суспензија неизбежна. ФСС немилосрдан, за пример свима – годину и по дана неиграња. Франс фудбал мења одлуку о Златној лопти...
Моми Вучићевићу било је много тешко. Колеге по ходницима тапшу по рамену, људи на улици, знани и не знани, пљују, псују, прете. Зар бисер у блато?
“Игром случаја, неко време уопште се нисмо сретали. Онда, једног дана, уђем у свлачионицу Звезде. Кад тамо, он на масажи. Нешто ме стегне у желуцу, плашим се реакције мог омиљеног играча. Шеки ме угледа. Шеретски се насмеје и: Где си, Момо? Је ли, мајке ти, колико си зарадио на оним сликама?”
Нико Моми није опростио. Осим Шекија.
Ни пропали трансфер у Јуве, ни Хаџибегово брдо, где је током војне обавезе истрошио колена, ни још 18 месеци суспензије... Ништа од тога није сатрло Драгослава Шекуларца као тај црвени картон у Нишу.
Опоравак “нацртан” у Немачкој, Бундеслига у повоју. Минхен 1860. биће шампион за две године, озбиљан тим. Перица Раденковић шаље “поздраве” Шекију. Од газде лично. Овај би ти и жену дао, само да потпишеш! Не буди луд, Шеки! И паде Шеки. Али на Карлсруе неку године касније. Боље рећи на 400.000 марака у кешу. Ту је и шљаштећи Баден Баден. Најпознатији казино Европе...
“Џаба све паре. Много сам патио за Београдом. За нашим животом, женама, за својим кафанама и конобарима. Фудбал је за њих само посао, а ја сам увек желео само да се забављам. Убила ме самоћа. Утеху сам пронашао у коцки. Само је рулет доносио спас. Губио сам у великом стилу, увек с осмехом. И био све усамљенији. Нико на улици да викне – Шеки. Да ме заустави за сликање, аутограм. Сви гледају само свој тањир. И побегао сам. То је био крај”.
- За кога навијаш?
- За Звезду.
- А ти?
- Партизан!
- Па где идете?
- На Карабурму... Идемо да гледамо ОФК Београд!
У пролеће 1968. године на Омладинском стадиону, у најроматичнијем дресу нашег фудбала, заједно су тренирали Милош Милутиновић, Драгослав Шекуларац, Тодор Веселиновић и Бора Костић. Кика Поповић припремао је нешто велико. После спектакуларне победе у Титотовом купу '66. екипу су напустили Скоблар, Бановић, Гуглета, Паја Самарџић... Требало је оформити нови, озбиљан тим, који ће опстати у Југо-елити.
“Једног поподнева зазвонио је телефон у мом стану. Одмах сам познао онај присни, храпави Шекијев глас”, испричаће Милутиновић једном приликом. “На онај његов шарамантни начин саопштио ми је да би радо играо за ОФК Београд. Каже: Милоше, требали ти играч као ја? Мислим да бисмо ти ја запалили публику. Још сам господар лопте. Да дођем, да ме пробаш? Ја се мислим – Шекуларца да пробам?! Па он је пет година млађи од мене, још нема ни 30, шта ту има да се проба. Скренуо сам му пажњу само на једно. Да од ОФК-а не тражи велике паре. Али такође сам му обећао да ће поново бити у центру пажње, у средишту фудбалских збивања”.
Мало је недостајало да тог пролећа, после пуних десет година, поново у истом тиму заиграју Тоза, Милош и Шеки. Тоза је “издао”... Стигао позив из Зрењанина. Пријатељи у невољи. Пролетеру очајнички треба вођа. Бора је хтео, али шта са Сантрачем? Било би сурово закуцати на клупу раскошног голгетера од 22, зарад ветерана од 38. Кика је пресудио: Остају Милош и Шеки.
Та прича о романтичарском фудбалу одевеном у плаво-бело, обогаћеном чарима најчуванијих мештарских тајни и београдским духом, добиће свој прави одраз у ономе што су тог пролећа, лета и јесени радили Милутиновић и Шекуларац. И “циган” и “гробар” и занесењак и неутралац, хрлили су на исто место. Стара Карабурма, Мије Ковачевића 10.
“Били смо магнет за навијаче. Звезда је у то време освајала титуле, али ОФК-а није силазио са насловних страна. Били смо убедљиво најпопуларнија екипа у држави”.
Шеки за Мочу Момчиловића, некад давно...
“Људи су уживали јер Милош и ја смо се трудили да покажемо све оно што је у фудбалу најлепше. Некад смо можда и претеривали, па би нам и две лопте било мало, ваљда зато што смо осећали да је то наш последњи плес пред најбољом публиком на свету. Милош је понекад грдио ове наше клинце да чешће мени додају лопту. А ја сам знао да га задиркујем: "Ти си Плава чигра, али види, ја сам ипак бели Пеле. Били су то прелепи дани”...
Кад је на Карабурму у пролеће 1968. дошао Партизан на трибинама је било 35.000 људи. И све због Милоша и Шекија. Како? Питајте извештаче. Они још кажу да је испред стадиона остало око десетак хиљада знатижељног народа. Завршено 1:1.
А неких двадесетак дана раније долази Графичар. Пријатељска. Шекуларац оно своје, полутка, Милутиновић у шпицу. Данас кажу лажна деветка. Радни дан. Пуно. Не као што ће бити против Партизана, али пуно. Илија Петковић по левом крилу, иде са центра. Средина другог полувремена... Двадесет, тридесет метара... Па још корак, два... И онда дијагонала на пенал. У равни иду Шеки и Милош. Шеки “напада” лопту, са њим и сва одбрана, скок преко, елегантан, суптилан и још поглед преко рамена – Милош сам на десет метара. Рутина. Испред Шекија тунел за збогом. Правац – свлачионица. Лагани, лабави трк. Тад се, у ствари, опростио. Руке горе, пљесак за отпоздрав.
Шеки!
И Милош. И Тоза.
Беше фудбал. Беше романтика.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар