За политичаре народ је стока

Не постоји политичар у овој земљи који не мисли да је народ стока која не заслужује никакву пажњу политике.  И не постоји грађанин ове земље који не мисли да је сваки политичар лопов који иде у политику да би варао и пљачкао народ. И поред тога, "стока" редовно излази на изборе и гласа за своје "лопове". Како објаснити ово шизофрено стање друштвене свијести и морала?

Босна и Херцеговина 11.07.2019 | 07:06 Сјетим се ове апорије ума кад год покушам да нађем одговор на питање због чега је посрнуло реформисано правосуђе, не дочекавши ни крај друге деценије свог рођења. Шта је то што је спријечило судије и тужиоце, ту савјест друштва, да одрже независност која им је испоручена "на тањиру" из руку међународне заједнице и изграде одговоран и ефикасан систем владавине права и повјерења у правосуђе? Зашто је пропао тај велики пројекат наде да ће човјек, посрнуо у рату, пронаћи пут спасења у поновном успостављању реда и одговорности? Кад год му се вратим (питању шизофреније!), не могу а да не западнем у мрачне токове све живљег национализма, заснованог на псеудомитологији, као узроку растакања (раз)ума и свеопштег друштвеног расула. 

Чини ми се да се у том колоплету примијењеног национализма потпуно изгубио данашњи човјек. Наметнут као неупитан оквир свијести, национализам је опустошио његово духовно биће и лишио га разума. Шизофрено стање учинило је човјека незаинтересованим за напредак и моралне вриједности. "Стока" која бира "лопова" одступа од властитог разума и показује да нема самопоштовања.

Да ли је у шизофреном друштву могао опстати моралан судија (и тужилац), који би био гарант независности и непристрасног суда? Нису ли и они изложеност деструктивним политикама морали платити властитом шизофренијом?

Стање у коме се нашло правосуђе показује да се од њега превише очекивало и да се олако прокламована независност претворила у своју супротност (политичку зависност), а професионални морал у прикривени национализам и привидну моралност. Другим ријечима, политика је ушла у правосуђе преко својих националиста у правосуђу!

Прикривени национализам у правосудном уму неутрализовао је професионалне и моралне вриједности, а улогу судије и тужиоца свео на политичко подаништво која ће одржавати сталну везу са политиком на дјелатном нивоу, чак и када она то изричито не тражи. Тако ће Ружица Јукић редовно бринути о заступљености Хрвата у појединим судовима и тужилаштвима, а никада јој неће пасти на ум да каже како у правосуђу нема добрих и широко образованих професионалаца. Избацивање у први план етничког и етноса све дубље је поткопавало темеље правне струке и науке, а на периферију истискивало професионални морал и етичка начела. Шта се друго могло очекивати од судија и тужилаца који уплове у правосудне воде на таласима етноса?

Када Моника Мијић оптужи својих четворо колега у ВСТС за национално групашење и цијепање институције по етничкој линији (а било је таквог цијепања у овом сазиву ВСТС у многим ситуацијама!) само зато што су тражили колективну оставку након афере "поткивање", из ње је проговорио притајени националиста за кога је национално кључ објашњење свега и објашњење за све. Моника Мијић није разумјела да људе исте националности може повезивати  иста морална идеја, правно мишљење, етички принцип или просто осјећај емпатије, али одлично је разумјела своју позицију кандидата за Уставни суд ФБиХ па нашла згодан начин да пошаље поруку својим политичким демијурзима да је и она оно што се од ње очекује.

Када је Милан Тегелтија донио из Бањалуке политичку идеју да се испитује ратна прошлост судија и тужилаца, па исту у институцији са својим трабантима преточио у чувене Закључке, учинио је то да би свом неприкосновеном владару показао да има моћ да спроводи у дјело чак и његове мисли. Дакле, он се најдиректније разоткрио као притајени националиста који ради за "нашу ствар" и показао да је етничко суштина и његовог и правосудног бића. 

Када су два професионална удружења из Републике Српске дала подршку Милану Тегелтији у скандалу везаном за примање мита ("поткивање") прије него што је случај разјашњен пред судом, у првом плану се јасно видио принцип етничке припадности и прикривеног национализма,  који је налагао да се подржи "наш предсједник". Чланови Удружења судија и Удружења тужилаца, који су гласали за подршку, одустали су од сопствених моралних вриједности. Они су заборавили да њихов морал одређује основне вриједности као што су правда, врлина, част и поштење. Одричући се основних моралних вриједности, они су се одрекли самопоштовања и пристали на понизност и пузавост (Кант).

Из ових неколико свјежих примјера намеће се сам по себи закључак да судије и тужиоце не интересују моралне вриједности и да више и не желе  да буду прикривени националисти. Њихов национални набој је наквасао до те мјере да желе да њихови политичари знају да су и они њихови одани сљедбеници.

Знам да ће судије и тужиоци добити осип од оваквог уопштавања у закључивању, па их морам приупитати како је могуће да преко 400 судија по други пут за члана ВСТС бира Милана Тегелтију и Ружицу Јукић, знајући да су они обнављајући своје мандате и  приликом избора судија и тужилаца на најодговорније правосудне функције свјесно кршили законе, властита правила и етичке норме? Дакле, огромну већину судија не интересују законит рад, моралне вриједности и професионална етика људи који управљају правосудним системом! Шта их онда интересује? Имају ли они ишта од професионалног достојанства и части? Размишљају ли о будућности професије? Знају ли они да је бирање у правосудни систем некомпетентних људи професионални геноцид? Зашто о томе ћуте? Занима ли их суд јавности? Не! Они су прихватили неморалност као средство за остварење неког личног циља. Они знају да је важније имати Милана, Ружицу и Јадранку него имати властити морални кодекс и професионално достојанство.

Да ли ја онда гријешим када кажем да се и морал судија и тужилаца изгубио у наслагама опште неморалности? Да ли је национални набој који ствара и шири политика узео под своје и судије и тужиоце? Изгледа да је пред захтјевима политички пројектованог национализма капитулирао и правосудни морал!? Све је постало подређено политици и политичком. Равнодушност са којом се посматра професионално пропадање није ништа друго него прелазак у табор политике.  Не бити у свом стаду значи бити отпадник, припадати другом. Како не бити националиста када су други такође националисти. Не бити националиста, па макар прикривени, је издаја националног интереса. На оваквом  обрасцу разумијевања стварности почива доминантни вриједносни систем правосуђа данас.

Био је у праву Карел Косик када је рекао: "Доба захваћено болешћу трулења беспомоћно је пред налетом бесрамности и претвара се у дјела без стида!" 

Има ли онда наде за правосуђе, с правом ће упитати забринути читалац. Сигурно нема са оваквим саставом ВСТС (са часним изузецима!) и са оваквим неодговорним односом правосудне заједнице према регулатору. Као што нема ни наде за друштво са оваквим политичким лидерима!

Да би се нешто промијенило у правосуђу, није довољно уклонити постојећи састав ВСТС. Треба истовремено уклонити и њихове посијане отровне плодове. Али ни то неће бити довољно ако судије и тужиоци не схвате да су они најодговорнији за стање у правосуђу јер они бирају чланове ВСТС. Они морају бити свјесни да се од њих очекује избор најбољих и најодговорнијих за управљање правосудним системом. Они који мисле да су Милан Тегелтија, Ружица Јукић и Јадранка Локмић Мисирача најбољи међу њима, достојни су само презира.

Пише: Бранко Перић (Аутор је судија Суда БиХ)