Интервју - Јединствени Милко Ђуровски...

Кад би Звезда позајмила два играча Партизану Србија би имала два представника у Лиги шампиона! О Сави Милошевићу, Владмиру Стојковићу, Љубиши Тумбаковићу, навијачким сукобима, романтичним временима. . .

Фудбал 09.07.2019 | 23:30 Појава! Може да навуче крпе на себе, да се појави у папучама и тричетврт панталонама, као на плажу да је кренуо, али свугде изазива дивљење. И поштовање за које ће сам рећи да временом ишчезава.

Такав је био Милко Ђуровски и у понедељак вече, кад је у предграђу Марибора посетио црно-беле на тренингу. Препозантљива разбарушена коса, благи осмех, срдачни поздрав са члановима стручног штаба и малтене став мирно, поготово младих играча. Сви су прилазили и стисли руку великом мајстору старе Југе. Јер, оно што је урадио током осамдесетих је – непоновљиво. Начин игре, голови и прелазак са једне на другу страну Топчидерског брда заувек су га позиционирали као једног од битнијих ликова алманасима овдашњег фудбала и увек, иако је о томе већ говорио, прича мора да крене од дилеме: Партизан или Звезда?

„Као клинац сам био звездаш и увек ћу остати звездаш, али сам у Партизану провео четири прелепе године живота и каријере, волим га исто као црвено-беле. Људи то не разумеју, међутим, никад нећу да причам ни против једних, ни против других. Да појасним: волим „оне“, а не „ове“.

Чекајте, ко су који?

„Односи се на фудбал мог времена, био је бољи. Не потцењујем садашње играче вечитих, ни Војводине, нити било ког другог клуба, међутим, брзо се менају састави тимова, док смо у мојој ери играли по десетак година заједно. Напамет смо знали својих и почетних 11 ривала. Дан-данас могу да издиктирам стартере из Џајине генерације. Сад, како да се идентификујем са клубом, било којим, кад не познајем фудбалере?“.

Како вам се чини Партизан, у последње време? Осваја купове у низу, али онај вреднији трофеј, титулу, која диже цену играчима и омогућава лакши квалификациони пут у УЕФА такмичења, узео је само једном у последње четири сезоне.

„Можда је требало више, мада, колико видим, и у Партизану и у Звезди су проблем финансије. Дугује се. Стално се нешто љуља у управама. Да Србија, као држава, не подржава вечите, били би макнути, пребачени због тих дугова у нижи ранг, и једни и други. Овако, ипак су то имена, неки бренд“.

Кад је већ тако, шта може да направи Саво Милошевић?

„Има сјајне идеје. Инсистира на пас игри. Неће да се оријентише само на резултат. Повољан резултат ће доћи ако направиш игру. И ту је главни проблем: хоћеш да правиш нешто, али немаш времена, не дају ти да развијеш замисли. Плус, играчи нису плаћени. Финансијски ниси јак да доведеш неког скупљег, који вреди. Не знам како се ради у школама фудбала. Био сам у Звездиној, пре осам лета, видео децу како тренирају на тартан стази. Значи, не улаже се у младе, него се купују играчи са стране, а време лети. Не може Саво да чека овог малог од 16, 17 година да сазри, јер ако му екипа не одигра добро, аутоматски су лошији резултати и склониће га“.

Чак и у таквим околностима српског фудбала, деси се неки ванредни успех. Примера ради, Црвена звезда је прошле године ушла у Лигу шампиона?

„Јесте, али мораш да имаш среће. А црвено-бели су је баш имали лане. Колико можеш показује се кад уђеш у групну фазу. Најбољи пример од балканских тимова је Динамо, сваке године скоро учествује, али углавном у групи служи за „пуњење“. Разумем да се навијачи не готиве, али руководиоци Звезде и Партизана би требало да се међусобно помажу. У смислу, ево Звезда је играла Лигу шампиона и зар јој није било у интересу да два играча проследи Партизану, па да јој се црно-бели прикључе у истом такмичењу наредног лета, или за коју сезону? Да Србија, на основу оних коефицијената, добије два представника. Код нас су то непремостиве препреке. У иностранству нису. Као да смо у глави ограничени. Нажалост, не гледамо опште добро, наслађујемо се поразима овог другог. То морамо да мењамо“.

Изгледа да баш дуго нисте били у српском фудбалу. То делује као научна фантастика. Људи хоће да се поубијају на дербију, трибинама лете мотке и штангле, а и на терену је чешће туча него игра. На једном од последњх било је чак 58 фаулова!?

„Пазите, све се променило. У Звезди, рецимо, имаш три играча која знају шта је дерби, осећају га. Остало – знају да је тај дан нека битна утакмица, али не знају шта је то. Мени се дешавало да нисам спавао по седам дана пред мечеве са вечитим ривалом. Осећао сам тензију, набој, љубав према клубу чији сам дрес носио. Ови данас, ако су плаћени, третирају дерби као сваки други меч, једино што тог дана дође мало више публике него на остале сусрете. То ми смета“.

Милко истиче да је последњи пут уживо окршај Партизана и Црвене звезде пратио у финалу Купа 2017, кад му је рођени брат Бошко седео на клупи црвено-бели. Могао је и тад да се увери у ризике које носи организација таквог дуела.

„Да се не лажемо, било је фрке на трибинама и у бившој Југи. Кад сам са Звездом гостовао у Бриселу или са Партизаном у Менхенгладаху виђао сам на трибинама жене и децу, породичну атмосферу, док је код нас и тих година било туча, псовања, драња. Како није било? Изубијали су се ови са севера и југа, моткама, боксерима, неким ланцима. Разлика је у томе што су тад навијачи поштовали фудбалере. Да данас пређем у Партизан свашта би било“.

Дакле, чувена 1986. не би се поновила?

„Без обзира на услове, не бих прешао у Хумску у данашње време. Зар да дође неко кући да ме пребије? А тад ми нико ништа није рекао. Осетио сам поштовање. Све је последица васпитања. Кад видим Моцу или Пижона – устанем. Старије играче смо ценили. И нас су поштовали. Данас нико никог не зарезује“.

Ево и примера...

„Био сам на свадби Бошкове ћерке пре неколико година. Око мене Делије, нико ме није ни погледао, као да не постојим, да би за вечером један од сватова рекао: „браво, мајсторе“. Једини партизановац! Хоћу да кажем: звездаши ме мрзе, али ме поштују, не дирају. Можда зато што никад ништа нисам рекао против Звезде“.

Данас је тако нешто тешко изводљиво.

„Владимир Стојковић је писао неке ствари, замерили су му, није смео онако да поступи. Како да кажем нешто против Звезде кад ме створила? Могу да кажем коју против Џаје или Цвелета, да одређене ствари нису урадили како је требало, али клуб је одрадио сјајан посао за мене. Да није било Звезде не бих био никакав играч. Или, обрнуто, да кажем нешто против Партизана? Нема шансе. Знам да су ме Гробари волели само зато што сам дошао из Звезде. Претходно су ме мрзели. Головима и добрим партијама сам их натерао да ме воле. Вероватно би ме обожавали још више кад бих рекао да је Звезда г..., али то би била највећа глупост с моје стране. Тако је и Стојковић требало да каже: „види, био сам у Звезди, беше супер, сад ћу урадити све да Партизан буде први“. Треба да те воле и једни и други. Знам неке који су цепали моје постере, али кад би ме срели – поштовали су ме. Мрзели су ме само што сам одабрао Партизан. Да сам отишао у Динамо, не би било тако“, у даху прича Милко Ђуровски.

ИГРАЛИ СМО ИЗ ЉУБАВИ, САД МИСЛЕ САМО НА ЛОВУ

Смета Милку Ђуровском што је у савременом фудбалу оскудица мајстора какав је сам био, а све је више снагатора и фудбалера изражених атлетских способности?

„Данашњи тренери говоре: „тај зна да игра, али није брз, није јак у дуелу“. Ономад беше другачије. Плус, играли смо из љубави. У Звезди сам имао плату треће категорије, а од Партизана сам добио стан и неку лову на руке, међутим, то не може да се мери са данашњим цифрама. Сад само гледају ко ће колику лову да узме. Зато нема мајстора. Но, има талентованих играча. У техничком смислу смо ми Балканци међу даровитијим на планети“.

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ДА СЕ УГЛЕДА НА ХРВАТЕ

Именовање Љубише Тумбаковића са селектора А репрезентације Србије разгалило је Ђуровског.

„Може Тумба да направи добар резултат! Србија можда има и најбоље играче од свих бивших република СФРЈ, стално причамо о неким четвртфиналима, полуфиналима, али као да на завршне турнире одлазимо на излет. Морали бисмо да гледамо Хрвате и њихов однос према државном тиму: Лука Модрић би, кад би му само једна нога била здрава, дошао да игра за репрезентацију. А код нас „ако морам – долазим“. Нису селектори криви колико сами играчи. Вечито си у дилеми да ли да даш шансу младима или старијима, појављују се кланови, исто као што је било у Француској. И тако већ 20 година. Ваљда ће Тумба то да среди“.

АКО НЕМАШ ДОБРОГ МЕНАЏЕРА – НЕМАШ ПОСАО

Последњи тренерски ангажман Милка Ђуровског био је у једном словеначом трећелигашу. Трајао је годину дана.

„Сад не радим ништа, осим што се бавим баштенским пословима, садим паприку, парадајз...“

Шта даље?

„Кад си играч, зна се рок трајања. А као тренер, кад немаш клуб, седиш, уживаш, док се неко јави. Ако имаш доброг менаџера лако ћеш наћи посао. Ако нису у комбинацији – џаба. Вероватно се боје да ме позову. Не кажем да газде клубова диктирају шта да радиш, али тешко је добити посао у мањим срединама, јер нисам тип који ће дозволити било коме да му се меша у струку. Брзо бих се посвађао с неким, ако би ми гурао играче“, децидиран је Милко.

Извор: моззартспорт

Фото: МН Пресс