Партизан са два задња везна – мора тако!

Не мора чак ни да утиче на ефикасност. . . Напротив.

Фудбал 09.07.2019 | 23:00 Навијачки суд је једно, мишљење струке нешто сасвим друго. Док Гробари годинама позивају тренере да игру формирају тако што ће ставити само једног задњег везног испред одбране и оставити могућност да у нападу заиграју двојица играча, дотле стратези, без обзира на имена, узвраћају тако што „закуцају“ два задња везна за средишњу линију терена.

Последњи пример је гостовање Партизана у Љубљани и контролни меч са Олимпијом. На њему су, док је екипа имала снаге, посебно у првом полувремену, Александар Шћекић и Саша Здјелар на практичном примеру оправдали идеју да се игра за два задња везна која, суштински, „кваре“ игру ривала. Једноставо, поред црногорског-српског тандема Словенци нису могли ни макац. Посебно охрабрујуће је да су већину ситуација решавали без мудровања, одигравањем првом слободном играчу, неколико пута прошла им је и такозвана „преносна“ лопта, снажни су момци, чврсти у дуелима и кад играју заједно далеко им је лакше него кад би само један морао да покрива средишњи део терена. Чиста логика.

Нарочито ако се зна да је све битне, велике, утакмице, чак и пре доласка Сава Милошевића, Партизан играо са два задња везна. Код Мирослава Ђукића пар су чинили Евертон Луиз и Марко Јевтовић – што је заправо заоставштина Марка Николића из шампионске сезоне – па се добацило до европског пролећа, Зоран Бата Мирковић је, после Јевтовићевог одласка у Турску, упарио Сашу Здјелара и Шћекића и они су били међу најбољима у сва четири окршаја са Црвеном звездом минуле сезоне, плус су се, колико су, могли, рвали са везњацима Бешикташа. А поменути Николић је и у првом мандату имао тандем компатибилних везњака, Никола Дринчић-Бранко Илић/Дарко Брашанац. И са њима играо групну фазу Лиге Европе, довезао Парни ваљак, пре неосноване смене, у циљну равнину.

Оваква поставка не мора обавезно да значи крајцовање ефикасности. Уосталом, да су Огњен Ожеговић и Сејудба Сума искористили зицере говорило би се о разиграном Партизану и његовим нападачким могућностима, а утисак је да је већину шанси против Олимпије састав Сава Милошевићастворио из блока на средини терена и брзом транзицијом. Тај почетни замајац последица је учинка баш Здјелара и Шћекића. Друга је ствар што је за бржу игру потребан конкретнији допринос крила и нападача, али два задња везна су на „Стожицама“ показала да ће таква поставка бити и кад крену такмичарске утакмице и да скоро не постоји шанса да се нешто промени, без обзира на име ривала.

Јер у све четири летње провере досад, чак и кад су ривали били далеко испод ранга Партизана, Милошевићје слао на терен играче у почетном распореду 4-2-3-1. Тако је било на Златибору против Будућности, у Угљевику против Звиијезде 05, те у два словеначка теста, са Белтинцима и Олимпијом. Биће, извесно и 10. јула против Бордоа и три дана касније са мађарским Пакшијем.

Ко год да је тренер Партизана, замера му се да оваква поставка директно утиче на мањак голова, међутим, пракса је показала супротно. У оба мандата Марка Николића шпицеви су давали 40 плус голова. Најпре Петар Шкулетић и Данко Лазовић, касније Леонардо и Ђурђевић. Само, таква игра, без обзира на формацију, мора да се направи. Не само да се постави. И да се доведе макар још један играч, по могућству крило нападачог потенцијала, који ће да користи шансе кад два задња везна обезбеде прилазе свом колу и започну акцију која ће резултирати шансом.

Извор: моззартспорт

ФОТО: МН Пресс