Тумбаковић: Док сам гледао Србију, мислио сам се...

. . . ех, да су мени сви ови играчи! Нови селектор Србије први радни дан започео у компанији МОЗЗАРТ и говорио о плановима за наредни период, искуствима из прошлости. . .

Фудбал 03.07.2019 | 23:00 Афера неће бити. Ни отписаних. Ни увређених. Биће само жестоког рада да се Србија после 20 година пласира на Европско првенство. И једнако важно, да се врати добра атмосфера у репрезентацију и око ње, да се осећа с трибина патриотски набој који ће давати крила Орловима у лету ка шампионату континента.

То је обећао Љубиша Тумбаковић, који је почетак свог првог радног дана на месту селектора фудбалске репрезентације Србије провео у компанији МОЗЗАРТ, ексклузивног беттинг партнера Фудбалског савеза Србије. Без трунке еуфорије, прејаких речи, потпуно смирено, с реченицама из којих избија сигурност и које као покриће имају богат минули рад, Тумбаковић је кренуо у највећи тренерски изазов у богатој каријери.

Управо та хладнокрвност и мирна глава су сада најпотребније Орловима. Да их извуку из квалификационог вртлога, а можда још више из неких турбулентних вода у које је запао државни тим у последњих годину дана. Тумбаковић је признао у старту да не може да обећа резултат јер лопта често уме да одлети по својој вољи, али обећава неке нове ветрове у табору Србије, као подлогу за будуће успехе.

Селекторе, какве су емоције дан после промоције, после доста чекања остварен вам је један тренерски сан?

„Питање је колико после свих ових година емоција која је пре 20 и кусур лета имала снагу може да буде једнака данас. Када сам први пут био кандидат за селектора, неке 1994-1995. имао сам огромну енергију, жељу за доказивањем. И тада када се указала шанса да постанем селектор, емоција је букнула. Сада, после свих ових година и радних задатака и ван Србије, Југославије, не букти тако, али је има у сасвим довољној мери. Има и нешто друго, као компензација, а то су искуство и мудрост као последица досадашњег рада.“

„Вечити кандидат", како сте сами себе називали, најзад је постао селектор. Колико пута сте заиста били близу преузимања репрезентације?

„Колико смо селектора имали, толико сам пута био кандидат. Наравно, у медијима само... Два пута сам истински био близу, једном тада 1994-95. године, када је требало да преузмем репрезентацију и други пут 2011. Тада сам, ипак, имао јак важећи уговор у Ирану и био сам тек два месеца тамо.“

Да ли је, ипак, можда боље што се све десило сада него пре 25 година, с обзиром на стечено искуство, на пређени пут?

„Не бих био тренер Партизана, поготово не трофејни, да тада нисам имао изражену жељу за доказивањем, наравно, уз знање. Али рад свих ових година донео је неку мудрост, искуство, што је много значајан детаљ у организацији рада и у прављену резултата. Можда и јесте боље што је овако испало.“

Тежи деби нисте могли ни да замислите. Против европског првака Португалије у Београду, у мечу који не сме да се изгуби.

„Све сме! Не сме да се игра недисциплиновано, неборбено, не смеш да се понашаш непатриотски, јер играш за своју земљу. Играћемо против првака Европе, победника Лиге нација. Зато велика жеља да се оде на првенство, игра пред својим навијачима, морају да буду додатни мотив, да се тиме компензује квалитет преко других елемената.“

Репрезентација Србије – врлине и мане? Где су плусеви, а где минуси? 

„Када сам био селектор Црне Горе и гледао Србију и квалитет који има, говорио сам себи, ’Ех да су ми ови играчи, могао бих много тога да направим’. Ипак је Црна Гора десет пута мања, има десет пута мањи проток играча, а реално гледамо, фудбалери из Србије наступају у много бољим клубовима. Али када дођеш на место селектора, у позицију да јуриш резултат, увек ти нешто недостаје. Мислим да Србија има коректну репрезентацију, добар фонд играча, али је потребно направити микс који мора да донесе резултат, што није лако. Методолошки, систем рада у клубовима и репрезентацијама је различит. Ми селектори водимо играче, али их не тренирамо.“

Да пробамо овако: Када сте били селектор Црне Горе, како сте правили тактику за мечеве против Србије? Где сте видели своју шансу, односно, недостатке Орлова?

„Ја сам један од ретких тренера који акценат ставља на квалитете своје екипе. Понашање противника не могу да предвидим, али увек покушавам да оно што је најбоље у мом тиму подигнем на највиши ниво. Сваки тренер има своју препознатљивост, која се одражава у игри његовог тима. С Црном Гором против Србије сам почео опрезније у првом полувремену, па када то није прошло, вратио сам се на оно што ми је тренерски ближе. Требало је да будем храбрији, видело се то у другом полувремену. Доминирали смо и без неких најбољих играча, а велики је хендикеп за Црну Гору када њих нема.“

Говорили сте о томе и на званичној промоцији, али јавност и даље највише „голица“ питање: да ли ће се вратити у тим Миливојевић, Настасић, Грујић, Максимовић? 

„Два месеца је мало времена да се обаве сви задаци које сам планирао. Стручни штаб и ја смо планирали да разговарамо са свим фудбалерима који су у последње време наступали за А и за младу селекцију. Списак играча морамо да предамо 14 дана пре окупљања пред меч с Португалијом 7. септембра.“

Али када би се, рецимо, данас објављивао списак, да ли би ти играчи били на њему?

„Нећу вам рећи ништа конкретно. Не сада, него никад, јер је такав мој принцип рада више од 20 година уназад. Стрпите се, брзо ће време проћи.“

Можда планирате разговоре и са неким другим играчима који су некако „стидљиво“ напустили репрезентацију, као, рецимо, Бане Ивановић?

„Вешто покушавате, али нећете добити одговор. Нећу помињати имена. То је моја тренерска интима више од две деценије. И сматрам да је
то у интересу свих нас, репрезентације и медија. Што се боље будемо припремали, медијски и спортски, биће бољи резултати.“

Некада је важио синоним "Тумбаковић – игра кратких пасова“. Да ли тај фудбалски стил важи и даље за вас или се годинама променио?

„Фудбал доживљава еволуцију свакодневно, али не можеш да побегнеш од себе. Моје фудбалско убеђење је да сваки клуб мора да буде препознатљив по начину и стилу игре и да на основу тога бира играче, али и тренере. Такво је моје опредељење још из београдског Радничког, с којим сам прескочио два ранга. По доласку у Партизан имао сам срећу да годину дана радим са Ивицом Осимом, да пратим његов рад, како му игра екипа и да се на основу тога и ја унапређујем. За мене је тај пас капиталан, иако су после треће сезоне у Партизану, када нисмо ништа освојили, почеле критике да је то превазиђено. Наравно да није, то је начин рада и размишљања Јохана Кројфа, који је утемељио у Барселони.“

Има ли Србија играче да се уклопе у такав стил игре?

„То је најтеже, да се направи композиција екипе тако да њихови највећи квалитети дођу до изражаја. Битна је и атмосфера која се прави, а онда иде пирамидално, од врха ФСС-а преко нас, до медија. Ако то направимо, имамо већу шансу да направимо резултат.“

Кад смо већ код атмосфере: Редовно се говори о њој, како оној унутар тима, тако и о оној на трибинама. Подршка репрезентацији данас није као, рецимо, пред Мундијал у Јужној Африци.

„Треба се бавити и тим делом посла. Ја могу својим брифинзима и интервјуима да поведем причу, да подигнемо ниво патриотске свести на највиши ниво. Ми немамо тај култ навијања као у неким другим земљама, као што је Енглеска. Морамо да пробудимо ту свест, да нас утакмице репрезентације уједињују. Да и играчи то препознају, да све буде део психолошке припреме за утакмицу. Ако се то не направи, ако се у ваздуху буде осећала негативност, онда се бојим да ће сва припрема и концентрација бити за један степеник нижи.“

Још мало о атмосфери: готово да није било селектора и циклуса да није било и незадовољстава и афера са неким играчем или више њих. За вас се пак, иако дуго трајете, не везује баш ниједна конфликтна ситуација са фудбалерима.

„Увек сам се трудио да будем објективан, правичан и зато никада нисам имао конфликт с играчима. Али увек говорим да за разлику од тог дела резултат не могу да обећам. Фудбал је жива ствар. Рецимо, једна од најбољих утакмица које сам водио је Партизан против Бајерна овде, изгубили смо са 0:3, а утакмица је била фантастична, био сам презадовољан како смо одиграли. А изгубили смо са 0:3...“

Али зато однос према дресу...

„Никада, али никада нисам имао конфликт. Јесам радни као, рецимо, с Ђанијем Ћурчићем на припремама у Лепенском виру, који је био наша стална база. Била је ту поред хотела једна мала дискотека. Седим, гледам, док ме заговарају из стучног штаба и видим Ђанија. Седи у џемперу и панталонама, испред њега велико пиво и – пуши. Као да ме неко полио хладном водом! На терену после, на тренингу, окупио сам играче, да приђу ближе да нико не чује осим нас, јер је то наша интима. Рекао сам Ћурчићу да сам купи карту за аутобус, да оде код директора (Бјековића, прим. аут.) и генералног секретара (Зечевића, прим. аут.) и да га никад више нисам видео. Он сузе... Неко ми после куца на врата од собе – капитен Пандуровић и Бата Мирковић. Кажу, имао је велики проблеме, правдају га... Каже Бата: Шефе, ја ћу да га бијем сваког дана! Бати сам касније крстио ћерку, Сале Илић и дан-данас, са својих 40 година, испред мене неће да запали цигару. Кад седи с друштвом, а ја наиђем, он склања цигарету...“

Репрезентација није играла на Европском првенству од 2000. године. Да ли би пласман на шампионат континента био, онда и ваша лична победа?

„Не. Врло често ми и моји пријатељи кажу да је то круна каријере. Круна би била да сам отишао у Реал или Манчестер јунајтед. А ово је национални пројекат, где на прво место стављам нацију. Мој је део посла који морамо да урадимо заједно, а себе стављам у други план. Бићу пресрећан ако то успемо да направимо, али не мислим да је то део моје приче. То је ствар потпуно квалитетне организације и нације. Ако успемо, сви ћемо имати удео у томе.“

Како вам се чини рад Младена Крстајића? 

„Крлета сам тренирано четири и по године у Партизану, сјајна је личност, направио је фантастичну каријеру и он је успешан човек. Он је снагом своје жеље, енергије, направио каријеру, јер није био толико талентован. Али био је вредан, упоран, радан и направио је сјајну каријеру у једној од најјачих лига на свету. Када га гледам као колегу тренера, сматрам да је у тренерском напону, али је питање колико смо га потрошили, зато што смо га врло брзо и лагано убацили у неку причу која тражи другу димензију од оне која је њему позната. Ја сам био јако искусан тренер када сам постао селектор Црне Горе пре три и по године, а с метологијом рада код селекторског посла сам се први пут тамо срео. Да нисам имао овакво искуство, никада се не бих снашао! И зато разумем неке ствари ... Крстајић је сигурно талентован тренер, али му је недостајало време да га издефинише као тренера.“

Отишао је и Горан Ђоровић, селектор младе репрезентације. И његов опус је оцењен као – неуспешан.

„Ђоровића више познајем из играчких дана, он је исто човек који је упоран, вредан, амбициозан. То што је урадио, требало би да гледамо из другог угла: ипак је 12 најбољих екипа дошло на Европско првенство. Истина је да се тамо нисмо показали у најбољем светлу, али када се буде направила анализа, видеће се да је било много разлога зашто је то тако.  Крај је сезоне, најбољи играчи су били потпуно одсутни, јер се тренутак такмичења поклопио са неким њиховим животним опредељењима. Зато смо изгледали тако бледо, нисмо имали потребну енергију.“

БАТА МОЖЕ КАО ЈЕДАН ТРЕНЕР ПАРТИЗАНА...

Да ли знамо дефинитивно, хоће ли Зоран Мирковић поново бити део вашег стручног штаба?

„То је моја велика жеља, јер сматрам да је он велико тренерско богатство нашег фудбала. То сам препознао и пре него што је почео да ради. Натерао сам га да почне у Синђелићу, па смо заједно радили у Црној Гори, доказао се и у Партизану. Бата је због карактерне црте отишао јер није могао да прихвати да су неке ствари данас нормалне. Жао ми је што је то направио, препознао сам да он може да буде неко као један његов бивши тренер у дужем пеироду у Партизану. Е сад ћу да се потрудим да га убедим да ми је потребан као подршка, мени и репрезентацији.“

НЕДОСТАЈЕ НАМ СТРАТЕГИЈА

Где је, по вашем мишљену, реално место, реални квалитет репрезентације Србије данас у европском фудбалу?

„Постоје репрезентације које су одскочиле, као што су Француска, Немачка, Португалија... Оне су се бавиле дугорочном стратегијом и успеле су. Француска је у једном моменту потпуно пала, па је кренула од нуле, улагала је у кадрове, у инфраструктуру и после 10 година је постала првак Европе и света. А Енглеска је за коју годину испред свих њих и ми би требало на њу да се угледамо. Имамо талентоване играче, али још нисмо постали тим, права репрезентација. Сигуран сам да можемо много више, ако се будемо бавили стратегијом. Убеђен сам да у том случају можемо да направимо озбиљан искорак. Ми смо и сада у експанзији, били смо на Светском првенству, освојили групу у Лиги нација, мало нам фали и у овим квалификацијама. Направљен је озбиљан помак.“

С обзиром на то да сте потписали уговор до краја 2021. године, да ли бисте волели да останете и дуже, да радите на тој стратегији у ФСС?

„Немам амбицију да будем функционер, него је то само моје размишљање како да се унапреди нешто што је мој живот, живот нас тренера. Целу каријеру сам направио на три места: у Партизану где сам био десет година, у једном клубу у Кини (Шандонг Луненг, прим. аут.) шест година и сада у Црној Гори три и по године, а вероватно би било и дуже да се није овако завршило. Када уђем негде, желим да оставим траг, да направим резултат. Не плашим се смене, никада се нисам плашио. Ако не ваља, брате, смените ме слободно.“

ЈОШ НЕ ЗНАМ ЗАШТО САМ СМЕЊЕН 2002.

Јесен 2002. Партизан са Тумбаковићем на клупи је избацио Спортинг из Лисабона, у којем су били млади лавови Кристијано Роналдо и Кварежма. И у јеку великог славља – пад. Оклизнуо се Тумбаковић ван терена. Увредио је новинара Недељка Ковињала.

„А највише смо му помогли Ненад Бјековић и ја када је дошао у Београд. Утакмица у Лисабону је била одлична, победили смо квалитетнију екипу. Дође потом утакмица против ОФК у недељу, победили смо 5:2, али тешко до победе, тада када сам пукао. Насео сам на његову провокацију. Моја жена је из Далмације, из једног српског села, кад се крене из Биограда према Бенковцу. Када је почела Олуја, ја сам прихватио између 50 и 100 људи, разместио код пријатеља и родбине, неки су и даље у мојој кући. И извређам га на тој основи, а избеглице су ми у кући. И тада када сам смењен 2002. још не знам зашто сам смењен. У јуну смо били прваци, а у децембру смо имали 10 бодова више од Звезде и – смене ме. Само су ми рекли: Мораш да идеш.“

Тако прича Љубиша Тумбаковић. Смирено, без великих обећања. Делује као човек који је у правом тренутку дошао на место које му је неколико пута било намењено. Иза њега је већ преко 40 година тренерске каријере, а испред, чини се, оно најважније.

Извор: моззартспорт

Фото: СТАР СПОРТ