Интервју - Марко Шћеповић: Моја отворена прича о свему...

“Пронашао сам себе, али још нисам испунио мисију”, поручује нападач Видеотона и објашњава станицу по станицу каријере, најављујући да ће тек достићи врхунац.

Фудбал 29.06.2019 | 22:30 На почетку три сезоне у Партизану – на крају још три у Видеотону. Уобличене головима и трофејима, а све између празан ход. Његово име вазда је изазивало полемике, од тренутак кад је као једна од упечатљивијих талената из „класе 1991“ пребачен у први тим црно-белих, преко позива за репрезентацију Србије, све до епизода у иностранству за које ће сам признати да у њима није имао важну улогу.

А онда се у каријери Марка Шћеповића десила Мађарска и хвалоспеви од пре једне деценије почели су полако да се оцртавају на терену. Додуше, у првенству које не спада у ранг најачих европских, међутим, током опширног интервјуа МОЗЗАРТ Спорту, грациозни шпиц оставио је утисак момка у коме још има резерве да напредује. Уверава да резервоар могућности није пресахнуо и најављује да ће тек, можда у некој другој средини, оправдати очекивања оних који су га 2010. прокламовали у једног од играча на коме би могао да почива српски фудбал.

У екипи имењака Николића, започео је Шћеповић четврту сезону, уверен да све што је досад пружио у Секешфехервару представља замајац још већим дометима.

„Нисам испунио фудбалску мисију”, брутално је искрен и објективан Марко на почетку разговора за наш портал. “Морао сам и могао да будем два степеника изнад. Покушаћу да наставимо да тресем мреже. Сазрео сам, можда касно, после 25. године, али има времена да направим већу каријеру од досадашње”.

Кад је већ тако отворен, гађамо “у главу”: има ли времена?

“У фудбалу никад није касно. Разговарајући са старијим колегама, спознао сам да се најбоље игра у периоду 27,28 – 31,32 године. Тад размишљаш најзрелије. Има времена да се преселим у лиге петице, тамо докажем”.

Имао је шансу у јачим срединама, али у смислу талента и учинка није испало све према очекивањима. И онда је схватио да би било најкорисније да се врати у рудник, а делује је да је у Мађарској ископао грумен злата.

“Опет сам пребацио двоцифрени голгетерски учинак, трећи пут везано у дресу Видеотона. Играм константно, што сам и тражио приликом доласка. После лутања по Европи, одмах сам се прилагодио животу у земљи наших северних суседа, “легли” су ми клуб, саиграчи, а доста ми је помогао Данко Лазовић. У првој сезони измакла нам је титула у последњем колу, против Хонведа. У наредној смо кренули фуриозно, током зиме стигао је брат Стефан, од драгоцене помоћи. Узели смо титулу коју је Видеотон чекао три године. Пре нас је имао само један куп у клупској историји, а ми смо му пре месец и по донели други. Генерација под вођством Марка Николића остаће упамћена и као учесник групне фазе Лиге Европе, могли смо више, добили смо ПАОК оба пута, а од на папиру лошијег БАТЕ Борисова – лошијег од Грка – нисмо успели”.

Делује да је пронашао себе, одише мирноћом, нема иситрених реакција, карактеристичних за почетак мандата у Хумској.

“Осетио сам поверење руководилаца и струке. Реално, после Партизана се нигде нисам задржао дуже од годину дана, а у Секешфехервару сам три. Играм редовно, окружен феноменалним момцима. Имао сам срећу да је је, при доласку, норвешки тренер Берг заволео као најрођенијег од првог дана. То играч примети. Дао сам 16 голова у премијерној сезони, што ми је олакшало пут. Затим је дошао Марко Николић, а где ћеш бољу опцију од те да ти је тренер сународник? Плус – партизановац. Пронашао сам себе. Уживам и немам ништа против да останем”.

Како Мађари доживљавају фудбал, спорт генерално?

“Амбијент је здравији него код нас. Нема тензије кад се изгуби утакмица. Није на живот и смрт, као у Партизану и Црвеној звезди. Не могу да причам за Ференцварош, највећи тамошњи клуб, за који навија 70 одсто популације, али што се нас тиче, нема притиска. Није баш ни нормално да се губе три, четири меча за редом, међутим, играли смо на три дана, па кад се деси неки непредвиђен резултат нема панике. Колико сутрадан, играчи се рестартују. С једне стране то је добро, мада ми је драже кад има бар мало тензије. Волим адреналин, макар играо кликере са другарима. С друге стране, поменута атмосфера ми је помогла да пронађем себе”.

Да ли је то што Марко радишу Видеотону довољно да промени мишљење овдашње јавности? Ипак је постигао 47 голова, уписао 24 асистенције… Лепе бројке.

„Верујем да су коментари у стилу „Шћеповић дао гол? Па, шта, то је Мађарска“. Чак сам и ја би спектичан при доласку. Људи у Србији не знају много о тамошњем фудбалу, лига је изједначена, дословце свако сваког може да савлада, стадиони су модерни и крцати. Осим тога, данас није нигде лако трести мреже. Трудим се да погађам у серијама, како бих се пребацио на ниво за који сам, док сам био млађи, прекомандован у први тим Партизана, заслужио талентом. Има времена да покажем да заиста вредим”.

НА СИЛУ САМ ОТИШАО У ОЛИМПИЈАКОС

А што није досад, иако је у тинејџерским данима наговештаво више него поједини каснији таленти на Топчидерском брду, вишеслојна је тема, о којој можда први пут отвореног говори.

“Кад бих могао да вратим време, питање је да ли бих се преселио у Олимпијакос лета 2013. Погурала ме ка Пиреју цела ситуација у клубу и оно скидање траке против Лудогореца. Отишао сам прерано. Данас таленти иду преко после само једне сезоне у првом тиму, а ја сам имао иза себе две и по, плус повреду. Отишао сам на силу. Имао сам коректан учинак у Атини, имајући у виду минуте које сам добијао. А опет, био сам млад, неискусан. Кривица је и моја”.

Не искључиво његова…

„Дошао сам у уређен систем, клуб је већ имао два врхунска шпица, Савиолу и Митроглуа, тешко је било очекивати да поред њих заиграм. У првенству је била и моја кривица за неке ствари, а негде и тренерова. На пример, добијемо ОФИ у гостима 4:0, уђем у 25. минуту уместо повређеног Савиоле, постигнем три гола, наредни меч играмо дерби са Панатинаикосом, а Шпанац Мичел ме не стави ни међу 18. Пољуљало ме то као човека, реаговао сам исхитрено, 60 одсто је била моја кривица, 40 шефова. Заслужио више, поготово што је у зимском прелазном року Митроглу отишао. Остала су нас двојица, тројица шпицева, имао сам учинак сличан Савиолином, али је он добијао више минута”.

Статистика каже да је на 17 утакмица за Олимпијакос Марко дао седам голова и додао три асистенције, међутим, некад није све у бројевима. Има и до тајминга.

“Погледајте фудбалере из Србије који су, као млади, одлазили у уређен систем какав је Олимпијакосов: Здјелар, Јанковић, Урош Ђурђевић... Тамо конкуренција меље. Тешко је. Когод је отишао после једне добре сезоне у Суперлиги или баш млад тај није успео на „Караискакису“.  Остали, попут Љубомира Фејсе или Луке Миливојевића, у то време формираних фудбалера, направили су име, Лука је чак био капитен, направио историјски трансфер у Кристал Палас. А ми млади? Маре Јанковић је продат док је био у Телеоптику, Здјелар из ОФК Београда, нисам сигуран какав је вид притиска на Старој Карабурми могао да има, ја сам донекле навикао на тензију, али руку на срце, од свих који нису успели, морао сам далеко више да покажем”.

С друге стране, Олимпијакос га је платио 2.500.000 евра, очекивања су била велика, бар у пројекцији за будућност.

“Помогло ми што сам, као дечак, живео у Шпанији, а Олимпијакос је имао десетак играча са тог говорног подручја у тиму. Комуникација није била спорна, међутим, већина који оду, било да их плате 3.000.000 или 10.000.000 евра, било да су из Звезде или Партизана, навикли су да играју редовно у  Србији, а кад се отисну преко, па зарађае једна, друга, пета утакмица на клупи, немаш никог крај себе да ти каже „стани, полако, платили су те, играћеш“. Онда почнеш да реагујеш непримерено. То је проблем. Ретко ко је отишао преко и одмах био стартер у великом клубу. Мораш да има среће, глас старијег човека, да те посаветује. Несрећа је моја што таквог нисам имао у Олимпијакосу и завршило се неславно”.

МАРКО АСЕНСИО И ЈА У НАПАДУ МАЈОРКЕ

У међувремену, Грци су га трипут слали на позајмицу. Прва станица – Мајорка.

“За живот је било сјајно. А фудбалски? Кад сам дошао, направили смо екипу да нападнемо пласман у Прмеру. Тад смо у нападу играли Марко Асенсио и ја. У везном реду искусни играчи елитног ранга, што се касније показало њиховим трансферима. Тренер Валери Карпин је инсистирао да дођем, кренуо сам добро, дао шест голова на десетак утакмица, а онда у гостма губимо 1:3 пред неку мини-паузу. Колективно смо одиграли катастрофа, а следећи пут ме Карпин не стави у првих 11. Одрегујем како нисам смео. На наредном мечу нема ме ни у протоколу. Креће нервоза. Нема ко да ми каже „стани, мораш да тренираш 200 одсто, да му докажеш да није у праву“. Срљао сам из грешке у грешку. Касно сам то схватио, али ме коштало што нисам знао да „читам“ неке ситуације”.

Уследила је авантура у Русији. Потпис за Терек и искуство којег се Шћеповић нерадо сећа у играчком смислу.

“Тамо практично нисам ни видео терен.  Један меч, укупно седам минута. Чудна ситуација. Као да никад нисам ни био у Грозном. Град је такав баш као што и звучи – грозан. Додуше, нисмо живели у њему, јер нису дозволили због политичких немира, да се играчи врате у Чеченију, већ 500 километара даље. То место је бања, долазе старији људи на рехабилитацију. Руси су ме прихватили као да сам са њима пет година. Воле нас. Кад сам видео како се опходе према Аргентинцима и Бразилцима рекох себи: „ово неће добро да испадне“, али мене, Србина, од првог дана су третирали као брата. Лепо друштво, међутим, задржао сам се само два месеца”.

У овом својеврсном прелгеду каријере година је већ 2015. Место Мускрон, на северу Белгије.

“Од свих клубова за које сам играо, ни у једном се нисам борио за опстанак. После те сезоне, рекао сам себи „никад више не идем у клуб коме је једини циљ да сачува статус, не знам какав новац да добијем“. Нестваран притисак. Катастрофа! Нема ништа горе него кад играш за голу кожу. А ми смо то урадили два кола пре краја. Делио сам свлачионицу са Филипом Марковићем и Николом Гуланом, били смо на ивици, последње две рунде имамо Андерлехт и Бриж, добили смо екипу из Брисела и то је било довољно. Лични учинак – у реду. Шест комада, три асистенције, што је коректно ако се зна да дам би део екипе скромног квалитета”.

О ФАЛИЈУ РАМАДАНИЈУ И ПИНИЈУ ЗАХАВИЈУ

Идемо још једном “у месо”: да ли је Мускрон приватни клуб Пинија Захавија?

“На основу онога што знам, и јесте и није. Води се у књигама да га држи неки Белгијанац, али Захавијеви имају утицај. Пинија нисам виђао, његовог сина јесам”.

Кад смо већ код менаџера, Марко Шћеповић више не сарађује са дугогодишњим партнером, Фалијем Рамаданијем.

“Те приче да је Рамадани агент са упливом у одређеним клубове и да, како ми у Србији знамо да кажемо, може да ти среди да играш редовно, заправо су мит. Низ је примера да одеш у неку средину, а само од тебе зависи хоћеш ли се изборити за статус. Гдегод сам отишао, морао сам и те како да запнем да бих био у првих 11. Фали је био добар за сарадњу, да не грешим душу. За њега немам да кажем ниједну ружну реч. Током друге сезоне у Партизану оперисао сам колено, живео и опорављао се у Берлину, у његовој кући, три месеца. Прихватио ме као члана породице”.

ПАРТИЗАН? ЛОШЕ ЈЕ! А МОГЛИ СМО ДА БУДЕМО НАЈЈАЧИ НА БАЛКАНУ

Све је то у реду, инострана каријера и оваква и онаква, али очи Марка Шћеповића зацакле кад се помене Партизан. Тата Слађан му је играо у Хумској, са братом Стефаном је делио свлачионицу, освајао је трофеје, играо Лигу шампиона и признаје да је дебело разочаран тренутим положајем црно-белих.

“Лоше је стање. Сви виде да је лоше и немој да се скривамо иза израза и фраза. Не бих рекао ништа ново што нису рекли многи, осим да би требало нешто да се мења. Не знам шта конкретно, нисам унутра, али сам сигуран да је најмања кривица играча и тренера, који су прошли кроз клуб последње две сезоне”.

Играо је у период кад је било пехара и редовних учешћа у европским такмичењима, међутим, ни тад клуб није био стабилан, у доба председниковања Драгана Ђурића, заклоњеног иза резултатских успеха.

“Не знам за прве и после, међутим, период мог уласка у први тим је једини да су све принадлежности играчима и струци исплаћиване редовно. Додуше, играли смо Лигу шампиона, имали врхунски тим, али у периоду кад је клуб узео шест везаних титула и приходовао око 100.000.000 евра од трансфера, Партизан је морао више. Да буде, у најмању руку, оно што је данас Динамо Загреб. Пропустили смо велику шансу да постанемо озбиљан, ако не и најбољи клуб на Балкану. Тешко да ћемо сличну прилику скорије дочекати. Мада, никад се не зна, све може брзо да се промени. Тих сезона је било врхунских трансфера, у реону од по десетак милиона, да су наставили тим ритмом данас би црно-бели били у ситуацији да, кад дође Фјорентина и понуди 5.000.000 евра за Блекија Миленковића, кажу: „нећемо, може само 17.000.000“. И оде Фјорентина, али дође неко други и плати”.

ШТА ДА УРАДИМ ЗА ЧЕТИРИ МИНУТА НА МАКСИМИРУ?

Времена су се променила. Данас се у репрезентацију улази као тинејџер, док је 2012. Марко Шћеповићимао 21 годину и сматрало се у то време преурањеним да баш фудбалер Партизана, из Суперлиге, предводи шпиц државног тима.

“У А селекцију сам ушао после тешке повреде и осам месецви одсуства, после два, три првенствена кола сам добио позив Синише Михајлиовића и, руку на срце, нисам био спреман. Многи ми замерају онај Загреб, пораз од Хрватске, међутим, на Максимиру сам одиграо само четири минута, не знам шта сам могао да урадим за кратко време. Несрећно сам се повредио, Срна ме је згазио на кук, после тога нисам месец дана играо за Партизан. Било је прерано и нисам био спреман. Миху и данас гледам као једног од тројице најбољих тренера с којим сам радио у каријери. Да је остао и после мундијалских квалификација за Бразил, мислим да би репрезентација данас била на високом нивоу”.

Није тешко претпоставити коју још двојицу стратега уздиже на пијадестал. Оне код којих је играо најбољи клупски фудбал.

“Марко Николић је изванредан. Детаљиста, прати га изузетан стручни штаб, раде људи 24 сата дневно, Његови резултати показују какав је стратег. Не знам да ли је изгубио неку битну утакмицу. Њему уз раме, у истој равни, је Александар Станојевић, кад се сретнемо изљубимо се, посматрам га као фудбалског оца, знам и да он мене цени”.

СТЕФАН И ДАНКО САМИ ДА РЕШЕ ПРОБЛЕМ

Шта се то десило зимус на релацији Стефан Шћеповић – Данко Лазовић? Медији су брујали чак и о физичком сукобу, брат се жалио на малтретирање Србина у Видеотону?

“Колико год ми је Стефан брат, а Данко врхунски пријатељ, у њихове односе се не мешам. Никад нећу стати ни на једну, ни на другу страну. Држим се на дистанци. Брат је одрастао човек, зна да решава своје проблеме, а исто важи и за Лазовића”, поручио је Марко Шћеповић.

Поново отворен. Као ретко кад.

Извор: моззартспорт