Прича: Анчелоти, Сари и Конте као Добар, лош и зао!

Три бивша тренера Челсија у фудбалском издању ремек-дела Серђа Леонеа. . .

Фудбал 23.06.2019 | 23:00 Карло Анчелоти, Маурисио Сари и Антонио Конте, три тренера која спајају Челси, Роман Абрамович и отровно лепа Марина Гранвоскаја, у следећој сезони Серије А ће се наћи у фудбалском издању филмског ремек-дела Серђа Леонеа “Добар, лош, зао”. 

Челси је, са изузетком Жозеа Муриња, све своје успехе у последњих 25 година конструисао са Италијанима: од Ђанлуке Вијалија и Ђанфранка Золе, преко Клаудија Ранијерија и Карла Анчелотија, до Роберта Ди Матеа, Антонија Контеа и Маурисија Сарија. Сада је дошло време захвалности: Роман Абрамович је “вратио” у Серију А богатије, зрелије, способније и мотивисаније, Контеа и Сарија. Њих је сачекао бивши Плавац Анчелоти који се вратио на Чизму прошле године. 

Вијали, Зола и Ди Матео су као играчи, а Вијали и као тренер, у последње четири године претходног века освојили два ФА купа, Куп победника купова, Суперкуп Европе, Лига куп и један Комјунити шилд. Анчелотије у првој години на клупи Челсија освојио дуплу круну (Премијер лигу и ФА куп). Роберто Ди Матео је донео прву и једину титулу првака Европе а Антонио Конте је донео наслов шампиона Енглеске којој се нико није надао. Његови Плавци су стигли испред Покетиновог Тотенхема, Гвардиолиног Ситија, Клоповог Ливерпула, Венгеровог Арсенала и Мурињовог Јунајтеда. Успех који ником неће више поћи за руком, не само зато што је Венгер у пензији (мада с времена на време читамо његово име као кандидата за неке клупе), или што поменути тренери неће бити сви у једној лиги. На крају је дошао Маурисио Сари: вратио је Челси у Лигу шампиона и освојио Лигу Европе. 

Интерсантна је коинциденција да су сва тројица италијанских стручњака добили отказ на крају сезона у којима су освојили трофеје (Конте и Сари) или обезбедили пласман у Лигу шампиона (Карло Анчелоти). Подударност је и да је свој тројици тренера Челси био прво фудбалско искуство ван Италије. У Лондону, Анчелоти, Конте и Сари нису добили само међународну лиценцу великих кормилара већ их је Абрамович учинио богатима, толико да су њихове следеће генерације обезбеђене. Италијанску тројку спаја и факат да су се сви  напустили Стамфорд бриџ у крајње лошим и затегнутим односима. Конте је својих 10 милиона евра на крају добио на суду. 

Није тешко погодити да је Карло Анчелоти “добар”, односно Клинт Иствуд у Серији А, баш као што је Маурисио Сари савршени фудбалски Илај Волак, не само због необријане браде старе неколико дана. У оригиналној италијанској верзији наслова филма Туко (Илај Волак) је представљен као “ил брутто”, што ће рећи ружан, а у конкуренцији са Анчелотијем и Контеом, свакако не може да буде дефинисан као леп. Антонио Контеинкарнира до перфекције Лија Ван Клифа. Леденог погледа, опсесивног карактера, тврдоглаво педантног. Речју, Конте је “зао” звани Анђеоске очи без бркова. 

Тројка италијанских стручњака је порушила и све табуе који су постојали у италијанском фудбалу. Анчелоти је симбол Роме и Милана, историјских ривала Наполија.  Конте је “јувентино” до сржи на клупи најљућег ривала Интера. Сари је био барјактар “антијувентизма” три године у Напуљу.

Анчелоти је рођен и одрастао је на тромеђи Емилије, Ломбардије и Венета. Благе нарави, лепо васпитан, љубитељ доброг заголаја и капљице, Карло је типичан пример момка који је своју провинцијалну доброту и учтивост избрусио у Риму, Милану, Торину, Лондону, Паризу, Мадриду, Минхену, поставши аутентичан господин. 

Анчелоти, “добар”, није срчан као Конте а ни лунатичан као Сари. Карло се не удвара навијачима прекомерним показивањем груди и радовању постигнутим головима, као Конте, не болује од синдрома “Калимера” као Сари, па опет га је много лакше присвојити и волети него поменуту двојицу. Друга компаративна предност Анчелотија у односу на колеге, која га чини “добрим”, је његова способност да успостави коректне односе у свлачионици и са најбољим фудбалерима. Карлето је био много талентованији и бољи фудбалер од Контеа, о Сарију да и не говоримо, и нема комплексе које мора да лечи или прикрива. Слаба тачка Анчелотија је његов син Давид. Због њега се и завршила превремено и са горким укусом у устима авантура у Минхену. Они који су упознати са радом Анчелотија јуниора кажу да је квалификован и да има дара, али док год буде радио за оца, тешко да ће у очима јавности бити више од привилегованог “татиног сина”.

Сари, “лош” или “ружан”, има особину као и Туко у чувеном филму да више гледа у земљу или у страну него у очи када се са њим разговара. У Саријевим наступима се осећа опор укус дугог путовања до фудбалског Олимпа. Често не успева да обузда своју фудбалски плебејски комплекс, посебно када је притисак изузетно јак. Ако буде успео да ту своју слабост претвори у штит у смислу да га његов дуг и муоктрпан пут до врха буде извор његове снаге а не израз мање вредности, пред њим ће се отворити сви путеви, укључујући и онај до пехара са великим ушима. 

Изнад Сарија виси као Дамаклов мач неповерење армије навијача Бјанконера. Примера ради, Анчелотију тифози Јувеа никада нису опростили играчку прошлост у Роми и Милану. Називали су га “свињом” и засипали увредама и сматрали одговорним за два скудета изгубљена у трци са Лацијом и Ромом. Али није Анчелоти поређење од кога би требало да стрепи Сари. Ноћна мора би била да постане Луиђи Мајфреди наших дана. Мајфреди је 1990. године дошао у Јуве после сјајне сезоне у Болоњи. Са њим на клупи, Јуве је завршио на седмом месту и после 28 година се први пут није квалификовао за европска такмичења. 

Велика је непознаница, ко ће кога више променити: Сари Јуве или Јуве Сарија. Односно, да ли ће Јуве направити коперникански заокрет? Од Трапатонија до Алегрија, Јуве је подређивао игру резултату: филозофија је дебело награђена у Серији А са 19 скудета (не рачунајући два Капелова који су одузети због Калчополија) али је у Европи била прилично неуспешна: од 1996. године Јуве није освојио ниједан међународни трофеј. Револуционарна идеја Андрее Ањелија и његових најближих сарадника Павела Недведа и Фабија Паратичија је да са Саријем Јуве преко игре стиже до резултата. 

Антонио Конте, “зли”, на челу “поштених”, звучи као оксиморон. Највећи проблем за Антонија ће бити вердостојност. Његов темперамент, срчаност, оданост били су прилично увервљиви када је седео на клупи Јувентуса, репрезентације Италије, Челсија. Није било ни тешко, Антонио је један од барјака Јувентуса, као јужњак, родом из Пуље, има изражен патриотски сентимент према дресу Азура, а изазов у Челсију је био нека врста тренерског факултета. И за Контеа би могло да се примени опаска Фабија Капела да је као и Сари отишао у Лондон као наставник а вратио се као универзитетски професор. 

Конте је тренер који тражи мобилизацију целог амбијента и фанатичну посвећеност коју само љубав према једном клубу или репрезентацији могу да издрже и да буду аутентични а не патетични. Зато се поставља питање: колико ће Контеов стил бити уверљив? Како ће изгледати искрено када се затрчи да прославља голове Интера, или да се удара по грудима по грбу, као показатељ оданости? 

За разлику од Анчелотија, па и Сарија, Конте базира своју игру, филозофију, на јаким емоцијама, дубинској интеракцији са амбијентом. Да ли ће то бити могуће у Интеру? Да ли ће Конте морати да избрише оно што је био да би постао нешто ново? Да ли ће моћи да буде “зао” према свом Јувеу, као што је био “зао” према Интеру док је носио дрес Бјанконера или водио с клупе тим Старе даме? У историји имамо много примера преобраћања. Читанке су пуне преобраћања, од Салвеа који је постао Павле, и по правилу су они који се конвертују нејекстремнији јер морају да покажу своју “верност” новом амбијенту, вери, држави, нацији, фудбалском клубу. 

Конте је по темпераменту сличнији Трапатонију него Липију, и то је већ добар сигнал за Интер имајући у виду како се завршила прича двојице бивших тренера Јувентуса на кормилу Интера. У сваком случају, Конте се не мири са судбином, као што није прихватио ћелавост, не прихвата ни поразе. Од некога ко је својој ћерци дао име Витториа (Победа) не може да се очекује другачији приступ. 

Извор: моззартспорт