Интервју - Ненад Ђорђевић у новој улози...

Где је фудбал из школског дворишта? Данас је све инстант као кафа, нема мајстора попут Зидана и Роналдиња! Бивши капитен Партизана у Шведској се отиснуо у тренерске воде, говорио о погледима на спорт, има поруку за Сашу Илића и Гробаре. . .

Фудбал 16.06.2019 | 22:35 Играо је назад, а заговара да се лопта котрља напред. Како сам каже, фудбал је измишљен да би се нападало, не да би се бранило. Тако гласи основни постулат Ненада Ђорђевића, његово поимање најважније споредне ствари на свету, начин на који доживљава спорт генерално.

Тај утисак бивши репрезентативац и капитен Партизана, а релативно свежи фудбалски тренер, поделио је са читаоцима МОЗЗАРТ Спорта, потанко објаснивши шта га је мотивисало да се по окончању играчке каријере посвети раду с млађим категоријама, како доживљава игру, види ли себе на клупи црно-белих и какви су трендови модерног лоптања, шта му се (не) допада, а каква врста играча изумире.  

Српски љубитељи фудбала памте Ђорђевића углавном из црно-белог, пре тога и дреса Обилића, а какав је спортиста и човек схватили су и Швеђани, па су му после три сезоне играња за Калмар и једне за Бергу ови први понудили да постане тренер у њиховој академији. Општи је утисак, бар такве информације стижу са севера Европе, да има штофа за овај посао. Зато је и одговор на питање откуд тренер, па још у Шведској, логичан.

„Фудбал је моја велика страст. Кад сам завршавао каријеру, суочио сам се са периодом у коме нисам знао где ћу. Изгубио сам ритам. Живео сам 20-25 година на један начин, све се вртело око тренинга и утакмица, а онда сам почео да радим на себи, анализирао шта ми „лежи“, повукло ме што се велики број мојих исписника отиснуо у тренерске воде. Видео сам себе крај терена, на клупи. Знања никад доста. Плус, верујем да имам дара за овај занат, при чему ми је кристално јасно да ни рад, ни таленат, нису довољни, мора и срећа да се осмехне“, подвлачи у разговору за наш портал Ненад Ђорђевић (40).

Делује да је одабрао исправан пут. Рад са децом. За разлику од неких који су директно из копачки ускакали у ципеле, некадшањи командант одбране Паног ваљка је одлучио да не прескаче лекције у тренерском образовању.

„Теорија је показала да велики тренери успевају ако почну од млађих категорија. Мада, има примера који побијају ту тезу. Најсликовитији је Славиша Јокановић, показао је како се то ради одмах на сениорском нивоу. Доста ми значи што сам уз млађарију. Није мени стран фудбал, далеко било, али некад сам, као и сви бивши играчи, да будемо до краја искрени, гледало само своју задњицу, док као тренер морам да проширим видике, контролишем еуфорију у свлачионицу кад иде добро или поправљам атмосферу ако је лоше. Кључно је формирати групу, пре свега добрих људи, спознати односе, повезати конце, савладати прве препреке...“

Многи кажу, а такав став дели и Ђорђевић, да су грешке мање уочљиве у раду са децом?

„Прија ми што сам у њиховом окружењу, где су граја, смех, игра... Примера ради, кад си професионални фудбалер, изгубиш и чекаш наредни тренинг, а сад, као тренер, одмах почињеш анализу. И то од само себе: да ли сам добро прочитао ривала, шта сам могао другачије да поставим. У раду са клинцима плаћаш јефтинију цену него на сениорском нивоу, где простор за кикс, малтене, не постоји. Зато, учим ја децу, уче они мене. Заједно растемо“.

Ненад је био штопер. Као такав испуњава најмање један предуслов да постане добар тренер, јер су – ако се ограничимо на период од последњих 15-година – посао у „његовом“ Партизану добијали или централни бекови или задњи везни. Конкретно: Јешић, Ђукић, Јокановић, Станојевић, Рашовић, Николић, Томић, Мирковић... И на светском нивоу је слична ситуација, да „позадинци“ успевају пре офанзиваца.

„Размишљао сам о томе. Нападачи су, попут голмана, специфични. Знате оно, имају дар од Бога, хладни су у завршници, карактерно другачији од штопера. Да се не увреде моје колеге, не мислим ништа лоше, али фудбалски су помало себични, виде само гол. Последично томе, опуштенији су, чекају да им дође лопта и најчешће лако окончавају акције. Насупрот њима, имате дефанзивце, централне бекове или задње везне, као што су Симеоне, Клоп, Гвардиола, Анчелоти... Сви до једног тимски играчи, више учествују у дешавањима на терену од нападача. И то какви су били у играчким данима, преносе на посало у улози стратега. Ови напред не морају да крваре као ми позади, штопер на једној утакмици мора колена да одере, шортс да упрља, задњи везни буквално преоре терен, а шпицеви су, ипак, мајстори и кад им је дан, најбољи су на терену“.

У СВАКОМ ТИМУ БИХ ИМАО БАР ЈЕДНОГ ШВЕЂАНИНА

Две године су прошле како Ненад Ђорђевић обликује таленте Калмара. Уверава да Швеђани имају сјајне радне навике, међутим...

„Нису ни близу талентовани као ми. Њихов ментални склоп не одговара фудбалу као примарном спорту. Ни за кошарку. У ДНК им је хокеј. Мада, имају тимски дух, у сваком спорту екипа је изнад свега. Пирмера ради, кад бих био тренер у неком сениорском клубу, увек бих имао у 11 бар једног Швеђанина. Мирно су у групи, не праве скандале, нису кабадахије, а гину. Поседују германски карактер, никад не одустају. Макар изгубили прво полувреме 0:5, у свлачионици ће да се договоре „дај да изађемо на терен и макар дамо два гола“. И онда кажу „добили смо тај део игре“.

Шта им недостаје?

„Трик! Мало наше, балканске луцидности. Раде све по шемама, али фали им маште. Да зачине. Имали су Златана Ибрахимовића, али и пре и после њега сви су на исти фазон, као да су фабрички прављени, можеш на било коју позицију да их ставиш. Опет, нема оног изворног фудбала, да се гурне лопта, нема разумевања игре. Трче, одраде све, али су крути по питању технике“.

Данас је фудбал такав, играју га све више снагатори и атлетичари, а све мање мајстори?

„Пре Саше Илића, о коме причамо у хвалоспецима последњих месеци, био је у Партизану Драган Ћирић, доктор фудбала. Све је мање таквих познавалаца игре. Нема се времена у клубовима да се ради на њиховом стварању. Ево, у мом Партизану су Никола Нинковић и Данило Пантић планирани да буду „десетке“, међутим, никад до краја нису испољили потенцијал. Разлог је тај што се данас свугде, не само код нас, ради на брзину. Што пре, што брже. Као инстант кафа. Тако и фудбалере не уче више разумевању игре, лепоти, мени је жао што нема, као некад, да оно што не урадиш на тренингу пробаш на школском игралишту. Гурнеш лопту кроз ноге ривалу, па треснеш на бетон. Е, ту се постаје велики. Погледајте светски ниво, све је мање „десетки“.

Ту прелазимо на, ипак, занимљивији терен. Светски фудбал. И погледи на токове који мењају спорт.

„Био једном један Зинедин Зидан. После њега Роналдињо. И? Хајде, наведите ми неког у последњих десет година ко је на сличан начин способан да подигне публику са седишта. Штета, мајке ми. Погледајте Манчестер Сити, изванредан везни ред, али суштински није битно да ли игра Бернардо Силва, Марез, Давид Силва или Гундоган. Сви на исти калуп прављени. Можда је Кевин де Брујне за нијансу племенитији. Или, код нас Драган Стојковић Пикси. Најежим се кад изговорим његово име. Не памтим Моцу Вукотића, али гледао сам Дејана Савићевића. Нажалост, после њега – никог. Као да су врста која изумире“.

ТАДИЋУ, ХВАЛА! АЈАКСУ МОРА ДА СЕ ВРАТИ

Није ваљда да немамо ни изблиза играча сличних карактеристика?

„Криво ми је што Душан Тадић није „надошао“ мало раније. Да га имамо у циклусу за наредних пет, десет година. Не кажем, дечко је феномен, то што он ради – то је фудбал. Онај из школског дворишта у који смо се сви заљубили. Недостајало му је мало више срећних околности. Штета. Већ му је 31 година, а замислите да су му сад 24, 25, па да „поцепа“ целу деценију. Мада, и овако му хвала. Вратио нам је осмех на лица“.

Јасно је на основу свега израченог какав фудбал заговарате?

„Фудбал је измишљен да се игра унапред. Прича о дефанзиви се, бар у мом Калмару, своди на минимум. Идеја је да имаш лопту, будеш ефектан и ефикасан. Притом, ником у млађим категоријама не би требало резултат да буде звезда водиља најбитнија су деца, да им усадиш идеју о офанзивном приступу, великом поседу лопте, стварању шанси... Сви се хватамо за Барсу, заборављајући да је средином 90-их, код Љубише Тумбаковића, Партизан играо баш тако. Кратки пасови и вез по игралишту. Најбољи начин да се напредује је кад имаш лопту у ногама, а не деструктиван фудбал у коме се све време браниш“.

Вечито је било „лакше рећи него урадити“.

„Лако је мени да то говорим са позиције човека који тренира таленте. Прича се потпуно мења преласком на сениорски фудбал у коме највећу улогу игра – табела. Онда је, нажалост, све дозвољено. Једино се рачуна ко је дао више голова. Укорењена ми је мисао „резултат није важан, али је једино што се рачуна“. Где ћете сликовтији пример од Ајакса? Одушевио је целу Европу, осто веран свом стилу и онда, баш због њега, платио скупу цену у полуфиналном реваншу са Тотенхемом, јер није хтео да се брани. Вратиће се то. Фудбал му је остао дужан, а како све рачуне на крају измири, донеће једног дана и Лигу шампиона опет у Амстердам. Мора бити тако“.

ГРОБАРИ, ПОТРЕБНО НАМ ЈЕ ЗАЈЕДНИШТВО

Имајући у виду колико је емотивно везан за Партизан, а знајући да су неки његови пријатељи попут ИванаТомића или Зорана Мирковића добили шансу у првом тиму, разумљиво је што се Ненад Ђорђевић нада да би и он једног дана могао да седне на клупу Партизана?

„Био бих неискрен ако не бих рекао да не маштам о томе. Сањао сам да дођем у Хумску као играч, имам право да се надам да ћу једног дана и као шеф струке. Хипотетички, да ме зову Барса или Реал, није то то, срце заигра само кад кажеш – Партизан. Ту је најлепше. И најтеже. Знам да морам доста зноја да пролијем, знања да покажем, да се препоручим конкретним учинком, а не само да дођем и, као, „ево мене“. Радим на себи, па једног дана, зашто да не? Не зависи само од мене“.

То што је тренутно у иностранству добро је у смислу да не учествује у прљавштинама у којима се ваља наш фудбал, а опет ако је далеко од очију, падају му акције на берзи потенцијалних кандидата кад буде дошло време да се разматра питање новог тренера у Хумској. Можда да је физички ближи...

„Нема правила. Знам момке који су оборили тезу да бивши фудбалер мора да буде тренер или функционер. Не мора. Модерни фудбал је суров, бруталан. Неко је млад и одмах добије шансу, него је чека целог живота и не дочека. Ево, Гвардиола је одмах по изласку из Ла Масије улетео у први тим Барсе и са њим освојио све. Уникат. Код нас је, пак, потребно време. Не може тренер да направи резултат преко ноћи, а да му се спочитава ако одмах не успе. Пеп ништа није урадио у првој сезони у Ситију, да би у наредне две прегазио лигу. Не могу да кажем шта је правилно“.

Партизан је као опијат. Враћају му се и отписани и људи који су се о њега огрешили или, у Ненадовом случају, упркос томе што се клуб о њих огрешио. Како, зашто?

„Зато што Партизан није један човек, нити једна управа, то је гарда људи, бивших и садашњих играча, руководилаца, навијача. То мора да се схвати. Зато и ми, ако смо некад били повређени или увређени, прелазимо преко тога и враћамо му се, јер смо његови војници. Армија. Гледам пре неки дан фотографије из 90-их година, знаш колико је ту великана. Да не кажем легенди, тај термин се помало офуцао и сви су одједном постали легенде. Да не залазим сад у ту тему, главно је да смо војска Партизана. И нема нас мало. То је наша снага“.

Само, ни та војска, делује, последњих сезона не успева да преломи битку за титулу у корст Партизана. Као да нема довољно јаких аргумената којима би црно-белих парирали Црвеној звезди у шампионској трци.

„Лепо рече Саша Илић „кад изгубиш утакмицу седам дана се не јавјаш на телефон“. Долазило је много добрих играча у Хумску, али нису сви могли да прођу, јер фудбалер Партизана, пре свега, мора да поседује снажан карактер. Сећам се, звиждали су Салету на утакмици Лиге шампиона, а он трчи тереном, дере се: „дај мени лопту“. Такви играчи су нам потребни. Да знају како се излази из кризе. Седам година сам био у Партизану, у два мандата, видео сам доста талената, али не и ментално чврстих фудбалера, због чега су морали каријере да граде на другим местима. Мора да се зна ко игра у Партизану и шта представља. То је основа. Кад закорачиш у свлачионицу мораш да схватиш да су у њој пре тебе били Бобек, Шоле, Моца, Бјековић, Манце, Саша. Тај терет носиш. Не играш за себе, него за њих“.

Последњепоменути, Саша Илић, завршио је играчку каријеру. Остаје му се у фудбалу, грех би био да баш ништа не ради. Једино је питање – шта?

„Саветујем му да се одмори, сними ситуацију у клибу, сумира утиске, испланира шта ће даље. И онда да дође у Партизан. Осмисли га према својим замислима. Давао је целог себе као играч, такав ће бити на било којој другој позицији. Увек се нудио у кризним тренуцима и сигуран сам да би, кад би се латио посла, оздравио клуб. Његово време тек долази. Надам се да ће у себи преломити да једног дана буде спортски директор, делује ми да би му та функција стајала као салвинева, иза њега је више од 30 година фудбала, претурио је преко главе низ гарнитура, што играчких, што тренерских, што руководилачких. Поседује харизму и само је потребно да му се омогуће услови да реализује идеје“.

Кнедла у грлу застаје некадашњем штоперу при помену амбијента у Хумској. Виде сви да није добро. И да нешто мора да се мења. Зато и о навијачима Ненад Ђорђевић говори искрено, оно што осећа, а не оно што би други желели да чују.

„Био сам привилегован да играм пред крцатим стадионом, пред Гробарима. А искуснио сам и ону другу страну, кад су навијачи носили крст против Жарка Зечевића, кад нису ни долазили на стадион, тад смо ми на терену стајали између две ватре. Зато, ваља разумети момке који, верујем, играју под великим стресом, пред три фракције, а опет су успели да одбране Куп Србије. Свака им част. Гледам сад прелазни рок, могу да се доводи играчи и овакви и онакви, све у реду, али без заједништва неће нам помоћи ни најбољи фудбалери света. Само ако смо једно можемо све. Сећам се маја 2008, последњег кола у Крушевцу, кад су се, такав сам утисак имао, све генерације црно-белих сјатиле на једном месту. Нама игра само победа над Напретком за титулу. Излазимо на терен, видим на трибинама Бату, Гордана, Крлета, да не набрајам сад све, али кад сам осетио ту енергију, подршку, једино логично било је да тријумфујемо. То је потребно овом Партизану“.

Извор: моззартспорт