Култна сцена са Новог Зеланда...
Најежим се чим се сетим оних суза! Вукашин Јовановић решен је да још једном нападне медаљу са репрезентацијом.
Фудбал 04.06.2019 | 17:09
Али, сад кад вртимо филм уназад, чини нам се да чак ни тај тријумфални погодак није био сцена која је најбоље описивала шта се те 2015. дешавало у Окланду. Њу смо добили који минут касније. Док камера лети преко играча док славе. И заустави се на Вукашину Јовановићу. Клечи на коленима. Крсти се. И плаче.
Кад му на почетку мини интервјуа поменемо ту сцену, не одговара, само показује подлактицу. Истог секунда се најежио.
“Дан данас“, као да сваки пут сам себе мора да убеђује да се Нови Зеланд заиста десио.
“То је моменак који ћу памтити цео живот. Милион пута сам рекао. Све је остало лепо, кад потпишеш добар уговор, одеш да играш у иностранству, али трофеји са репрезентацијом немају цену“, каже Јовановић за МОЗЗАРТ Спорт.
Наравно, повод за разговор било је предстојеће Европско У21 првенство у Италији и Сан Марину. Одлука петорице А репрезентативаца рођених 1996. и касније да се врате на располагању селектору Горану Ђоровићу иако их прописи на то не обавезују у јавности је поново подигла температуру. Овај народ воли фудбал. Само што ретко има прилику да га гледа на озбиљним нивоу. А са Луком Јовићем, Николом Миленковићем, Андријом Живковићем, Немањом Радоњићем и Сашом Лукићем, уз наравно све оне које нису догурали до сениорске репрезентације, Србија заиста има тим који може да узбуди фудбалске фанатике.
Само је питање да ли још има онај победнички менталитет, који се родио још 2013. у Литванији, а потом код Вељка Пауновића узгајао све до светске титуле... Има ко и сада да млађима пренесе пелцер. Вукашин Јовановић, Андрија Живковић, Милан Гајић и Иван Шапоњић били су чланови и шампионске генерације на Новом Зеланду.
“Направљен је добар спој, има нас 96. годиште, има момака из класа 97, 98, па чек неко и 99. Ми старији, који смо били на Новом
Зеланду, играли прошле квалификације, сада покушаамо да млађима на неки начин појаснимо како је било на Новом Зеланду, како изгледа освајати медаље у дресу са државним грбом. Јер најбитније је та се створи тај култ побеђивање, па и – слушали смо о томе сто пута – да се врати тај култ репрезентације. Нико овде не треба да буде на силу. Да се премишља месец дана да ли ће бити овде. И то се и видело сад кад су сви момци инсистирали да дођу. Ја нисам ни доносио одлуку. Само сам чекао позив“.
Јовановић је уосталом већи део квалификација играо са капитенском траком око руке. Да ли ће тако и остати још се не зна.
“То је и најмање битно. Ја сам и био капитен у Жилетовом одсуству. Битно је да се ми спремимо да идемо тамо да направимо резултат“.
Ту реч – резултат – Јовановић је упорно потенцирао. Научили су још у младом добу, не освајају су медаље инсистирањем на лепоти игре.
“Фудбал се игра да бисмо побеђивали, а не да погодимо пречку и стативу и после кажемо да смо били бољи. Резултат и само резултат. У квалификација смо показали да умемо да играмо тако, нисмо увек били сјајни, али јесмо били паметни. У Русији смо губили, па окренули, победили смо и у Аустрији, а кад нам је онда био довољан и бод у реваншу код нас одиграли смо колико је требало за тај бод. Завршили смо квалификације без пораза и направили добар темељ за Европско првенство. Стваро верујем у ову генерацију, само кад видиш у којим све клубовима играју момци јасно је да ту има квалитета“, оптимиста је Јовановић.
ПОСЛЕ ЛИГЕ 1 ЈА ЋУ ДА БУДЕМ ТАЈ КОЈИ БИЈЕ
Има и разлога. Он сам је на почетак припрема дошао после индивидуално најбоље сезоне откако је напустио српски фудбал. После епизода у Зениту и Еибару чини се да се изборио за своје место под сунцем кад је Пауло Соуса преузео палицу у Бордоу?
“Питали су ме баш недавно то и у једном интервјуу који сам дао у Француској. Сложио бих се, да сам тенисер. Јер ја лично можда и јесам имао најбољу сезону у каријери, али џаба све то кад смо као клуб биоли баш лоши. Променили смо тројицу тренера, то доста говори“, спушта лопту Јовановић и у даху наставља.
“Физички ми није било тешко толико, одиграо сам 19 утакмица са све онима у Лиги Европе. Али психички је било исрцпљујуће. Летос сам био пред трансфером у Анталији, па одустанем, нисам желео тамо. Гус Појет ме није ни видео, па сам код Рикарда Гомеша играо како-тако. Једва сам чекао да дођем да играм за репрезентацију да одморим главу. Сад кад је дошао Соуса доста се променило. Никад у животу нисам видео тако позитивног фудбалског лудака. Човек је јако добар тренер, невероватно види фудбал, има посебан однос са играчима. И мислим да следеће сезоне, уз добра појачања, можемо да направимо бум у Француској“.
Ако заиста Жирондинци имају такве амбиције мораће да буду спремни и као командоси, јер добро је познато да је Лига 1 физички можда и најзахтевније првенство Европе.
“Уф, то је пакао! Дешавало ми се после утакмице да не знам шта ме више боли. Тркачки и физички стварно јесте најзахтевнија у Европи. Сви ми кажу, после Лиге 1 свака друга ће бити много лакша. Тако да гледам на то као на добру ствар ствар. Уосталом, ја сам тип играча коме треба мало туче, мало трке. На почетку ми је било тешко, посебно што сам дошао малтене из српске лиге, био сам мало у Русији између. А уз све поштовање према нашем првенству, то је други ниво што се тиче скокова, брзине, снаге, плочица, а-ха-ха. Помаћи ће ми за даљи ток каријере. Ако некад одем у неку другу лигу онда ћу ја да будем тај који мало више бије, а-ха-ха“, каже нам 23-годишњи штопер док се полако ближимо крају интервјуа.
Успели смо додуше да га још једном најежимо. Наравно, причом о Црвеној звезди у Лиги шампиона.
“Ево, други пут, а-ха-ха“, каже нам док опет показује руку.
“Био у Звезди до пре три године и сад кад гледам каква је била ситуација тада и ово сада? Јако сам срећан. То је мој клуб. У Звезди сам био од десете године и све ме ово много радује“.
Мада није било лако у Француској гледати оних 1:6 против Пари Сен Жермена...
“Тад сам схватио: много је теже бити навијач него кад си играч на терену. Стварно је другачије, много се више емотивно потрошиш“, завршава Јовановић.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар