Пеђиних Топ 11: Хвала Богу, био сам у Партизану!

"Звезда никада конкретно није звала. Отприлике 'ајде, шта ће нам још и он'. Тако да сам завршио у Партизану и хвала Богу што је било тако", рекао је Мијатовић у новој епизоди Мондо серијала "Мојих ТОП 11".

Фудбал 29.05.2019 | 23:00 Док је играо за Будућност, нервирао се због гласина да фудбалери пливају у новцу: 

"Живим на 40 километара од мора, а ниједном за годину дана нисам отишао да се окупам", изјавио је у једном интервјуу за Темпо.

Отац Мијо је радио у Либији и Мијатовићи нису зависили од плата и премија најмлађег члана породице: 

"Када будем осетио да га играм искључиво због новца, баталићу фудбал и посветићу се неком другом послу".

Добродошли у "Мојих ТОП 11" Пеђе Мијатовића, човека који није јурио славу. Она је јурила њега. И нашли су се једне топле амстердамске вечери, 32 године од последње Реалове титуле шампиона Европе.

БУДУЋНОСТ (1987 – 1989)

Ту је све почело. Ту се и прочуло. Има неки мали из Титограда. Тек се испилио, а сакрива лопту. Глас се брзином муње ширио Југославијом.

"Дебитовао сам против Ријеке на Кантриди. Било је нерешено. Нема тог фудбалера који се не сећа сваког детаља са своје прве утакмице. Нисам могао да верујем када сам видео своје име међу стартерима. Био сам клинац, тек дошао у Будућност и потписао први професионални уговор. Тренер који ме је лансирао звао се Шпацо Поклеповић". 

"Нажалост, напустио нас је крајем прошле године. После тога је све ишло природним током. Друга утакмица, па трећа, четврта... стигли су и голови. Затим Светско омладинско првенство, где освајамо злато и аутоматски постајемо велики играчи. Имао сам срећу да се допаднем тренеру и саиграчима пре пута у Чиле, јер да нисам тако рано дебитовао за Будућност, вероватно не бих ни дошао у ситуацију да се борим за место међу путницима".

Велика земља, јака лига. Свуда је било тешко. Звезди у Сплиту, Партизану у Загребу, Хајдуку у Сарајеву, Динаму у Београду, Сарајеву у Скопљу... Сви питају оне најјаче где им је било најтеже. Ваљда зато што малима нигде није било лако. 

"Будућност се у том периоду није борила за опстанак, али није била ни кандидат за врх табеле. Дакле, златна средина. Свако гостовање је било компликовано, нарочито ако се иде на ноге Великој четворци. То је била немогућа мисија да се уради нешто више од часног пораза. У Подгорици је била друга песма, ту смо увек могли и против најјачих. Врло је занимљиво да у Никшићу никада нисам одиграо добру утакмицу".

"БИЛО ЈЕ ТУНЕЛА ПО СТАРОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ"

"Не знам шта је разлог, али се не сећам да сам и у омладинском периоду икада дао гол против Сутјеске. Није било пријатно ни у Сарајеву, Тузли, Осијеку... малтене идеш и знаш да мораш да пружиш перфектну игру, без иједне грешке, па да се надаш да можда извучеш реми. Много незгодно. Плус што се на већину тих гостовања ишло аутобусом. То су сати и сати путовања, изломиш се и поломиш, да то више није нормално. И наравно, ако изгубиш, онда је повратак кући још тежи".

Није ни чудо што је члановима "велике четворке" било тешко у Титограду. Ту би и Реалу клецала колена после проласка кроз чувени тунел.

"Било је тих тунела пуно у старом југословенском фудбалу. Сви су стадиону имали неки свој тунел и ту неку кривину где је било тешко проћи, а да ти се нешто не догоди. Некад мање страшно, некад више, али никад нешто ненормално".

"Мислим да се од тога правила непотребна фама у јавности, као да су се ту дешавале не знам какве ствари. То је и данас нормална појава. Увек има провокација, на овај или онај начин. Тај титоградски тунел можда није био дугачак, али је имао своје дражи. Неко је у њему пролазио боље, неко мало горе".

А, најгоре Зоран Вујовић у полувремену утакмице Будућност – Црвена звезда.

"Знате шта, пролазили су и играчи Будућности лоше у гостујућим тунелима. Није се ту дешавало ништа страшно. Свака екипа је имала неке своје методе. И то је било добро, једно велико искуство за све који би се нашли у таквој ситуацији. Фудбал је раније био другачији, сада је то на неком вишем ниову. Али свака епоха има своје дражи и своје специфичности". 

Присетио се и селектора репрезентације Хрватске...

"Златко Далић је дошао код нас у зимском прелазном року на инсистирање тренера Поклеповића. Позван је да помогне. Сјајан дечко, велики професионалац и феноменалан друг у свлачионици. Врло миран и сталожен. Није пуно играо, али је веома доприносио позитивној атмосфери у екипи". 

ТОП 11 – Бранко БРНОВИЋ (одбрана)

Голман: Драгоје Лековић

Одбрана: Миодраг Божовић, Жељко Петровић, Миладин Пештерац, Горан Станисављевић, Славко Влаховић, Маринко Миротић, Војо Ћалов, Ниша Савељић, Ватрослав Петриновић

Везни ред: Бошко Татар, Срђан Дмитровић, Златко Далић, Веселин Аџић, Драгољуб Брновић, Бранко Брновић, Дејан Савићевић, Мијо Радуловић, Дејан Вукићевић

Напад: Анто Дробњак, Дарко Мугоша, Жељко Јановић

"Ја бих Брну. И то на десног бека, јер је у Будућности и Еспањолу играо сјајно на тој позицији. Он је годину дана пре мене потписао професионални уговор, баш у сезони када је Живадиновић направио одличан посао и Титограду. Будућност је била веома популарна, играли су атрактиван фудбал и људи су хрлили на стадион Под Горицом. Тада је и Савићевић експлодирао и скренуо пажњу на себе. Ја сам стигао у тренутку када је Брновић већ био стандардни првотимац, одиграо је много утакмица у тандему са својим братом Драгољубом и већ је имао озбиљан фудбалски педигре".

"Никада нећу да заборавим наше прво заједничко путовање. Позвани смо обојица на припреме омладинске репрезентације и договор је био да се нађемо испред једног хотела у Титограду, па да одатле кренемо на аеродром. И ја сам каснио. Немам појма из ког разлога, углавном каснио сам. У то време није било мобилних телефона и када сам стигао, нисам затекао ни њега, ни Лековића. Онако тужан, продужим ка аеродрому и успем некако да се укрцам у авион. То ми је можда било прво путовање ван Црне Горе", причао је у даху. 

"Авион је чекао, само су ме убацили и нашли ми прво седиште које је било слободно. Током читавог лета био сам утучен, осећао сам се кривим јер су моји најбољи другови због моје неодговорности закаснили на авион. Док сам по слетању у Сарајево тражио начин да са њима ступим у контакт, осетио сам нечију руку на свом рамену. Окренем се и видим Брновића. Каже ’шта је мали, прва репрезентација, а касниш’. Касније смо били цимери у Партизану, много је ту анегдота, али ова прва је некако најдража". 

ПАРТИЗАН (1989 – 1993)

Чиле је све променио. "Неки мали" из Титограда, постаје "златни омладинац" и звезда прелазног рока. Хајдук је платио капару и клубу и играчу. Дилеме нема, нови бисер југословенског фудбала пакује кофере и сели се у Сплит.

"Ја сам као мали навијао за Хајдук. По повратку са Светског првенства, имао сам разговоре са клубовима Велике четворке, али су Сплићани били најозбиљнији. Прво су се договорили са челницима Будућности, после са мном и са мојим ћалетом и све је било спремно да кренем на Пољуд. Касније се Партизан јако заинтересовао и ето..."

"Добили смо информацију о томе шта ће се десити са Југославијом и проценили смо да је паметније скренути ка Београду. Онда смо на нивоу фамилије решили да то буде Партизан. Будућност је вратила новац који је добила од Хајдука, ја сам такође вратио свој део капаре и то је био почетак и крај моје приче са ’билима’".

Мијо Мијатовић цео живот партизановац, а Пеђа Мијатовић велики хајдуковац. Нешто ту не штима...

"Чини ми се да сам од самог детињства некако свој. Све нешто у контри. Ако сви навијају за Партизан, ја морам за неки други клуб. Звезда ми није била симпатична. Ни тада, а ни сада. Сплићани су били популарни у то време, имали су сјајну генерацију и пуно људи из Црне Горе је навијало за Хајдук".

"ЗВЕЗДА МИ НИКАД НИЈЕ БИЛА СИМПАТИЧНА"

Ко да чека лето. Партизан већ у зимском прелазном року добија топ појачање. Новинари ваде непознате детаље из живота "златног чилеанца": 

...није потписао за Хајдук јер су Сплићани под санкцијама УЕФА... слупао ауто када се враћао са Цетиња и прошао без огреботине... навијачи Партизана му претили киднаповањем и убиством када се сазнало да иде у Хајдук... још прошле сезоне могао на Пољуд, али се делегацији Хајдука покварио ауто на путу ка Титограду... интересовала се и Звезда, под условом да прво одслужи војску док Пикси не оде у иностранство...

"Звезда никада конкретно није звала. Негде су можда имали неку идеју да ме доведу, али је то била нереална прича. Узели су годину дана раније Деју Савићевића, имали су већ Пиксија, стигао је Роби Просинечки... било је ту пуно, пуно добрих играча и вероватно су проценили да им нисам потребан. Отприлике ’ајде, шта ће нам још и он’. Тако да сам завршио у Партизану и хвала Богу што је било тако".

Београдска звона звоне... Чудан је то град. Увек се креће и таласа, никад не мирује и не зна шта је спокој и тишина. Ваља се снаћи у њему.

"Није било лако први шест месеци. Мало носталгија... па глава у Титограду, тело у Београду... онако млад, неискусан... било је потпуно нормално да у том периоду нисам био на нивоу".

"ЗЕЧЕВИЋ И БЈЕКОВИЋ СУ БИЛИ У ПАНИЦИ..."

Елиминација од Динама из Букурешта у Купу купова, посртање у првенству, клупа, терен, терен, клупа... За читаву полусезону само један гол. Не питајте против кога... 

"... да, не питајте. Против Будућности у дебију за Партизан. Тада су се ’Варвари’ наљутили на мене. У фазону ’зашто баш нама’. Све то дође и прође. Првенац је требало да буде увертира у серију голова, али нисам очекивао да ће тај процес адаптације бити толико компликован. Знам да су Зечевић и Бјековић били у паници. Као ’јаоооо, платили смо га толико, шта ћемо са њим’. Знам сто посто... Ма знам сто посто... једноставно, знам. То је и нормално, потпуно их разумем. Знаш оно ’довели смо овог Титограђанина, он не може ниједну утакмицу да састави како треба’. Значи готово... Крај". 

Битно је да он није паничио.  И све је дошло на своје. Већ у другој сезони, први стрелац тима, ореол вође на терену, статус звезде, бљесак у Купу УЕФА. Партизан је избацио Реал Сосиједад и приуштио себи дуеле са Матеусом и Клинсманом.

"Двомеч са Интером је имао велики утицај на даљи развој моје каријере. Одиграо сам добро, али ништа више од тога. Међутим, много година касније када сам прешао у Фиорентину и срео се са Ђованијем Трапатонијем, он ми је признао да је тада био фасциниран мојом игром и да је знао да ћу направити велику каријеру. Мени та партија није тада изгледала ништа специјално. Ок, био сам солидан, испали смо од екипе која је у том тренутку била међу најјачима у Европи, идемо даље..."

"У Милану смо одиграли фантастичну утакмицу и изгубили 3:0. Ђурђевић је имао три чиста зицера и штета је што нисмо изборили бољи резултат. У реваншу је терен био катастрофа. Матеус нас је одучио од фудбала. Као да је рекао ’браво момци, сви сте супер, али ја сам ту и учите од мене’. То је био мој почетак у Партизану, неки први излазак на међународну сцену... нисам ни очекивао да одмах заблистам пуним сјајем. Али ето... Трап је већ тада видео нешто у мени". 

ТОП 11 – Гордан ПЕТРИЋ (одбрана)

Голмани: Фахрудин Омеровић, Горан Пандуровић

Одбрана: Дарко Миланич, Гордан Петрић, Будимир Вујачић, Вујадин Станојковић, Братислав Мијалковић, Петар Васиљевић, Александар Ђорђевић, Небојша Гудељ

Везни ред: Славиша Јокановић, Горан Богдановић, Горан Стевановић, Миодраг Јешић, Слађан Ђукић, Џони Новак, Дарко Тешовић, Бранко Брновић, Златко Заховић, Драган Ћирић, Алберт Нађ, Ђорђе Томић

Напад: Милан Ђурђевић, Слађан Шћеповић, Јосип Вишњић, Владислав Ђукић, Дејан Марковић, Слободан Крчмаревић, Љубомир Воркапић, Саво Милошевић

"Много је ту врхунских играча. Мало ми је 11 позиција у тиму. Како да сместим све то у 4-3-3? Могао бих да саставим пет екипа само од кандидата из Будућности и Партизана. Што се фудбал не игра са 15 играча у стартној постави? Али ајде... Ставићу Петрића", преломио је Мијат.

"Он ме је први дочекао у Партизану. Често уме да каже ’ја сам твој тата’. Ја се насмејем и одговорим ’важи ћале’. Стварно ми је много помогао. Не само у Партизану, већ и у омладинској репрезентацији. Од првог дана припрема на Игману, био је уз мене и трудио се да ми олакша уклапање са старијим играчима", присећао се.

"У то време већ је имао ’име и презиме’. Осетио је врло рано барут прволигашке конкуренције у дресу ОФК Београда, дебитовао за репрезентацију, усталио се у тиму... оно... кажеш Гордан Петрић, знаш о коме се ради... већ је био играч. А ја неки клинац, тек стигао у велики град".

Са осмехом на лицу рекао је...

"Вероватно ме је некако скенирао, онако са стране као искусно београдско дете и рекао ’види овог изгубљеног, дај да му помогнем’. Никада то неће да призна, али сигурно је било тако. Тако смо се ’спанђали’ већ на првом кораку и не раздвајамо се до дана данашњег".

ВАЛЕНСИЈА (1993 – 1996)

Југославија се распала. Мада је Пеђа и пре тога прерастао домаћу сцену. Не иде да виртуоз његовог формата забада крампоне по џомбама Кикинде, Куле, Бечеја, Будве... Време је за европске дворове и палате.

"У Партизану сам напредовао, стицао искуство, решавао Дербије, освајао трофеје и схватио да могу далеко да догурам у каријери. Занимљиво да сам све време маштао о неком италијанском клубу. Више сам пратио Серију А од било које друге лиге у Европи, чак и од шпанске Примере која је и тада била изузетно атрактивна. Није било толико менаџера као данас, дешавало се да те позове неко из клуба и да ти скрене пажњу да је неко од скаута дошао да те гледа".

"Нисам обраћао велику пажњу све док ме Зечевић није позвао једног дана и рекао ми да ће доћи неко из Валенсије. Мени је Марио Кемпес био идол од малих ногу и због њега сам и заволео фудбал. Поред оних голова који су Аргентини донели титулу светског првака, прославио се и у дресу Валенсије. Зато ми је та информација од старта била интересантна. Играли смо против неког слабијег ривала, не сећам се тачно против кога и Зека је рекао ’јако су заинтересовани, ајде молим те сконцентриши се и одиграј то на свом ниову’. И наравно, како то обично бива, толико сам се добро сконцентрисао да сам био најгори на терену (смех)". 

После мале паузе, наставио је...

"То ми је била апсолутно најслабија утакмица у Партизану. Сећам се да сам у свалчионици био бесан на себе, отприлике ’да ли је могуће да су људи дошли да ме гледају, а ја не могу да се саставим’. Међутим, то је био мој утисак. Сутрадан ме Зека позвао у своју канцеларију и рекао ’овај човек из Валенсије је одушвељен твојом игром’. Знаш како је... оно... Зека... ја га добро познајем, ми смо супер другари, чујемо се и дан данас.."

"Али у том тренутку... ја му кажем: 'Зеко, ја знам да ти имаш ту причу, али пусти ме тога да је човек одушевљен, кад знам како сам одиграо'. Он упоран 'одушевљен, па одушевљен'. И стварно после десетак дана, стигне званична понуда у Партизан и ја одем у Валенсију. Касније сам упознао тог човека, звао се Пасехито", рекао је и додао:

"Сјајан лик".

Расположен за причу, Пеђа се присетио тог разговора...

"Нисам могао да издржим да га не питам, онако најискреније, шта је то видео у мојој игри када је био у Београду. Он је одговорио: 'Види, ниси одиграо неку врхунску утакмицу, али си имао три потеза која су мени била сасвим довољна'. И поменуо је неки пријем на средини терена, једну асистенцију у простор и неку промену ритма".

"БИРАО САМ КАКО ЋУ ПОСТИЋИ ГОЛ"

Наставио је...

"Касније, када сам експлодирао у Валенсији и постао најбољи играч шпанског првенства, он је био јако поносан на мене. Користио сам сваки интервју у Шпанији и сада то кажем још једном, Пасехито је био прототип модерног скаута који је имао њух за доброг играча".

Мудар човек иде корак по корак. И не треба му време за адаптацију. Већ у првој сезони, најбољи стрелац екипе са 16 голова. На деоби седмог места листе стрелаца са Бебетом, Хугом Санчезом, Стоичковом и Олегом Саленком. У другој, финале Купа. А у трећој – потпуна експлозија. Валенсија за длаку остаје без титуле шпанског шампиона, а Пеђа је други стрелац првенства иза Хуана Антонија Пиција.

"Дефинитивно, моја најбоља сезона у каријери. Голови, асистенције, ниво представе... Све. Једноставно, имао сам осећај да могу да постигнем гол кад год хоћу. Али буквално. Иде утакмица, ја погледам на семафор и видим 15. минут. У том тренутку кажем себи ’до 20. минута постижеш гол’. И после стотинак секунди, узмем лопту и ушетам се у мрежу. Неки невероватан осећај који нисам имао никада пре и после тога у каријери. Ни у једном другом клубу. Толико сам се добро осећао, да сам бирао начин на који ћу да постигнем гол".

Ако треба са 50 метара, онда са 50 метара. Као онај против Логроњеса у првој сезони. Можда и најлепши током шпанске епизоде. Не и најдражи...

"Најдражи је у онај у финалу купа против Депортива. Погодио сам из слободног ударца за 1:1, двадесетак минута пре краја, а онда је почео пљусак какав се не памти у последњих сто година у Мадриду. Права провала облака. Утакмица је прикинута и два дана касније настављена од 80. минута. Алфредо нам је већ у 2. минуту наставка дао гол и Куп краља је отишао за Ла Коруњу".

ТОП 11 – Гаиска МЕНДИЈЕТА (везни ред)

Голмани: Андони Зубизарета, Гонзалез, Семпере

Одбрана: Миодраг Белодедић, Бенито, Камараса, Фран, Гинер, Хави Наваро, Матијас Рудио, Кике Флорес, Роберто Гарсија, Серер, Тарага, Хуан Карлос, Кике Медина, Ромеро, Пачи Фереира, Сиетес

Везни ред: Аројо, Фернандо Гомез, Ибањез, Гаицка Мендијета, Роберт, Томас Гонзалез, Ботела, Енгонга, Мазињо, Отеро, Појатос, Ескурза, Фаринос, Хозе Ињасио

Напад: Алваро Кервера, Виктор Аристизабал, Дијего Рибера, Елој, Лубослав Пенев, Пепе Галвез, Хуан Пици, Раул Ибањез, Олег Саленко, Ињаки Уртадо, Раул Мартинез, Виола

"Кога сад из Валенсије... је л’ баш морам некога? (смех). Заиста имам много дилема. Ставио бих Пенева који је био фантастичан шпиц, али где ћу касније Шукера? Морам да смислим нешто... фали ми... шта ми фали.. Ето, могао би Мазињо... био је врхунски играч, али на његовој позицији имам Редонда".

"Не могу ни Зубизарету, јер сам у Реалу имао још бољег голмана. Шта ћемо са Раулом, Батистутом... а Руи Кошта? Где ћемо њега? А да ти не причам... Уффф... много компликована прича. А мислио сам да је тренерски посао лак".

"Када сам стигао у Валенсију, он је играо десног бека. Али, ставићу га на задњег везног где се касније прославио и постао врхунски играч. Гаицка је један феноменалан момак. Био је велики радник и сурови професионалац. На време је схватио да само тако може да направи каријеру. Да се бори, да учи... Учио је брзином светлости. Невероватан напредак", рекао је и наставио:

"Ван терена миран и повучен, никада није правио проблеме. Игра, не игра, нема везе. Тренинг је био закон и ту је изгарао до последњег даха. Мислим да је по том професионализму био испред свог времена. Апсолутно. Касније када је постао јако популаран, давао је много интервјуа и сваки пут кад би га питали ко је најбољи играч са којим је делио свлачионицу, он је одговарао ’Пеђа Мијатовић’. Вероватно под утиском моје последње сезоне која је заиста била спектакуларна".

РЕАЛ МАДРИД (1996 – 1999)

Човече, 32 године. Много је то. Читава једна епоха. Како скинути проклетство? Како разбити малер? Реал је сувише велики клуб да би толико дуго чекао на европски трон.

"Невероватно. Од ’66 до ’98. Чак су навијачи Барсе и Јувентуса почели да нас задиркују да смо све трофеје у Купу шампиона освојили у црно-белој техници. И шта си друго могао да кажеш, него ’да, у праву сте’. Е, сад је ово била прва титула у боји. Често ми и данас говоре да је мој гол против Јувентуса означио почетак савремене владавине Реал Мадрида".

Амстердам Арена, минут 67, једна "ничија" лопта после шута Роберта Карлоса, постаје власништво једине особе која је знала шта ће са њом. Перуци лети у празно, Монтеро удара у стативу, мрежа се тресе, Шпанци у делиријуму. Италијани га и дан данас пецкају да је најважнији гол у својој каријери постигао из офсајд положаја.   

"Пази, у то време није било видео технологије. Није било 15-20 камера које прате сваки детаљ на терену. Фудбал је у константној еволуцији, мада и са ВАР-ом има много ситуација које шкрипе. Али, када ме питају за тај гол у финалу Купа шампиона, увек имам два јака аргумента на својој страни".

"Прво, Песото се не види у кадру у моменту када Роберто Карлос шутира ка голу, а управо је он најближи Перуцију. И друго, још важније, ниједан фудбалер Јувентуса не диже руку у правцу помоћног судије и не рекламира офсајд. Мени је то довољан доказ да је све било чисто. Ако ико диже фрку на судијске одлуке, онда су то Италијани. Како на мечевима репрезентације, тако и на клупској сцени. Дакле, одговор навијачима Јувентуса и свим анти-мадриђанима је увек исти – не, нема говора о офсајду". 

ТОП 11 – Бодо ИЛГНЕР (голман)

Голмани: Франциско Бујо, Бодо Илгнер, Сантијаго Кањизарес

Одбрана: Ћендо, Роберто Карлос, Фернандо Јеро, Мануел Санчиз, Секретарио, Кристијан Панући, Алкорта, Зе Роберто, Фернандо Санц, Ајтор Каранка

Везни ред: Фернандо Редондо, Кларенс Седорф, Гути, Виктор Санчез, Хозе Амависка, Хаиме, Савио, Кристијан Карембеу.

Напад: Дејан Петковић, Давор Шукер, Раул Гонзалез, Фернандо Моријентес, Дани

"Кларенс је невероватан тип. Врхунски фудбалер, сјајан дечко, друг, саиграч... Једно дивно створење. Срећемо се често у Мадриду и кад год се видимо то је класичан братски однос. Имали смо ми наше чарке на терену, али то је човек од кога може много да се научи. Простије речено, неко на кога може увек да се рачуна. Тако је било током играчке каријере, тако је и сада кад се посветио тренерском послу".

Али...

"Али, овде немам ни најмању дилему. Стварно савршен голман. Онај аутентични немачки менталитет. Нема ту пуно шала, нема места импровизацији. ’Браним оно што се брани и на мене можете да се ослоните’. Кад је тренинг, увек први на терену. Крај тренинга, отаје још пола сата да брани слободњаке", присећао се. 

"Уливао је свима огромно поверење, нарочито дефанзивцима. И кад прими гол, то мора да буде неки шут који буквално не може да се брани. Заиста је хватао све што голман треба да хвата. Уз дужно поштовање свима који су такође били врхунске ’јединице’... не знам, Омеровић из Партизана... Зубизарета и Гонзалез из Валенсије... била је ту гомила квалитетних чувара мреже... али Бодо Илгнер је без премца најбољи са којим сам делио свлачионицу током каријере".

ФИОРЕНТИНА (1999 – 2002)

Фиренца у трансу. Стиже човек који је срушио Јувентус. А такви у престоници Тоскане заслужују посебан статус.

"Једино сам од те привилегије и живео у Фиренци (смех). Тренер је био Трапатони. Довели су Кијезу, Ди Ливија, Балба... Већ су имали Батистуту, Руи Кошту, Торичелија... Одиграли су сјајно претходну сезону и мене су довели као појачање за Лигу шампиона. Нисмо гурали лоше, прошли смо први круг и мало је фалило да се нађемо међу осам најбољих клубова у Европи. Игром судбине, пресудили су дуели са Валенсијом", рекао је и додао:

У Фиренци сам дао гол из пенала за победу од 1:0, али су нас добили на Местаљи  у једној чудној утакмици у којој нам је поништен регуларан гол. Они су касније догурали до финала и изгубили од Реал Мадрида".

После Трапа, стижу Терим и Манћини, а са њима и каријера Пеђе Мијатовића добија силазну путању.

"Нису превише рачунали на мене, али се ни ја нисам нешто батргао да играм. Мислим, био сам ту... навијачи су ме и даље обожавали... више због гола у Амстердаму, него због неке спектакуларне сезоне у Фиорентини. Дао сам ја и неке голове... против Парме и Каљарија у првој сезони... Паљуки против Болоње у другој... Лећеу у трећој... али сам углавном био у другом плану".

Памти се ’рокамболеска’ против Лација. Миха је у 89. минуту довео Римљане у вођство, а ’БатиГол’ у дубокој надокнади изједначио резултат.

"Они су се борили за титулу, а нама је било свеједно. Чисто да одиграмо... Миха и Деки су направили сјајне каријере у Италији. Драго ми је што су те сезоне освојили ’скудето’ и ушли у историју Лација. Нисам био протагониста у тој Фиорентини. Прва сезона ту и тамо, после сам био један од... оно... ветеран... таворио сам. Додуше, освојили смо Куп Италије, али сам ја ту најмање допринео. Помирио сам се судбином да има млађих и бољих, па нека играју. Једноставно, није ми легао италијански фудбал".

ТОП 11 – Руи КОШТА (везни ред)

Голмани: Франческо Толдо, Александер Манингер, Ђузепе Таљалатела

Одбрана: Морено Торичели, Томаш Репка, Пасквале Падалино, Данијеле Адани, Алесандро Пјерини, Андреа Тароци, Јерг Хајнрих, Салију Ласиси, Паоло Ваноли, Емилијано Морети

Везни ред: Пол Окон, Мауро Бресан, Сандро Коис, Анђело Ди Ливио, Гиљермо Амор, Кристијан Аморозо, Руи Кошта, Амарал, Марко Роси, Фабио Росито, Езекил Гонзалез, Доменико Морфео, Роберто Баронио

Напад: Абел Балбо, Енрико Кијеза, Габријел Батистута, Нуњо Гомеш, Леандро, Маурицио Ганц, Адријано Тренери: Ђовани Трапатони, Фатих Терим, Роберто Манћини, Отавио Бјанки

Пре него се одлучио за саиграча из дана проведених у Тоскани, Мијатовић се сетио једног специфичног саиграча са којим је играо...

"Адријано је тих шест месеци био на позајмицу из Интера. Са Ди Ливијом и Торичелијем сам имао интересантан први сусрет у свлачионици, јер су они играли за Јуве у том финалу Лиге шампиона. Ја сам уствари имао једну дилему. Током утакмице у Амстердаму, запазио сам да Ди Ливио на руци има бандаж на коме је писало ’један ’ и ’нула’. Чак сам после једног дуела у финишу меча, када смо се обојица нашли на земљи, помислио ’види га, погодио резултат’. Знаш, већ мало препотентно", причао је са осмехом.

"И кад сам га срео у Фиорентини, сетим се тог детаља и питам га: ’Извини, шта су ти значиле оне бројке на бандажу’. Он онако изненађено: ’Откуд ти то знаш... како си запамтио...’. И онда ми је објаснио да су имали премију од 10 милијарди лира за победу против Реал Мадрида. Рекао ми је: ’Сваки пут када је била фрка, ја погледам у бандаж, видим милијарде и наставим да трчим’. Чак ме је и опсовао што сам му избио паре из џепа (смех). Иначе, добар даса и много позитиван лик".

Међутим... Руи Кошта је Руи Кошта.

"Перфектан офанзивни везни. Јако, јако, јако добар играч и добар другар. Прави Португалац. Мало је таквих играча у данашњем фудбалу. Са том неком луцидношћу, пројекцијом, прегледом игре... Са свим елементима који некога чине фудбалером вансеријске класе".

ЛЕВАНТЕ (2002 – 2003)

Голман: Рафа Гомез

Одбрана: Ињаки Дескарга, Кристијан Дијаз, Феликс, Олијас, Хуанра, Алфонсо, Хорхе Руиз, Ријал

Везни ред: Карпинтеро, Лимонес, Хофре, Алберто Ривера, Феликс Етијен, Франциско Кастањо, Дуда, Лекумбери, Луизми Лоро, Коскола, Алберто Саведра

Напад: Габријел Амато, Артуро Конго, Мустафа Чота, Сервуло

Са Апенина, назад на Иберијско полуострво. И банкрот Фиорентине са том одлуком нема никакве везе. Вратио се да би био уз сина и да у лаганом ритму стави тачку на предивну фудбалску причу. 

"Председник је дошао на идеју да направи тим који би се борио за улазак у Прву лигу. И били смо близу. Завршили смо иза Мурсије, Сарагосе и Албасетеа и наредне сезоне када сам ја отишао, они су ушли у елиту. Опет сам био део једног амбициозног пројекта, јер је Леванте у том периоду почео да стиче особине стабилног прволигаша. Али ја просто не знам кога да ставим у ТОП 11. Знаш како, био сам годину дана у Другој шпанској лиги... нико ми не пада на памет".

ТОП 11 – Феликс ЕТИЈЕН (напад)

"Тамнопути Феликс из Обале Слоноваче. Играо је по десној страни. Брз, јако брз. Знао је фудбала, техника сасвим солидна, али брзоплет. Међутим, екстремно брз. Кад добије лопту и кад крене по крилу, то је шоу. Дизао је публику на ноге. Истина, ретко... али... (смех)".

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА СФРЈ (1987 – 1992)

Братство и јединство. Још смо били сложни, удружени и моћни. Нико није обратио пажњу на групу момака која се окупила на Игману и отиснула у Јужну Америку. Где? Ма, на тамо неки ’кока-кола куп’. Вратили су се као хероји. Као ’чилеанци’. Златни ’чилеанци’.   

"Много је емоција и много анегдота. Прво што ми пада на памет је фантастична атмосфера у екипи, то наше пријатељство и огромна жеља да направимо нешто што ће ући у историју југословенског и светског фудбала. Нажалост, постоји и тужна страна приче. Остали смо без два велика другара, Мијуцића и Павличића, који више нису међу живима. Сећам се одласка на тај шампионат, сви смо били уплашени и скептични. Мало смо живнули после прве утакмице у којој смо победили домаћина турнира, а преломни тренутак је била победа против Бразила. Они су у том тренутку били актуелни прваци света у омладинском узрасту и мислим да смо тек тада схватили да можемо до краја. Наставили смо у фуриозном стилу и урадили оно што нас данас чини ’чилеанцима’".

Нема много архиве из тог периода. Тек понека избледела фотографија и неколико видео фајлова лошег квалитета. Али ту је оно најважније. Голови, радовање, уручење пехара. Чак и сцена из полуфинала, када селектор Јозић вређа Мијатовића због наивног црвеног картона.

"Не знам тачно шта ми је говорио, али мислим да је било свега и свачега. Ја сам био као у неком трансу. Страшна ситуација, добијаш црвени картон, свестан си да не играш финале, због своје грешке. Он је био подаље, али сам га чуо. Ал’ сад да се сетим шта је све рекао, нема шансе. Да су нека модернија времена, па да прочитамо са усана, овако... Нема везе. Шта год да је рекао, био је апсолутно у праву. После смо освојили титулу и нико се више није сећао мог искључења".

"ПА ОВО И НИЈЕ ТАКО ЛОШЕ..."

Сјајна генерација. Пеђа је међу последњима прикључен екипи. До припрема на Игману, није ни био у мислима селектора Јозића.

"Догодило се да 7-8- играча добије стомачне тегобе на пријатељској утакмици против Русије у Ваљеву, Јозић је указао шансу млађима и ми смо је искористили. Тад је и мени синуло у глави ’па ово и није тако лоше, могу ја ту нешто да урадим’. Никада пре тога нисам играо ни за једну селекцију. Јесам за Црну Гору, али никада за репрезентацију Југославије". 

"Имао сам јако велику трему. Мучио сам се на првим тренинзима јер су сви они били већ о-хо-хо репрезентативци. Успео сам да се уклопим и да заслужим поверење Мирка Јозића. Кад год помислим на Чиле и на чињеницу да смо тако млади и незрели отишли тамо и уписали се златним словима у анале југословеснког фудбала, прораде ми емоције и стварно сам поносан што сам био део целе те приче".

Деби у А тиму у правом тренутку. У смирај ’89. Таман да се наметне Осиму за Светско првенство. Али...

"Сећам се те утакмице са Финском. Заменио сам Просинечког и знам да је било нерешено... 1:1 или 2:2... Одиграо сам и последњи меч у квалификацијама против Кипра, али нисам се нашао на списку путника за Италију. И то је нешто што ме и дан данас мучи. Наравно, кривим искључиво себе јер нисам успео у тих шест месеци у Партизану да убедим селектора да заслужујем место на Светском првенству. Имао сам катастрофалну полусезону... био сам практично... ма катастрофа... Иако сам ја рано дебитовао и у том тренутку био можда и најперспективнији играч у Југославији. Међутим, утисак који сам оставио у првој половини 1990. године није био на нивоу репрезентације. Бљеснули су неки други клинци... Бокшић, Шукер, Просинечки... и заслужено су ушли у екипу. То је било реално и нисам се љутио".

ТОП 11 – Давор ШУКЕР (напад)

Голмани: Фахрудин Омеровић, Томислав Ивковић, Дражен Ладић

Одбрана: Вујадин Станојковић, Слободан Маровић, Горан Јурић, Зоран Вулић, Предраг Спасић, Будимир Вујачић, Давор Јозић, Гордан Петрић, Андреј Панадић, Жељко Петровић, Мирослав Ђукић, Фарук Хаџибегић, Илија Најдоски, Синиша Михајловић, Џони Новак, Дарко Миланич, Бобан Бабунски, Ристо Видаковић

Везни ред: Драгољуб Брновић, Роберт Просинечки, Драган Стојковић, Бранко Брновић, Мехмед Баждаревић, Звонимир Бобан, Славиша Јокановић, Владимир Југовић, Саша Ћурчић

Напад: Дарко Панчев, Дејан Савићевић, Драган Јаковљевић, Харис Шкоро, Давор Шукер, Владан Лукић, Марио Станић, Мехо Кодро

"Давор... Давор... Давор је три године био мој цимер у Реал Мадриду. Невероватан је тај његов голгетерски капацитет. Он је толико просто давао голове да је то било фасцинантно. Имао је јаке ноге и када прими лопту, она је ту. Као у сефу", говорио је Мијатовић о дугогодишњем саиграчу, али и ривалу.

"Тај његов пријем на бутину, ја то у животу нисам видео. Лева нога невероватна. Технички јак. Можда се то у његовој игри није примећивало, али је стварно знао да заломи, да издрибла... незгодан ’један на један’..."

Мијат и Шукер. 

"У Мадриду је играо шпица, па није то толико користио. Али зато са репрезентацијом Хрватске на Светском првенству, ако се сећате његових голова, то је било невиђено. Кад замане, па заломи, изненади све", говорио је Мијатовић и наставио:

"Осим мене, који сам знао да ће то да уради и пре него што је урадио. Сјајан тип и врхунски играч. Надавао се голова те прве сезоне у Реалу. Проводили смо много времена заједно, били смо цимери, без обзира што је политичка ситуација у том тренутку била затегнута. Остали смо велики пријатељи, често се чујемо и кад год се укаже прилика, виђамо се и дружимо". 

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА СР ЈУГОСЛАВИЈЕ (1994 – 2002)

Остајемо без Хрвата, Словенаца, Босанаца и Македонаца. Никад малобројнији, а никад јачи. Апсурд у југословенском стилу.

"Коначно сам дочекао и првенац у дресу државног тима. Дуго сам се мучио, погађао стативе, пречке... било је ту чудних ситуација... неће да уђе, па неће. Већ сам имао озбиљне трауме. Кад ће да дође, кад ће да дође... и дошао је. Против Малте. Неко је прошао по десној страни, Југа или Јокан, гурнуо ми лопту у простор, изашао сам ’један на један’ са голманом и... напокон тај гол. После су ишли као на траци. Све један за другим. Можда је и најдражи онај у Прагу за 1:1 који је иницирао преокрет у најважнијој утакмици на путу ка Светском првенству. Друла и Сава су касније ушли у игру и искреирали победоносни гол".

Против Чешке из слободног ударца. Наместио је, нанишанио и погодио. Поред живог Драгана Стојковића.

"Ма Пикси је сјајан тип. Изузетно нормална и позитивна личност. Сви су имали дилему како ће се он понашати у тој генерацији, да ли ће глумити звезду... Он је био толико скроман и толико разуман, да је то било просто невероватно. И никаквих тензија није било између њега и мене... да сад он нешто инсистира ’ја, па ја’. Ма какви. Онај ко се у датом тренутку осећао боље, тај је шутирао слободан ударац. Довољно је било да се погледамо и да схватимо на кога је ред. Све је било ствар договора. Ја ћу пенал, ти ћеш слободњак, ја корнер, ти пенал... и тако у круг".

"ПРЕЧКА ВИШЕ НЕ ОДЗВАЊА, АЛИ МУЧИ..."

Голмани: Горан Пандуровић, Александар Коцић, Звонко Милојевић, Ивица Краљ, Драгоје Лековић

Одбрана: Слободан Комљеновић, Мирослав Ђукић, Слободан Дубајић, Синиша Михајловић, Горан Ђоровић, Зоран Мирковић, Дејан Стефановић, Ниша Савељић, Ристо Видаковић, Жељко Петровић

Везни ред: Славиша Јокановић, Бранко Брновић, Драган Стојковић, Владимир Југовић, Дејан Говедарица, Алберт Нађ, Саша Ћурчић, Милинко Пантић, Љубинко Друловић, Драган Ћирић, Дејан Станковић, Јован Станковић

Напад: Дејан Савићевић, Саво Милошевић, Дарко Ковачевић, Перица Огњеновић

Где баш у Тулузу да се заломи на Мијата. Мада, ко ће ако не ’сребрна лопта’ светског фудбала и стрелац седам комада у баражу против Мађарске. Залет, бум, трас! Пречка! Какав звук! Одзвања и дан данас...

"Не одзвања, али мучи. Баш мучи! Нарочито када дођу неки датуми, па се људи сете. Зову те новинари, зову те пријатељи... Питају те прво о том голу против Јувентуса, а пошто је ово било само месец дана касније, обавезно те питају и за пречку. И ти хтео, не хтео, мораш да причаш. А таман си помислио да се све заборавило. То је саставни део спорта. У сваком случају, фудбалска траума за мене и за неколико милиона наших навијача који су нас већ видели у четвртфиналу Светског првенства".

Руку на срце, шут уопште није био лош. Онако, у немачком стилу. Из све снаге, па шта буде.

"Ја сам у тим квалификацијама шутирао све пенале и ниједном нисам промашио. Проблем је био друге природе. У том тренутку, огроман притисак. Идеш са идејом да затресеш мрежу, а видиш испред себе громаду од човека. Видиш тог неког Ван дер Сара... онако са оним рукама... баш огроман. И онда гледаш шта ти је најсигурнија варијанта. Где да је шутнеш, да не може да стигне. Тако сам донео одлуку да шутнем јако и по средини гола. То су милиметри... да, милиметри... хммм... проклети милиметри".

ТОП 11 – Славиша ЈОКАНОВИЋ (везни ред)

"И то испред одбране. На његовој омиљеној позицији", прецизирао је Јокановићев саиграч и пријатељ.

"Ту је и експлодирао у Партизану и касније направио каријеру у Шпанији и Енглеској. Сећам се да је Атлетико Мадрид пар сезона покушавао на све начине да га ангажује и није успео. Јокан је био један од најважнијих играча средине терена у нашој генерацији. Сада гура одлично на тренерској клупи. Свака му част. Најискреније, нисам ни сумњао да ће успети у новој улози".

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА СЦГ (2003) / "ИМАМ БОЉУ ИДЕЈУ"

Голман: Драгослав Јеврић

Одбрана: Зоран Мирковић, Никола Малбаша, Младен Крстајић, Ненад Ђорђевић, Зоран Његуш, Горан Буњевчевић, Милан Дудић, Немања Видић, Ивица Драгутиновић, Бобан Дмитровић, Слободан Марковић, Горан Гавранчић

Везни ред: Игор Дуљај, Звонимир Вукић, Бранко Бошковић, Ненад Ковачевић, Никола Лазетић, Дејан Станковић, Горан Тробок, Владимир Ивић, Предраг Ђорђевић, Саша Илић

Напад: Матеја Кежман, Саво Милошевић, Данијел Љубоја, Ненад Јестровић, Ивица Илијев

Каријера за анале. Није заслужио такав опроштај. Не, Пеђа Мијатовић не сме да оде после пораза од Азербејџана. Мора уз фанфаре и конфете.

"Још једна рана која пече. Тако је то у свим квалификацијама. Када се изгубе бодови од репрезентација које немају никаквих амбиција да играју на завршном турниру, аутоматски ваше шансе сводите на минимум. Када се праве калкулације на почетку циклуса, никоме не пада на памет да може да се киксне против тоталног аутсајдера. И није битно у којој ти се фази квалификација догодио кикс", променио се Мијатовићу израз на лицу.

"Обично кажу ’нема везе, тек је прва утакмица, има времена да се надокнади’. Не, нема времена. Када изгубиш од Азербејџана или тамо неке Малте, готово је. Крај. И када на крају направиш рачуницу, схватиш да због тих бодова ниси отишао на велико такмичење. За мене су обе те утакмице, и у Подгорици и у Бакуу, биле јако труматичне".  

"Већ сам ставио довољно репрезентативаца. Имам бољу идеју како да попуним места у задњој линији".

ТОП 11 – Фернандо ЈЕРО (одбрана)

"Лидер те генерације. У реду карактер и ’персоналитy’, али Фернандо је имао неку специфичну драгост. Што би Шпанци рекли ’карињо’. Волео је играче са наших простора и увек је према нама Балканцима био пријатељски настројен. Прихватио ме је од самог старта на најбољи могући начин и са њим сам друг и дан данас. Мислим... сјајан тип... апсолутно сјајан. И феноменалан играч", говорио је и свом капитену у мадридским данима.

"Штопер са квалитетима и менталитетом везног фудбалера. Умео је са невиђеном лакоћом да изнесе лопту и да покрене акцију. Имао је тај изузетно прецизан пас. Веома добро смо се разумели, када дођем између линија и он ми дода лопту, то је заиста било милиметарски. Прави вођа, иако није носио траку. Био је заменик Санчизу, али је на сваком кораку уливао респект и страхопоштовање". 

ТОП 11 – Роберто КАРЛОС (одбрана)

"То сам рекао много пута и стојим иза својих речи, најбољи леви бек у историји фудбала. Знање, брзина, јачина шута, менталитет... све му је било на врхунском нивоу. И поред свега тога, он те на тренингу увек изненади неким новим потезом. Неким дриблингом, неким бразилским чудом... оно... лопта је ту и са њом ради шта хоће", говорио је Мијат.

"Затим, снага. Она природна снага. Када затегне онај квадрицепс, све пуца на њему. Уопште није волео теретану, а имао је мишиће као неки билдер".

Комплетирали смо одбрану и везни ред. Још нам фали неко на левој страни нападачког трија.

"Па не знам... размишљам овако... пао ми је на памет Миха. Он је у Звезди играо маестрално као офанзивни бочни играч и постали су прваци Европе. Касније се усталио на штоперу и знам да се у репрезентацији јако љутио кад би му уопште селектор предложио да игра на некој другој позицији. Али у тој сјајној генерацији Црвене звезде стварно је газио по левој страни и ја бих најрадије ставио њега", причао је, али се предомислио:

"Међутим, ако га ставим, зваће ме и рећи ће ’ало бре Мијате, боље немој да ме ставиш нигде, него да ме гураш тамо где не умем да играм’. Не могу ни Батистуту јер је он био класичан шпиц. Треба ми неко ко је умео да се снађе као крилни нападач".

ТОП 11 – РАУЛ Гонзалез (напад)

"Он је код Капела и касније кад смо освојили Лигу шампиона са Хајнкесом играо сјајно по левој страни. Тог неког... не баш крилног нападача, али тог полушпица и био је јако незгодан. Моријентес и ја смо били у шпицу у 4-4-2, а Раул је више деловао по боку и имао је много обавеза у дефанзиви. Не знам како бих вам дочарао његове особине, а да ме погрешно не разумете. То је можда најинтелигентнији нападач са којим сам играо у каријери. Толико мудар... тако је добро решавао ситуације... где да се појави, када да заспринта, како да одигра... невероватан инстинкт. Нека комбинација осећаја и интелигенције", рекао је и наставио:

"Описаћу вам ту неку прву импресију о Раулу. Ви сте рецимо шпиц, довели су вас као појачање у Реал Мадрид и знате да вам је он главни конкурент за место у тиму. После првог тренинга, ви сте убеђени да немате чега да се плашите. Раул није ни брз, нема ни неки скок, слаб је у ’један на један’, нема ни дриблинг... И ви кажете себи ’ок, добар је играч, али ја сам бољи’. После два дана дође утакмица и ви видите аждају на терену. Брутална трансформација од једног мирног и повученог момка до неукротиве звери која противничке дефанзивце доводи до лудила".

Тренер: Луис АРАГОНЕС

Станко Поклеповић, Мирко Јозић, Милош Милутиновић, Ивица Осим, Љубиша Тумбаковић, Гус Хидинк, Карлос Алберто Пареира, Луис Арагонес, Фабио Капело, Јуп Хајнкес, Џон Тошак, Ђовани Трапатони, Фатих Терим, Роберто Манћини, Отавио Бјанки, Хозе Гомез, Слободан Сантрач, Вујадин Бошков, Милан Живадиновић, Дејан Савићевић

"Уз дужно поштовање свима, имам дилему између Фабија Капела и Луиса Арагонеса. И нека буде Арагонес. Сарађивали смо у мојој последњој сезони у Валенсији. Врхунски мотиватор. Са Шпанцима је освојио Европско првенство 2008 и створио генерацију која је четири године владала европским и светским фудбалом", причао је Мијатовић и имао препоруку за читаоце Монда.

"Има један сјајан документарни филм о њему, баш говори о том периоду када је био на кормилу репрезентације. Њихов пут до титуле европског шампиона. Препоручујем га свима који воле фудбал на један посебан начин".

После свега, ово је резултат разговора са легендарним фудбалером.

Предраг Мијатовић – Мојих ТОП 11: Илгнер, Б.Брновић, Јеро, Петрић, Р.Карлос, Јокановић, Мендијета, Руи Кошта, Раул, Шукер, Феликс. Тренер: Арагонес.

Тим који би се шетао до пехара Лиге шампиона. Без обзира у којој техници. Црно-белој или у колору.

Извор: мондо.рс