Прича: Гразие, Даниеле...!
Неке ствари су, и то је кунст великих играча, по цену да нас нападну они који то не схватају, важније од титула. Неки су фудбалери заслужили да их зовемо победницима чак и ако то по хладнокрвном набрајању на Википедији нису. . .
Фудбал 26.05.2019 | 14:57
Срећа па се појавио Данијеле. ДДР, то су због њега, и занавек ће бити, неке лепе ствари: хук стадиона Олимпико када му се приближавате издалека, мирис кафе и ђелата на римским улицама офарбаним у ђалоросо пре тога, једно велико срце на терену што осећа вибрације са курве Суд и трансформише их у трк, у пас, у клизећи старт.
И чини вам се, не морате ни да навијате за Рому ни да је симпатишете, чини вам се у тренутку да то у ствари ви играте, грлом, длановима или тек погледом упртим за тај римски пашњак.
То је кунст великих играча, не само да опчине масу, него да сваког од нас бедника и јадника, неталентованих и трапавих, извуку појединачно на терен, да макар на тренутак, макар и астралном пројекцијом, заборавимо на стварност. Ето и тебе, никоговићу, мало је прошло после 15 часова, сунце се лењо издиже над Апенинима, у даљини видиш неке транспаренте и чујеш песму, ниси само гледалац, сада си и ти мало Калчо...
Нисмо џабе поменули клизећи: има тамо на његовом десном листу тетоважа која боље од свих новинарских и навијачких редова описује шта уме и шта пружа. Наравно да је он лик који стартује, у цеваницу, у дроб, у желудац ако треба, све за његов град, све за његов клуб и за капитенску траку коју је дужио прекратко, мада му то, из поштовања према претходнику, никада не би сметало.
Могао је Данијеле де Роси, ето, да промени и историју и скраћеницу, само није могао да промени ово време које сатире људе као што је Данијеле де Роси.
Време које као оно чудовиште из “Ратова звезда” прогута, сажваће и испљуне те тако непотребне, тако редундантне врлине као што су верност, посвећеност, оданост.
Ако смо се и предали, то је зато што се против зле империје не можеш борити, сем ако не желиш да те запамте као будалу што телали на градском тргу и дере се на универзум.
Ако је бес била прва реакција на онај дан када смо сазнали да је Данијеле де Роси прогнан из свог Рима, он је убрзо уступио место меланхолији, као из песама Лућа Батистија, омиљеног музичара капитена.
Има разлога што је вест о томе да ће Данијеле де Роси наставити да игра, али на неком другом месту, изазвала више туге и разочарања од свих оних који су се ових дана опраштали, а међу њима је заиста било имена за дубоки наклон, стојеће овације и поштовање.
Капитен – у овом тексту он ће бити само Капитен, с великим словом, а не “Ил Цапитан Футуро” мада је, понављамо, то омаж Тотију, а омаж Тотију никада не би сметао Данију – неће завршити каријеру у својој Роми; ако нису успели да отерају Франческа, њега јесу, можда баш као оног првог принца овог града, Ђузепеа Ђанинија...
Моћи ће број 16 да се теши да је у добром друштву, друштву Ђанинија или Алесандра Дел Пјера или Раула или ИкераКасиљаса, пошто ни њима није дозвољено – сада је то постао луксуз, изгледа? – да се опросте како доликује, но танка ће то бити утеха.
Не само зато што, за разлику од Тотија и Ђанинија, свом граду и својим људима није успео да подари Скудето. А не једном је био толико близу да је могао да га осети под јагодицама прстију...
Неке ствари су, и то је кунст великих играча, по цену да нас нападну они који то не схватају, важније од титула. Неки су фудбалери заслужили да их зовемо победницима чак и ако то по хладнокрвном набрајању на Википедији нису.
Било би непоштено свести каријеру капитена на то “замало”, рећи да је имао несрећу да живи и ради у време доминације Јувентуса (мада би Де Роси знао да их обори и кад је деловало да су најјачи) или оне последње сезоне Мурињовог Интера, када је све решено у последњем колу.
Јер Де Роси је, хајде да то никада не заборавимо, сасвим случајно и светски првак – услед младости и црвеног картона због лактања Мекбрајда није био баш прва виолина, али је ушао и дао пенал у финалу када су много искуснији бежали од одговорности – а то вреди целу вечност...
Пројектован као девети краљ, романиста од врха главе до малог прста на левој нози, Данијеле де Росиодлази вечерас као херој Олимпика, разлог више да се упути који звиждук људима који су убеђени да фудбалски клуб може да се води као табела у Екселу, да је све инпут-оутпут, да је важно бити у зеленом, а од нечега што емоцијом храни половину најимпозантнијег града на свету направити добро подмазану и досадну корпорацију.
Протести су оправдани, протести су спорадични и протести су узалудни.
Добро дошли у врли нови свет без наде, добро дошли у доба манипулација и окрутног бизниса, добро дошли натраг у онај Рим где се луди цезари питају све, а синови града и гладијатори бацају лавовима као потрошна роба, уз палац окренут надоле.
И доста о њима. Јесте то прича о отуђењу и о неким новим, злим газдама који не хају за душу града и његово срце и лимфу, али инсистирање на томе – а потпуно је, понављамо, тачно, сем што је ирационално: зар не би та “нова Рома” коју најављују сваког пролећа имала толико користи од ДДР-овог знања и искуства? – може бацити у други план то какав је Данијеле де Роси играч.
Не “био”, већ и даље играч, мада је питање да ли ће, тај је тако нашпанован, моћи да трчи онолико брзо, да даје све од себе, у дресу неког другог, било ког другог клуба.
Не због датума рођења, пошто тај чита игру боље од било ког играча у Серији А, него због дреса и мизансцена...
Није га тешко волети, заиста, сваки љубитељ фудбала обожава да види играче који жељу стављају изнад разума, храброст изнад обазривости, стиснуту песницу уместо оног италијанског покрета шаком; играче који трче за сваком лоптом, а посебно оном која им неумитно бежи.
Рим је, кажу, постао велики због вештине освајања и уметности одбране, а Де Роси је обе ствари радио као Сципион Африканац.
Није био Тоти, никада, ни по таленту тек, али то поређење није увек било лоше по њега. Радио је више, сваки аплауз је заслужио знојем, и нудио је тиму оно што вољени принц није могао. Разлика између њих двојице била је јасна, један је имао дар од Бога, други се потрудио да од онога што је имао уради највише, и то га чини људскијим, ако не бољим играчем.
Заправо је, сем тетоважом, најбоље описао себе сам, када је једном причао о три своја фудбалска идола: Ерик Кантона, Рој Кин, Роберто Бађо. Штрпните понешто од сваког од њих и то је ДДР.
Де Роси је и другачији фудбалер по свему, од музике коју слуша и онога што га је обликовало – одрастао је уз брит-поп, дивио се Алексу Занарду и његовој борби, трикове на терену скидао пратећи шта је на паркету радио Ђанмарко Поцеко – до чињенице да он заправо нема медаљу са Мундијала.
Стара је то прича, али једна од најлепших и најпотреснијих које можете чути, ставио ју је на ковчег свог пријатеља, Пјетра Ломбардија, 92-годишњег економа италијанске репрезентације.
Сигурно би се и у њему, како су пролазиле посне године, јавио неки глас који би га наговарао да не чека будућност што неће доћи. Морао је, жив је човек, помислити како ли би се снашао у Шпанији или посебно у Енглеској. Острво би таквог борца, таква плућа, такву енергију, дочекало као ретко кога, и не одмаже што је помало британски зет.
Де Роси, у корист своје штете, није могао да изневери свој град и свој клуб.
Не после 18 година. Не после свега.
Зато је, окрутно али прецизно звучи, клуб изневерио њега.
Преживеће, нису нам потребне нам велике речи за крај, преживеће и Де Роси овај последњи дан, преживеће и ту издају, преживеће и Рома сопствену срамоту, иако ће од данас, ако већ није, почети носталгија за романтиком, за временима која се више неће вратити, за једним великим срцем на терену што осећа вибрације са курве Суд и трансформише их у трк, у пас, у клизећи старт.
Ако смо ту лекцију о цезарима и гладијаторима морали да научимо од Данијелеа де Росија, није било бољег професора. Као што неће бити громкије тишине од ове која ће завладати вечерас, када на Олимпико стигне Парма, када се зачују звиждуци према ложи и сузе према капитену.
И једно велико “гразие”.
То ти је, хвала ти, Данијеле, то ти је од нас никоговића, од нас трапавих, од нас што – баш као и он – више ценимо жељу него разум, емоције него златне медаље, срце него проклету табелу у Екселу.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Реутерс
Коментари / 0
Оставите коментар