НБА прича: Роберт Ори, "бодеж" у срце ривала...
Никада није добио ниједно индивидуално признање, али је питање колико би шампионског прстења на својим рукама имали Олајџувон, О'Нил, Брајант и Данкан, да није било његових одлучујућих кошева. . .
Кошарка 25.05.2019 | 15:14
Међу свим тим "цлутцх" играчима постоје они који су својим шутевима, поред победа, доносили и титуле. Сећамо се сви Џорданових победничких шутева, оног преко Брајона Расела, мада је то више било изнад њега, него преко њега. Па оних против Кливленда или Финикса. Да, било их је доста. Поред Џордана, постоји играч који није историјски обележио лигу и кога се можда генерације неће толико сећати. Неки ће намерно желети да потисну сећања на његове шутеве, али је неоспорно да када поменемо Роберта Орија, говоримо о можда највећем "цлутцх" играчу свих времена.
Џордан и Пипен су у тандему узели шест титула, истина је да су могли и више да није било Џордановог повлачења, шта год био разлог за то повлачење. Карим Абдул Џабар је узео такође шест титула, од којих једну са Милвокијем и осталих пет са Лејкерсима у ери "Шоутајма". Ако изузмемо човека који нема довољно прстију на рукама да на њих стави сво прстење, а причам о Билу Раселу и великом стрелцу Сему Џонсу, који су у време владавине Селтикса 60-тих година покупили, први 11, а други 10 титула - уз остале чланове ове шампионске генерације - Роберт Ори је одмах иза њих на листи са чак седам освојених титула.
Тих седам титула освојио је са три различита тима, који би можда остали празних шака и прстију да није било Орија и да управо он није својим кључних шутевима, а највише тројкама, пресуђивао противницима. Мало је фалило да све ове титуле у свакој од три ере проведене у различитим екипама буду "везане" (1994-1995, 2000-2002, 2005, 2007). Вероватно Ори и дан-данас мрзи Новицког, који је 2006. године са 4:3 избацио Сан Антонио из полуфинала Западне конференције. Тако са Спарсима није успео да освоји узастопне титуле, као са Рокитсима и Лејкерсима.
Замка у коју може упасти сваки читалац ових редова је одлазак на Гоогле и гледање просечне статистике Роберта Орија по сезонама. Видећете да је период у Хјустону био најберићетнији, али то код овог играча није поенте приче. Поента је да је "Биг Схот Роб" највећи "цлутцх" играч кога нам је НБА лига дала. И кроз ту призму и тај угао гледања треба да посматрамо и анализирамо њега. Све остало би бацило у други план оно што је најбоље радио. Доносио победе и титуле. Једини играч поред њега, у историји лиге, који је освајао титуле са три различите екипе био је Џон Сели, али је у освајању последње две учествовао нешто више од нас који читамо ове редове.
Ори је рођен у Мериленду, али је због војне каријере свог оца, по коме носи име, имао потешкоће око остајања у једном месту. Тако то обично бива у породицама где су војна лица. Непосредно по разводу родитеља, Ори је остао са мајком и детињство је провео у Андалузији. Не, није у питању јужна област у Шпанији, већ градић у Алабами на југу Америке. Ту је завршио и средњу школу, на којој је зарадио и награду за играча године.
За колеџ Алабама играо је пуне четири године и био саиграч са будућом НБА звездом проблематичног понашања, Латрелом Спривелом. Највећи тимски успех био је тај што су два пута успели да се докопају "Сwеет 16" фазе Мартовског лудила. Иако сте га сигурно запамтили по бројним тројкама онда када су биле најпотребније, на колеџу је поставио рекорд у броју блокада! Такође, редовно је био биран у најбоље дефанзивне тимове на колеџу.
У једној од најбољих драфт класа заузео је 11. позицију, са које га је изабрао Хјустон. На том драфту у лигу су ушли следећи играчи: Шакил О’Нил са прве позиције, Алонзо Монинг са друге, амерички син Кристијан Лејтнер са треће, па Џим Џексон, ЛаФонсо Елис, Том Гуљота, Латрел Спривел (са нижег места него Ори), Предраг Даниловић, Пи Џеј Браун, Хјуберт Дејвис, Трејси Мареј, Даг Кристи и остали.
Ракете су већ имале доста добро балансиран тим, где су на бековима били вижљасти Кени Смит и потпуно луди Вернон Максвел. На унутрашњим позицијама господарили су Хаким Олајџувон и Отис Торп. Ори је упао савршено у тај тим, јер је ниско крило било више него потребно. И то крило које ће одмах донети квалитет. И Ори је испунио очекивања. Већ у првој сезони је прилично утицао на успех Ракета, које су регуларни део завршиле са само 22 пораза.
У полуфиналу су их избацили Соникси у више него напетој серији. Кемп и Пејтон су у екипи Сијетла већ имали свој шоу, али је стварни крадљивац момента био Рики Пирс, који је у седмој утакмици погодио шут за продужетак. У додатних пет минута су Соникси однели победу на домаћем терену са три разлике. Титулу је на крају освојио Чикаго, ког је након тога напустио Мајкл Џордан на одређени период. Пут је био чист. Прилика за поправни је била ту. И прилика није била испуштена.
Руди Томјанович је следеће сезоне са драфта покупио Сема Касела и направио праву крађу, узевши га са 24. позиције. И ова класа је била прилично јака, са Крисом Вебером, Пенијем Хардавејем, после којих су бирани Џамал Мешбурн, Ајзеа Рајдер, Вин Бејкер, Алан Хјустон, Линдзи Хантер и остали. Можда једина већа крађа је била бирање Ника Ван Ексела од стране Лејкерса у другој рунди драфта. Тада у Хјустон стиже и Марио Ели из Портланда и шоу може да почне.
Томјанович је комплетирао изузетно потентан тим са дугом клупом. Муштерије из претходне сезоне и дужници, Сијетл Суперсоникси нису ни стигли до новог дуела са Рокитсима. Кемп, суочен са својим унутрашњим борбама и тражењем новог, бољег уговора био је тотално ван форме. Посебно психички. То је резултирало раним испадањем Соникса, које су већ у првој рунди избацили Џезери. Хјустон није стигао лако до финала конференције. Штавише, лакше је стигао до финала НБА лиге, него конференције.
У полуфиналу су налетели на прошлогодишње финалисте лиге, Финикс Сансе. Кевин Џонсон је био тај који им је правио највећи проблем уз Чарлса Барклија. Ово полуфинале је обележила четврта утакмица и закуцавање Кевина Џонсона преко Хакима Олаџувона. О овом закуцавању је већ писано у тексту о Кевину Џонсону, али Сансима ни то легендардно закуцавање, а ни сјајне роле Барклија и Џонсона из утакмице у утакмицу, нису донели коначни тријумф.
Али да се вратимо на Орија. Он је посебно ову серију, у којој је било потребно дати све најбоље од себе да би прошли Сансе, одиграо на највишем нивоу, узимајући у обзир да је био тек "софмор" у НБА лиги. Ако узмемо у обзир цео плеј-оф те шампионске године, Ори је био трећи стрелац, одмах иза нестварног Хакима, који је врхунску игру из регуларног дела сезоне подигао на још виши ниво. Други стрелац био је "луди" Максвел. И опет се враћамо на ту улогу Орија, онда када екипи највише треба. У том полуфиналу Ори је био најсигурнији пеналџија у целој екипи, а укупно гледано био је најпрецизнији Хјустонов шутер, узимајући у обзир играче који су на терену проводили најмање 10 минута по утакмици. Поред тога, био је други блокер екипе, одмах иза Хакима и први крадљивац лопти. Е сад, пробајте да из тог универзалног угла и тога што је погађао увек одлучујуће шутеве, посматрате Роберта Орија све до краја текста.
На путу до финала НБА лиге су прилично лако савладали Џезере, чији је нуклеус чинио добро познати трио Мелоун, Стоктон и Хорнасек. Хаким је поново господарио тереном, док Ори није одиграо сваку утакмицу ове серије због лакше повреде. И онда на ред долази финале против "гладних" Никса. "Гладних" нових победа и титуле. Јуинг који је предводио ову екипу, спремао се за легендарни дуел са Хакимом.
Ово је била, мени лично, година када сам гледао најбољу кошарку. Иако није било Џордана у лиги, у истом моменту сте имали толико величанствених играча и тимова да је то било нестварно у неку руку. Полазећи од правих, тешких центара који су игру леђима однели на неки ванземаљски ниво, па до продора бекова кроз рекет напуњен бар тројицом играча, до сијасет шутева са полудистанце и гомилом финти која је красила шпице емисија посвећених НБА лиги, ово је била "златна ера" лиге, али и година у којој Хјустон осваја прву од две узастопне титуле - право благо за гледање.
Екипа Никса, која је поред Јуинга имала покојног Мејсона, Џона Старкса, Дерека Харпера, Чарлса Смита, Грега Ентонија и дежурног разбијача Чарлса Оуклија, морала је да вам буде готивна. На супротној страни сте имали једну, више атлетску екипу Хјустона, на челу са Хакимом и његовим скакачким близанцем Отисом Торпом, са придодатим Максвелом, Оријем, Смитом, Каселом, Елијем, који је у оној следећој сезони експлодирао, када му је стигао саиграч из Портланда, Клајд Дрексер, који је формирао нови "Пхи Слама Јама" са Хакимом.
Није било тешко волети Џордана, али њега су сви волели. А никада нисам био један од тих који је бирао оне који сви бирају. Пре бих бирао Сониксе и Кемпа, као што сам бирао да навијам за њих у финалу против Булса. Тако сам и овде бирао Никсе, највише због Ентонија Мејсона. Али да не одемо далеко, Ори је у овој серији, као и оној против Финикса, био други најбољи играч тима. И опет када је највише требало, јер је и ова серија завршена тек након седам утакмица. Сваки од ових мечева би из садашње перспективе НБА лиге био ружан за гледање. Прљав. Екстремно такмичарски. Фајтерски. Ниједан није завршена са више од осам поена разлике за неку од екипа. И ниједан тим ниједном није постигао више од 100 поена. Чак су једва прелазили 90 поена, као маргину занимљивости меча.
Никси су повели са 3:2 и на реду је била шеста утакмица. Пет Рајли је у глави већ био близу титуле, тражио је још један јак искорак и титула би осванула у Никсима. Али тако нису мислили Хаким и Роб. Двадесет година чекања се продужило, а на крају је нису ни дочекали до данас. Старкс је на минут и по пре краја украо лопту Максвелу, поентирајући само пар секунди пре тога, чиме је вратио Њујорк на пет поена разлике. Одмах затим је постигао тројку за "минус два" разлике и неизвесност је расла. Никси су могли да освоје титулу у гостима. Хаким је после паса Орија остао сам и добио је фаул, те је бацањима вратио на "плус четири". Али, Мејсон је одмах преполовио ту предност.
Хјустон је имао напад на тридесетак секунди до краја из кога није поентирао и Никси су имали прилику за победу. Џон Старкс је после бледих партија одиграо ову утакмицу на врхунском нивоу. У последњој четвртини је убацио већину поена свог тима и био на 27 поена у тоталу. Наравно да је њему припао последњи шут, као некоме ко има "врелу" руку. Старкс је добио своју шансу за победнички шут који је Хаким блокирао и тако заказао седми, одлучујући меч! Оно што је занимљиво за ову утакмицу је то што су играчи оба тима на полувремену, уместо договора за наставак утакмице, посветили добар део времена О Џеј Симпсона како у белом Бронку јури улицама Лос Анђелеса. Руди Томјанович је био шокиран када је ушао у свлачионицу и видео играче поређане поред телевизора док гледају јурњаву бившег НФЛ играча.
У седмој утакмици Џон Старкс није био ни сенка играча из утакмице број шест, тотално индиспониран знатно је помогао да Никси изгубе финале. Од 11 шутнутих тројки промашио је свих 11. На другој страни уз Хакима, Ори је обавио фанстастичан посао у одбрани где је потпуно исекао Чарлса Смита из утакмице, уз константну помоћ на Старксу. Титула број 1 за Орија је била чекирана.
А одмах затим и друга...
У следећој сезони, која је била обележена силним повредама, актуелни шампиони су кренули јако, победивши у првих девет мечева. Услед повреда кренули су да успоравају и менаџменту, али и Томјановичу, постало је јасно да је потребна промена која ће из темеља да продрма екипу. И тако су дошли на идеју да покушају договор са Портландом. У "трејду" су понудили Отиса Торпа за Клајда Дрекслера и Портланд је прихватио овакву понуду, мада то и не чуди, јер су Блејзерси били познати по томе да вуку лоше потезе.
Дрекслеру је већ досадио Портланд, а Хакиму је био потребан неко кога познаје. Тако је дошло до обнављања тандема са Универзитета Хјустон. Да није било овог "трејда" на средини сезоне, велико је питање да ли би Рокетси уништени повредама уопште стигли до плеј-офа. Само су Касел, Ели и Кени Смит одиграли све утакмице. Хаким је пропустио 10, Ори скоро 20 утакмица, Максвел такође. На крају су освојили титулу као најниже пласирани тим икада, јер су у плеј-оф ушли као тек шести тим на Западу. Звучи као бајка коју данас много тимова сања, али која се не дешава често.
У првој рунди, у којој су тешко савладали Јуту, Ори је био ван своје препознатљиве форме. Јесте био четврти стрелац тима, али је продуктивност била на ниском нивоу. Очајан је био у шуту за три поена, тотално индиспониран. Да није било сјајних процената Дрекслера и Кенија Смита велико је питање како би се ова серија завршила. Наравно и 35 поена у просеку Хакима Олајџувона. А онда је уследио нови спектакл и ново полуфинале са Финиксом. Санси су били "сетовани" да се освете и да коначно узму скалп Рокитсима. За разлику од утакмица против Никса, ово су биле ултра ефикасне и допадљиве утакмице за гледање. Поново је Кевин Џонсон имао свој шоу, али је овог пута Чарлс Баркли заказао. Шут га није служио, а велике заслуге за то иду на рачун Роберта Орија. Он је у овој серији био најбољи одбрамбени играч Рокитса и најпрецизнији шутер у целој екипи, поред Дрекслера, Смита, Касела и Елија.
И поред вођства Финикса од 3:1, када се чинило да ће Рокитси пасти овде, када већ нису против Јуте, они су нашли начин да преживе. Исто као што су радили сезону пре тога. У седмој утакмици их није спасао Ори, већ Марио Ели. Ни 46 поена Кевина Џонсона, ни 23 скока Чарлса Барклија нису успели да оборе Рокитсе на под. БИли су као бубашвабе. Шта год да сте им радили, они би остајали живи, поново би устајали и наставили тамо где су стали. И тако све до коначне победе. Поред одбране Орија на Барклију у читавој серији, али и овој утакмици, јако је битно истаћи још једну ствар. Када год би ушао Мајерли, познат као врхунски тројкаш, Ори би преузео њега. И Мајерли је седму утакмицу завршио са очајним процентима шута и тако знатно помогао да Финикс не реши ово у своју корист.
У финалу конференције може се рећи да су имали лакши посао када су на ред стигли Спарси. У Сан Антонију није све функционисало како треба. Родман није могао да поднесе Адмирала, Адмирал њега и тако у круг. И то су Рокитси знали да мудро искористе. Хаким је доминирао над Адмиралом, што је готово увек и радио када су се њих двојица нашли један наспрам другог. Иако је Робинсон завршио сезону као МВП, показало се да је прави МВП и даље Хаким. У овој серији је Дресклерова фокусираност била упитна, али на срећу Рокитса ту је био Роберт Ори. Поново је уз Хакима био дефанзивна ноћна мора и то је био један од најјачих адута Орија, бар у млађим данима. Нема сумње да су Дрекслер и Хаким били најважнији људи за освајање титуле, али је Ори већ у овој серији показао колико ће добар "цлутцх" играч постати.
У првој утакмици, са свега три сезоне у својим ногама, Ори је на пола коша предности за Спарсе добио лопту на тројци од Хакима, финтирао играча и хладнокрвно погодио шут за два поена, чиме је донео победу Рокитсима за "брејк" у серији. Тиме је донео и велику психолошку предност која је касније резултирала укупним тријумфом Хјустона од 4:2.
У финалу, где их је чекао Орландо са својим младим асовима и будућим великим звездама лиге, Шеком и Пенијем, Ори је поново подигао летвицу за један ниво изнад. Мада је то реално било више нивоа изнад. У финалу је радила популарна "метла" и Хјустон је после шок серије завршио финале без пораза. Ори је био овог пута први блокер екипе, први крадљивац лопти, трећи стрелац и други скакач, са само скоком мање од Хакима. Потпуно је уштоповао Хораса Грента и закључао рекет за продоре Пенија Хардавеја. Серију је завршио са чак 18 поена по утакмици, иако је током читаве сезоне био на неких 11 поена у просеку. Кени Смит и он су затрпавали кош Меџика у првом мечу, који је био једини неизвестан. ОК, била је донекле и трећа, али је и у њој Ори доминирао у оба правца.
И ту је први пут Ори на неко време стао са освајањем титула. Да би последњи јуриш Хакима и Дрекслера на титулу био успешан, менаџмент је замислио да им треба много више од Орија и Касела, па су решили да их у пакету од четири играча пошаљу у Финикс за Чарлса Барклија. Ори је пре тога критикован да не узима довољно шутева, да крије лопту и видело се да се спрема атмосфера за "трејд".
У Финиксу се задржао свега пола године. У том периоду успео је да уђе у расправу и свађу са Денијем Ејнџом, који је преузео вођење тима. Свађа је на крају резултирала бацањем пешкира на тренера. Као што је у борби бацање пешкира ознака за предају и крај борбе, то је симболично и овде означило крај Оријевог боравка у Сансима.
После суспензије која га је сачекала, стигао је нови "трејд" и он се обрео у Лејкерсима, где су почели дани његове највеће славе. Седрик Себалос који је постао први стрелац Лејкерса био је спреман да пређе у Финикс, а Ори је морао да замени своју 25-ицу бројем пет, јер је број 25 у Лејкерсима повучен из употребе у част Гала Гудрича.
У Лејкерсе је те сезоне, као слободан агент, стигао Шакил О'Нил. Дивац је трејдован за "пика" са ког су покупили Кобија Брајанта, право из средње школе. Касније ће се то испоставити као генијалан потез, јер је Брајант својом каријером и играма себе поставио одмах иза Мајкла Џордана на лествици највећих звезда у историји лиге. Као "руки" је у тим стигао и Дерек Фишер и Лејкерси историјски гледано могу да посматрају овај драфт као један од њихових најуспешнијих.
Ори је упао на пола сезоне у више него готивну екипу. Бар мени готивну. Ту су била два "најкул" играча које памтим из Лејкерса, а то су Еди Џонс и Ник Ван Ексел. Прве три сезоне нису успели да довољно укомпонују тим да би дохватили финале, јер су два пута заредом били елиминисани од стране Јуте, а треће сезоне од Спарса, када су доживели "метлу", као и од Јуте годину пре. Делимично су повреде биле заслужне за неуспех Лејкерса, поготово повреда О'Нила коју је вукао кроз све те три сезоне.
Ипак, коцкице су се полако слагале. Стигао је Рик Фокс, а за њим и Глен Рајс, "схарпсхоотер" са Истока. Оне генерације "златног доба" су полако улазиле у зенит каријере и отварао се велики простор за владавину Лејкерса. Почетак владавине је значио и довођење новог тренера који би поставио здраве темеље и ујединио непомирљиве карактере Шека и Кобија. За то је требао неко баш добар. Јако добар. Најбољи. Зен мастер. А Зен мастер је само један, име му је Фил Џексон. Најтрофејнији НБА тренер икада стигао је у Град анђела. И тренер који зна како се освајају титуле, без обзира на противника са друге стране. Од те сезоне кренуо је ривалитет између Лејкерса и Кингса. Кингси су расли као нови тим, са новом атмосфером и играчем кога су се Лејкерси одрекли због тинејџера. То је био Владе Дивац. Духовни вођа Кингса спремао је освету екипи која га је крајем 80-их довела из Европе.
Како је тај први, шампионски плеј-оф одмицао, тако је и форма Орија ишла улазном путањом. Као и увек. И тако три сезоне у низу и три освојене титуле, што је значило попуњене прсте на једној руци. Прва освојена против Индијане, друга против Филаделфије у магичној сезони Алена Ајверсона и трећа против Нетса. Како су финала пролазила, тако су Лејкерси све лакше освајали титуле. Ори се последње сезоне није окитио новом титулом, јер су им на путу стајали Спарси на челу са Тимом Данканом. И баш тај тим био је следећа станица у каријери Роберта Орија.
"Тхе Кеy ман" је стигао међу Спарсе, спреман да испоручи још одлучујућих шутева. У првој сезони су им Лејкерси вратили за пораз од годину пре, али су "Лоши момци" из Детроита били јачи у финалу. Иако је Ори у првој рунди против Мемфиса био сјајан и трећи стрелац екипе, а убедљиво најпрецизнији са преко 73 одсто успешности из игре. Био је и други скакач иза Тима Данкана. А током сезоне био је тек девети стрелац тима. Међутим, против Лејкерса је била сушта супротност. Ори је био непрепознатљив. Непрецизан, непродуктиван, слаб на скоку и посебно у одбрани. Добрим делом је и због овога Лејкерсима био олакшан пут до финала. "Биг Схот Боб" није био онај кога смо знали. Није имао свој плеј-оф мод. Али, већ следеће сезоне, Спарси су додали гас.
До финала лиге имали су само четири пораза. Ори је са десетог стрелца у регуларном делу скочио на четвртог стрелца у првој рунди. Током свих утакмица на западној страни остао је четврти стрелац, трећи скакач, други блокер и други крадљивац лопти у тиму. Прецизност не би требало опет помињати, јер је плеј-оф био други универзум за Орија. Као да га је мрзело да игра регуларни део и да је чекао плеј-оф да би показао шта стварно зна.
Онда је дошло на ред и финале против Пистонса, који су своју репутацију изградили на тимској игри, гвозденој одбрани и бескомпромисној борби. Е, ту су били потребни потпуно спремни играчи и тим, пре свега. Ори, Бовен и Ђинобили су адекватно могли да одговоре на одбрану Детроита. Ори је у свакој статистичкој категорији био у прва четири играча тима. У свакој! Највише је у сећању остала тројка за "брејк" и вођство од 3:2, након што је Детроит убедљиво добио трећи и четврти меч и вратио серију у равнотежу.
Ори је у том мечу шутирао тројке 5/6, а кошем са крилне позиције шест секунди пре краја донео је "мамузама" кључну победу, после које су могли себи да дозволе један пораз на свом терену. Уследила је "мајсторица" и тријумф Сан Антонија у још једној тврдој и неизвесној борби.
И овде је Ори прекинуо ланац везаних титула. У јако узбудљивом полуфиналу Запада против Даласа 2006, Спарси су поражени у седам утакмица. Шта је ту занимљиво. Ори је поновио идентично лошу партију као две сезоне раније против Лејкерса. Био је најгори шутер екипе у тој рунди и то је значајно допринело коначном поразу Спарса, поред вансеријског Новицког, невероватног Терија и једнократног чуда, Џоша Хауарда. АлИ кључ је био у елиминисању Оријевог утицаја на исход серије.
Његова каријера већ се ближила крају, килограми су почели да се додају (погледајте Орија како изгледа сада) и чинило се да ће остати на тих шест титула. Ипак, са 36 година уследио је последњи јуриш. Овај плеј-оф је изгледао готово идентично као онај када је Ори освојио прву титулу са Спарсима. Све до финала су поново имали само четири пораза. Чак су и противници били готово исти, само су Сониксе заменили Џезери. Ори, иако већ у позним годинама, поново је доминирао. У свим статистичким категоријама је био међу првих пет играча тима. И у великом финалу против Кливленда, освојена је још једна титула, његова седма по реду.
Крај последње сезоне 2007/08 дочекао је већ прилично дежмекаст и уморан. Остао је на седам титула са три различита тима, од којих је свакој од њих дао велики допринос и био итекако важан шраф тих шампионских екипа.
А што се тиче његових чувених шутева, да се подсетимо неких... Шут који је већ поменут, а који је постигао против тима у коме ће завршити каријеру, био је први који је дао назнаку да ћемо такве потезе виђати све чешће у плеј-оф утакмицама. После повратног паса Олајџувона, Ори је хладнокрвно финтирао и погодио за два поена, што је донело Хјустону предност од поена разлике шест секунди пре краја и победу за "брејк". Серију су на крају добили Рокитси и узели титулу.
Следећи "цлутцх" се десио исте године, само у финалу против Орланда. У победама Рокитса од пола коша у оне две "тесне" утакмице финала, Ори је дао свој познати допринос у утакмици број три, која је донела потпуни крах морала и психе младих играча Меџика. Линија додавања Олајџувона и Орија је поново радила перфектно. Добио је повратни пас од Хакима и погодио тројку преко Хораса Грента, 14 секунди пре краја утакмице, чиме је бетонирао победу од три поена разлике. И то је била најава "бацк-то-бацк" титуле.
На следећи "цлутцх" шут који се памти, чекало се до финала са Сиксерсима. У утакмици 3, код резултата 1:1, Сиксерси су тројком Кевина Олија смањили на само поен разлике. У следећем нападу је Брајан Шо пронашао Орија који је постигао тројку на мало мање од минут пре краја и тако послао Лејкерсе на "плус четири". Ори је у том плеј-офу био на само 44 одсто успешности са линије бацања, да би после ове тројке погодио четири бацања заредом и тако покопао све наде Сиксерса да могу да уведу серију у неизвесност.
У плеј-офу следеће године нам је приредио два "цлутцх" шута, од којих ћете други описан лако препознати, јер боли и дан данас. Први шут се десио 2002. године у првој рунди плеј-офа, против незгодног Портланда. Лејкерси су у утакмици три губили са два поена разлике, а лопта је у последњем нападу ишла на Кобија Брајанта. Коби је успео да одвуче на себе два играча, Рубен Патерсон је био тај који је ишао на удвајање. Видео је слободног Орија и био вероватно најсрећнији човек на свету када је пас кренуо ка сјајном крилу. Ори се дигао на шут и убацио тројку две секунде пре краја. То је био крај било какве наде Блејзерса.
И сада долазимо до чувеног финала Запада исте те године. У утакмици број четири, која је могла да буде пресудна за Кингсе да добију ову серију, пресудио је "Биг Схот Боб". Егзекуција је била хладнокрвна и убитачна. Кингси су имали два поена разлике на 12 секунди пре краја утакмице. Опет је лопта ишла на Кобија који се стуштио кроз рекет и бацио лопту ка кошу. Лопта се одбила од обруча, да би у другом покушају О'Нил покушао да поентира из одбитка. Када су и то промашили, Дивац је некако стигао до лопте и одбио је далеко у поље. Али је та лопта отишла на само једно место на које никако није смела да оде. У руке Роберта Орија.
Подигао се на шут ("срећни шут", како је прокоментарисао Дивац) и са осам метара погодио тројку за вођство од пола коша. Лејкерси добијају меч и уместо 3:1 за Кингсе и меч лопту у "Арко арени", Лејкерси успевају да одбране домаћи терен и враћају неизвесност у серију, коју су касније добили после низа судијских одлука у корист екипе из Лос Анђелеса. Али, то је већ нека друга прича о том епском дуелу.
Ту није био крај његовим "цлутцх" шутевима, који су се наставили у дресу Спарса. У НБА финалу против Пистонса, у поменутом мечу број пет, Спарси су губили са два поена разлике. Лопта је од Орија отишла на Мануа Ђинобилија, кога су одмах удвојили играчи Пистонса. Ману је некако успео да види Орија и одиграо повратни пас. Ори је поново погодио тројку за вођство од пола коша разлике у продужетку који су на крају добили.
Ори је у овом мечу постигао 21 поен - све у последњој четвртини и продужетку. Као и увек, када је највише требало. Сигурно да је било још оваквих шутева током регуларног дела, али је Роб био човек за плеј-оф, играч који се појави ниоткуда и реши проблем који имате.
Да ли Ори заслужује место у Кући славних? Не видим ниједан разлог да не буде позван у кућу бесмртних кошаркаша. Ниједан. Иако често зна да изнесе опречне изјаве и критике на рачун бивших саиграча, као што је то урадио када су га питали за Данкана и Олајџувона, то не може никако утицати на његов улазак у Кућу славних. Његов дрес није подигнут ни у једној дворани у којој је играо за домаће тимове. Ни Лејкерси, ни Рокитси, ни Спарси то нису урадили.
Сарађивао је са неким од највећих тренера, Томјановићем, Поповићем и Џексоном. Сигурно постоји јак разлог зашто је сваки од њих дао толико простора Орију током плеј-оф мечева и похода на титуле. Чини се да Роберт Ори није довољно цењен и поштован, ако узмемо у обзир све ствари које је направио. Ниједно индивидуално признање, ни један Ол стар меч, ниједна идеална петорка лиге, прва, друга, трећа, офанзивна или дефанзивна. Ништа. Ни оно слање Стива Неша у рекламе не може да обрише све оно добро што је радио. И сигуран сам да би шансе Лејкерса и Спарса за освајање прстена значајно опале да нису имали Орија у тиму. Па чак и Рокетси када се освајала друга титула. Ако су људи за то да Адам Винатјери, бивши шутер Петриотса, буде у Кући славних, онда нема апсолутно разлога да и Ори не добије ту част.
Запитајте се само ово… Да ли би се плашили икога више него Роберта Орија када добије лопту, а остало је још само пар секунди до краја меча? Вероватно да не. Често не могу да се сетим тачно утакмица на којима су играчи постизало више од 50 поена, али се савршено добро сећам највећих "цлутцх" шутева. А Ори је власник већине њих. И био бих вам изузетно захвалан за неке играче који имају више таквих кошева од њега, али у плеј-офу. Онда када је стварно важно.
Он је и даље једини играч, осим легендарне поставе Бостона, који има седам или више титула. Што се мене тиче, статус легенде не може да му се оспори. Лед у његовим венама је доносио титуле. У време највећих играча које је НБА лига видела. Шампањце које су отварали и прстење које имају у свом власништву, добрим делом је донео Роберт Ори. Биг Схот Боб. Последњи хладнокрвни револвераш.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар