Додик зна докле може ићи

- Очигледно Додик мисли да је то могуће. Мада не мислим да је он баш толико наиван. Он зна да увијек постоји граница до које се може инатити, а послије тога долази она порука - „до петка у 00 сати“,каже Јањић.

Босна и Херцеговина 12.05.2019 | 19:27 Душан Јањић, политички аналитичар и директор Форума за етничке односе из Београда, у интервјуу за „Дневни аваз“ говори о појачаном дипломатском ангажману Сједињених Америчких Држава у БиХ и на Косову, те говори о томе зашто је то тако.

Јањић се осврнуо и на пут БиХ ка НАТО-у и Европској унији те поручио да уколико наша земља жели остварити било какав напредак, онда мора смирити тензије и напетости, провести реформе и убрзати пут који ће је одвести у НАТО савез.

Очувати мир, ставити са стране расправе о границама 

Процјењујете да слиједи појачано присуство Сједињених Америчких Држава на Балкану, посебно у БиХ и на Косову. Шта је разлог томе?

- Па, хајде да подсјетимо на ону стару, да тако кажем, мантру америчке дипломатије када је у питању бивша Југославија: „Нама су Косово и БиХ два незавршена посла.“ Тако су говорили демократи, а мислим и да администрација Доналда Трампа има интереса да заврши тај посао на неки начин.

Шта значи за САД завршити посао у БиХ и на Косову?

- Мислим да се у овом моменту довршавање пројекта састоји у сузбијању руског утјецаја и одржавању мира, недозвољавању да се пренесу тензије и евентуалне терористичке активности исламских и других екстремиста на ове просторе. Сматрам да ова америчка администрација и зато то присуство у цијелом региону, па и у Босни, има прије свега тај војно-безбједоносни задатак. Очувати мир. А, то значи ставити са стране било какве расправе о промјени граница. Илузија је тврдити да зато што није било Американаца у Берлину и Паризу, да с Берлином и Паризом нису усагласили да нема промјена граница. Нема промјена граница. То је политички, а за њих је важан безбједоносни аспект.

Може ли због тога услиједити неки нови план за БиХ?

- Не видим у овом моменту спремност Американаца да поведу неку посебну иницијативу рјешавања уставних и институционалних проблема које има БиХ. Мислим да се то препушта људима у БиХ. Препушта се Европској унији, Уједињеним нацијама, а Американци сада неће обновити нешто попут Бутмира и слично. Једноставно процјењују да вријеме не ради за преговоре, да је, уствари, вријеме да се спријечи евентуално склизавање у дубоке безбједоносне проблеме.

Колико је у свему томе важна улога НАТО-а, посебно узимајући у обзир чињеницу да придруживање БиХ том савезу нема подршку српских политичара из РС предвођених Милорадом Додиком, док се политичари у ФБиХ залажу за тај пут.

- То није ништа ново. А до 2008. године, док Србија није усвојила резолуцију о војној неутралности, богами је Додик отварао пут ка НАТО-у. Како се заоштравала политика војне неутралности и претварала се у анти НАТО политику у Србији, тако је и Додик почео да буде све више против НАТО-а. Додик и РС блокирају пут у НАТО, не толико због својих интереса колико због, како они кажу, сарадње са Србијом. Значи, коријен те приче је у Србији.А те разлике које сада понављају, то је добро. Тема је, значи, отворена и на дневном реду. Апсолутно је јасно, то би потврдила сва истраживања, да би већина грађана у БиХ била за НАТО. Е, сад проблем је што би то била етничка подјела. Што би ту огромну већину чинили у огромном проценту Бошњаци, Хрвати и остали, а овамо у мањини против били би заправо претежно Срби. И то је нешто због чега сви избјегавају, ако хоћете и структуре НАТО-а, да форсирају то питање.

 Ипак оно је избило у први план посљедњих мјесеци у БиХ, на неки начин питање НАТО пута је и средство за увјетовање формирања власти у БиХ. Зашто је оно управо сад важно?

- То питање је избило у први план због више ствари. Прво што је ипак перспектива чланства БиХ у Европској унији на дугом штапу, дужем него чланство у НАТО-у. А друго, што је примјер Црне Горе, па сада Македоније подстакао људе да размишљају. Јер, чланство у НАТО-у доноси неке бенефите, као што су безбједност и пожељност за инвестирање. И, трећи разлог, реалан је утјецај Русије. Не знам колико је реална опасност и прича о платформи Русије за рушење НАТО-а и Европе на Балкану. Али, тачно је да Русија ради све што може да заустави и отежа ширење НАТО-а, па и на БиХ. То је елемент који је довео до тога да се политичари сада јавно изјашњавају о томе, што ја мислим да није лоше.

Кухање у властитом сосу

Могу ли формирање власти у БиХ и проведба реформи бити исходовани међународним притисцима или наметањима?

- Мислим да се БиХ налази у таквој ситуацији да, уколико жели да се кува у свом сосу, може да се кува и наредних 50 година. Њима је битно да се то не прелије у безбједоносну кризу или да се не прелије у регион. Није тачно да само политика Србије може да се прелије на БиХ. Може и политика Хрватске, али може и несређено стање у БиХ да запали, напримјер, питање Санџака или питање одвајања Републике Српске. Тако да у тој динамици они ће само радити оно што је кључно и што је на нивоу безбједности.

Док год има институционалне, они ће користити све те могућности и избјегават ће било какву непосредну, отворену интервенцију. То се ради препорукама и оним порукама како се користило то у БиХ „до петка у 24 сата, ако то не урадите, Брчко проглашава независност“. Хоћу да кажем, постоје механизми, они све те механизме знају, али нико их не може и неће искористити да ријеши проблем.

Пред Босном је много посла

 Ових дана високи представник у БиХ Валентин Инцко ипак је добио подршку појединих амбасадора у Вијећу сигурности УН-а за кориштење бонских овласти. Мислите ли да ће их користити?

- То је најава нечега што није спорно и што може да се искористи, али да се онда зна да не може да да рјешења, али може да потакне даљње отварање сукоба. Могуће је да се и примијене бонска овлаштења. Било за кажњавање неких људи, прије свега Додика, односно ширења санкција против њега, јер он је већ под санкцијама, или да се бонске овласти искористе за конструктивно отварање простора за рјешавање питања Савјета министара.

Када гледате те проблеме у БиХ „са стране“, који су највећи?

- То је Изборни закон, који не ваља, то је подјела људи и неуважавање етничких разлика. Неуважавање да су људи и грађани. Ту је та дејтонска структура механизма одлучивања и, ако хоћете, вршења власти, укључујући и прескупе, нефункционалне кантоне. Тако да пред Босном је много посла. 

Хоће ли Србија наставити с подршком Додику, његовом негирању геноцида у Сребреници, негирању државе БиХ, пресуда домаћих судова и Суда у Хагу, као и сталним аспирацијама из РС о придруживању Србији. Колико то доприноси дестабилизацији БиХ? 

 - Да, то је званична политика Србије и та политика очигледно има два краја. Има крај који је признавање постојања и територијалног интегритета БиХ и комуникације с ФБиХ и у економском и у сваком другом смислу. А има и овај други крај, а то је кориштење тог специјалног односа гарантованог Дејтоном за сарадњу с РС, коју повремено користи и као механизам и инструмент притиска кварења односа с БиХ. Има и тога, а поготово када се упало у ту неку илузију о могућности етничког разграничења. Али ја мислим да је та фаза прошла. 

Влада тренд везивања за губитнике

Хоће ли Србија признати Косово и шта Ви мислите о плану Александра Вучића за који каже да је пропао, а нико га није ни чуо ни видио?

- Ми ћемо вјероватно кроз муке, да ли с овом екипом или неком новом, доћи до једног одрживог рјешења за 20 година. Србија ће вјероватно признати постојање Републике Косово, али не и њену независност. То практично значи да ће Србија отворити канцеларију за везу која сад постоји при ЕУ као своју и имати официра за везу, а неће имати амбасадора.  

Дакле, то је модел двије Њемачке. Ова нормализација ће дозволити да и БиХ прихвати такво Косово, то је сигурно. Али, да ће статус Косова бити ријешен у потпуном смислу, ја то не видим.

У Тирани је баш на 9. мај, када је обиљежен Дан побједе над фашизмом, одржан састанак лидера региона. Колико су балканске земље, али и Европа данас истински заговорници антифашизма?

- Врло мало. Ако погледате шта су и ко су хероји који се данас величају на српској страни, какав је однос према четницима, према љотићевцима, недићевцима, ако узмете какав је однос према Муслиманској браћи код Бошњака, а у седам личности које су у Санџаку промовишу као водеће личности бошњачког идентитета налази се пет пуковника СС дивизија. О Хрватској да и не говорим, она се не препознаје више ни као једна либерално католичка држава, тамо је већ почео да хара опус деи као да је папа умро.

Насљедници деведесетих су сахранили у ХДЗ Хрватске чак и однос према антифашизму који је држао Туђман. Сад би они да напишу нову историју, а БиХ је идеална да пишу нову историју. Дакле, апсолутно је јасно да влада један тренд везивања за губитнике. То је ознака доброг дијела владајућих структура на овим просторима и они себе хране тиме што су се појавили такви и слични покрети у цијелој Европи и свијету. 

Једина реална могућност

Може ли БиХ оваква каква је сада ући у Европску унију?

- Илузија је ако ико мисли да БиХ може ући у Европску унију, да може ући у НАТО, а да не доврши посао сређивања институција, правила избора и осталог. С тим багажем (пртљагом, оп. а.) нико је неће примити. Примити неку државу и друштво које се дијели по етничком и вјерском критерију, па то је директно супротно идејама ЕУ.

Мада мислим да је ово моменат у којем се БиХ нуди реално једна једина могућност. Ако жели реформе, ако жели напредак, БиХ мора смањити тензије и испунити агенду за улазак у НАТО. 

Морат ћемо се освијестити или нам пријети нестанак

- Оно што је мене деведесетих година изненадило више ме не изненађује. Значи, једини начин је да се друштво отвори, то је дуг пут, у међувремену људи одлазе, неће да живе у таквој атмосфери. Омладина одлази у Шведску, гдје јесте важно да је неко Бошњак, Србин или Хрват, али није битно као овдје. Као друштво морат ћемо се освијестити или ћемо се расточити. Нестати. Коме је у историји гарантовано да постоји? Нестало је Римско царство, а да не нестане Србија или БиХ.

Додик зна границу до које се може инатити

Додик је већ најавио да не би поштовао евентуалну одлуку о његовој смјени. Би ли он у том случају имао простора за инађење?
 

- Очигледно он мисли да је то могуће. Мада не мислим да је он баш толико наиван. Он зна да увијек постоји граница до које се може инатити, а послије тога долази она порука - „до петка у 00 сати.“

Да се не лажемо, нема велике Албаније без велике Србије

- Протести црвено-црне коалиције и „Самоопредјељења“ у Тирани против доласка Александра Вучића и Милорада Додика озбиљна су порука и албанском премијеру Едију Рами да размисли докле ће он кокетирати с тим покретима. Тамо се спремају локални избори и Рама је уздрман, а ти избори могли би се претворити у транзициони период његове смјене. Ови који се зову црвено-црна коалиција заговорници су прекрајања Балкана који траже свој простор, а политички директно угрожавају Тачија и Раму јер сматрају да су им они неуспјешно одузели посао. Што се тиче Додика и Вучића, они су њима идеалне мете, да се покажу како су они велики борци против Срба, а суштински у чему се разликује њихова идеја нових граница с идејом ове двојице? Ни у чему. И нема велике Албаније без тзв. велике Србије. Да се не лажемо. И још веће Хрватске. Не зна се ко је ту „већи“.
 
(Аваз)