Прича: Вођа чопора (и његово црвено срце)!

Данас је последње коло Премијер лиге и Вулверхемптон гостује на Енфилду, тамо где Конор Коуди никада није постао велики, иако би после оваквог његовог пролећа многи новинари приметили да би био идеалан парњак Вирџилу ван Дајку. . .

Фудбал 12.05.2019 | 14:16 Постојао је један навијач Ливерпула којем је помало лакнуло када је оно Компани – ако се ико, после Лиге шампиона, уопште сећа тог понедељка? – постигао погодак који ће, сем ако се не догоди никакво велико чудо ове недеље, обезбедити титулу Манчестер Ситију.

Дечко јесте одрастао у граду (мада је рођен у Хејдоку, готово на пола пута између Ливерпула и Манчестера), на трибинама Енфилда, био је и дечак који хвата лопте иза гола и који је ту да носи копачке и обрише их рукавом у Мелвуду, а био је и млади момак с којим се Луис Суарез, онај што се није радовао када је постигао гол у уторак у дресу Барселоне, дословно спрдао.

Све то време дисао је за Ливерпул, а када је отишао далеко од родног града можда још и више, умеју то даљине да вам ураде.

Па зашто му је онда пао камен величине лопте “медицинке” са срца када се испоставило да Ливерпул у недељу вероватно неће узети пехар који чекају још од пре његовог рођења?

Ружна је реч “конфликт интереса”, ваљда зато што су две стране речи једна до друге, па још тако рогобатне, можда би “подељене емоције” или “страх и трепет” биле боље, али управо то би се, да је Лестер издржао, догодило капитену Вулверхемптон Вондерерса Конору Коудију током 90 последњих минута Премијер лиге ове сезоне, које ће његов клуб одиграти баш пред Копом.

И јесмо мало некоректни према Вулвсима; ваљало би писати и о њима, оплеменили су ове сезоне Премијер лигу, били су свежа крв, можда убризгана помоћу кинеских шприцева, али и даље свежа, која се храбро супротставила “великој шесторци”.

Таман им је и место одмах испод богатијих, и уместо да славимо њихов успех, ми почињемо опет Ливерпулом и Ситијем...

Добро, таква је сезона; да је другачија и да није било овакве борбе за прво место, више би пажње завредили и момци Нуна Еспирита Санта. Било би лепо да играју Европу – мада им је за онолицко промакло финале ФА купа – и сигурни смо да не би били епизодисти и да би је озбиљно схватили, за разлику од бројних премијерлигаша којима је тај четвртак махом малтретирање, па једва чекају да испадну.

А међу пуленима “Светог духа” истиче се баш он, енглеска крв међу лаконогим дошљацима из Португала, Мексика и Шпаније, неко с ким могу да се идентификују и они на трибинама, следбеници поносног клуба који су једва савладали имена хероја из чопора са Молињуа.

Конор Коуди је био ту и пре него што је Вулверхемптон сањао о Европи, и пре него што су умели да надиграју јача имена, био је ту и пре свих улагања газди с Далеког истока, и остао је ту, сада је душа и срце овог тима, виновник још једне чудесне приче коју је сервирао енглески фудбал, о оним ружним пачићима који се, када им пресадите мало вере и знања, претварају у нешто грациозније птице.

За Коудијев успех ове сезоне, за траку на његовој руци, за то што су све гласнији они који тврде да му припада и место у овој одличној генерацији енглеске националне селекције, заслужан је управо Еспирито Санто.

Када је Португалац дошао у клуб, Коуди је био споредан играч средине терена, задњи везни који је имао ту срећу да у дресу Хадерсфилда својевремено да сјајан гол Вулвсима, па су га они купили. Био је, укратко, један од оних играча које никада не бисмо запамтили, талентовани дечак који није био баш толико талентован, па је после млађих селекција Енглеске постао још пролазник у Чемпионшипу или Лиги један. Борбен и срчан и то је, отприлике, то.

Еспирито Санто прво га је пребацио на место десног бека, а онда у њему видео нешто што није нико у Ливерпулу: стаменог, поузданог, скочног, покретног централног дефанзивца који зна с лоптом. Скроз наскроз централног, ако имамо на уму да шеф Вулверхемптона воли да игра са тројицом позади.

Коуди је, упркос томе што је постигао чак три аутогола ове сезоне, један од највреднијих центархалфова Премијер лиге, што нико није могао да предвиди када је као једанаестогодишњак, оног лета после Истанбула, у црвеном дресу Џерарда, дошао на први тренинг Ливерпулове академије.

Таленат је био ту, не може да се каже да није, и 2009. Коуди је прикључен сениорском саставу. Његове лидерске способности већ тада су биле знане, па је био и капитен младог тима Ливерпула, а после дебија у Европи, новембра 2012. у Махачкали, и у Премијер лиги, маја 2013. против Фулама, чинило се да Ливерпул можда може да добије још једну звезду.

Остало је, ипак, на та два наступа и скоро па једноцифрен број минута; Коуди ће ускоро бити позајмљен Шефилд Јунајтеду (тада је новопечени премијерлигаш бивствовао у Лиги један), и никада се неће вратити – каријера ће га водити до Хадерсфилда, па потом у Вулверхемптон.

У Ливерпулу су га ценили, сада ће то рећи, али на његовој позицији играли су Џерард, Хендерсон, Џо Ален или Лукас, и тешко је било очекивати да ће се пробити довољно брзо, а и сам је, упркос навијачком опредељењу, био све немирнији.

Има ту и анегдота које би биле, посебно ових дана, драге навијачима Ливерпула, како је баш Луис Суарез волео да га мучи на тренинзима, да га понижава пред свима тиме што би му пробацивао лопту кроз ноге. Не једном, не двапут...

Желео је да игра, желео је да покаже шта зна, и није клонуо духом ни када га се вољени клуб одрекао, а на тренутак, и не само тренутак, јесте заличило да његова каријера потом иде полако ка дну и да треба да размишља о алтернативним приходима. Па зар нема на стотине, ако не и на хиљаде, фудбалера који су већ у раним двадесетим схватили да, због ових или оних фактора, неће испунити дечачке снове?

Конор Коуди није постао један од њих.

Али није заборавио ни Ливерпул. “Сви моји најбољи пријатељи, читава моја породица, сви имају сезонске карте”, каже некад, и призна да се увек нада да ће Ливерпул победити, но проклетство професионалца га онда тера да хитро дода и оно како је свестан за кога игра и како ће дати све од себе, и тако даље, и тако даље...

Данас је последње коло Премијер лиге и Вулверхемптон гостује на Енфилду, тамо где Конор Коудиникада није постао велики, иако би после оваквог његовог пролећа многи новинари приметили да би био идеалан парњак Вирџилу ван Дајку...

Знамо то, добро, “професионалац сам” и све како треба, али колики би му заиста био проблем у срцу, глави, ногама, да је којим случајем од ове једне утакмице зависило све? Да ли би могао да заустави атаке Ливерпула (као што је то сјајно учинио у победи у ФА купу, иако су Црвени наступали у резервном саставу) и после да се окрене ка уплаканом Копу?

Или би му се десио тренутак непажње, ето, ко би му замерио, можда би разумели и верници са Молињуа, и за њих кажу да много воле фудбал и све што он доноси...

Коуди, захваљујући чудесној серији Манчестер Ситија, Пепу Гвардиоли и Компанију, вероватно неће морати да размишља о томе.

Сем ако, којим случајем, у току меча чује да нешто тамо у Брајтону...

Шта ће онда урадити енглески вођа веселог португалског чопора?

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс