Како се Тинска опростила од Игора
Тинска је написала онај дивни Хемингвејов текст из књиге "За ким звона звоне", а који гласи: Ниједан човек није оток, сасвим сам за себе, сваки је човек део континента, део земље. Смрт сваког човека умањује мене јер сам обухваћен у човечанство. И зато никад не питај за ким звоно звони - теби звони.
Дакле, данас звоне звона за Игора Первића.
- Нисам ни сањала да ћу једног дана писати о Игору. И то баш у тренутку у коме је, нажалост, напустио ову димензију. Али ето почињем ту необичну причу.
Данас сам била у једној телевизијској емисији у којој сам говорила о њему. У почетку сам негодовала, чак сам желела да све то одбијем, али онда сам одједном променила мишљење, мотивисана гестом моје ћерке Љубице. Она је била сведок наше везе и заљубљености, заволела је Игора таквог какав је био. Љубица је склона праштању и на њеном фејсбук профилу осванула је фотографија на којој смо нас две са Игором и њеним малим сином Феђом.
Написала је онај дивни Хемингвејов текст из књиге "За ким звона звоне", а који гласи: Ниједан човек није оток, сасвим сам за себе, сваки је човек део континента, део земље. Смрт сваког човека умањује мене јер сам обухваћен у човечанство. И зато никад не питај за ким звоно звони - теби звони.
Дакле, данас звоне звона за Игора Первића.
Ко треба памтити, онда је наше упознавање било права филмска прича. Била сам на лондонском аеродрому Хитроу, у црној свиленој хаљиници Ив Сен Лоран, чекала сам да чујем позив за лет. Нисам имала никог, никог битног у свом емотивном животу и помислила сам: “Ех што се сад не појави неки принц, неко ко би ми украо срце". Окренула сам се и угледала Игора. Стајао је, смешкао се и гледао ме.
Знала сам да је то Игор Первић. Нисмо се никад упознали, али једном сам прошла поред његове куће у Доситејевој и видела га како нешто ради око аута. У то време радила сам две представе са његовом мајком Лидијом Пилипенко и слушала многе приче о њему, како је леп, како га салећу девојке. И да, заиста, био је више него леп, просто неодољив.
Дакле, на том лондонском аеродрому спонтано смо почели разговор, ушли у авион, сели једно поред другог и Амор је одапео своју стрелицу. Са мном је летео драматург Милован Здравковић, а ми смо га апсолутно занемарили. Било је очигледно да нас је ударио гром и Милована смо, касније, прогласили за кума.
Након тога се више нисмо раздвајали. Отишла сам кући тек да оставим кофере, како бисмо се нашли веома брзо. Цео месец је трајала та идила, кренули да радимо представу "Дантеов пакао" у КПГТ-у у Шећерани код Љубише Ристића. Било је као у сну. Али снови не трају дуго. Игор се, после кратке паузе, вратио свом пороку, и мало-помало Дантеов пакао је постао наша стварност.
Ја нисам имала искуства са дрогом. Нисам знала ништа о томе. И плашиле су ме све те његове промене расположења. Све те страхоте које су узимале маха. У медувремену смо се венчали, а убрзо и отпутовали у Лондон код моје кћерке. Тај пут открио је да лгор ког сам упознала на аеродрому више није постојао. Све је било теже и драматичније. Покушавала сам да одем, али волела сам га. И он ми није дао да одем. Ако бих отишла, он је давао све од себе да ме врати. Обећавао је да ће опет све бити у реду, слао поруке, писао писма.
А кад вас тај ђаво узме под своје, нема вам спаса. А ђаво звани дрога опет га је заробио, с њим је био од његове тринаесте године. Тај кратки период после лечења био је једини у коме није било тог ђавола. Тада смо се срели и заљубили. Касније је било све горе и горе и, нажалост, ружно се завршило меду нама.
лгор је био леп, талентован, духовит, шармантан, образован, паметан и надасве несрећан, јер није могао да се отргне из канџи дроге. Његова смрт ме је заправо растужила. И опростила сам му све. Штета је што је један живот тако завршен. Живот човека коме је Бог све дао и који је то изгубио. Најтужнија сам сада због његове мајке.
Нисам отишла на последњи испраћај. Иначе имам проблем кад је у питању изложеност нечијег тела. Сматрам да је то врхунска интима и да треба да буду присутни само најближи. Не желим да памтим тај тужни тренутак. Ми смо се много волели и ружно растали. Сада су остале само туга и лепе успомене.
(Курир)
Коментари / 0
Оставите коментар