Нема ничег погрешног и лошег у томе...
. . . што се Суарез радовао! Баш као што неће бити ничег лошег сутра када на коленима буде прослављао лопту у мрежи Барселоне док се на другој страни терена Меси буде задовољно смешкао.
Фудбал 02.05.2019 | 21:20
Око три хиљаде присталица енглеског тима у тишини је са трећег спрата посматрало славље фудбалера Барселоне после акције из првог полувремена када је Џо Гомез на тренутак окренуо главу да види шта ради играч са бројем "10" и испустио из вида стрелца 82 гола у дресу Ливерпула.
Уругвајац такве ствари не би опростио ни старијем брату Паолу који наступа за Исидро Метапан из Ел Салвадора, па ни клубу за који је са велииким успехом наступао три сезоне и забележио нула наступа у Лиги шампиона.
Уклизао је исто, као када савлада Кејлора Наваса или Јана Облака.
Ништа мање емоција, осмеха и загрљаја 32-годишњи мајстор фудбала није утрошио ни када је волеј ударцем коленом, о пречку, асистирао најбољем пријатељу (сасвим случајно и најбољем фудбалеру данашњице) за гол који је убио у појам до тада конкретнијег и тима са више шанси из популарне категорије "стопостотне".
Оне то, очигледно, нису биле када су у њих улазили Садио Мане у првом и Џејмс Милнер у другом полувремену, као ни Мохамед Салах у ситуацији када је могао да докаже класу и потпуно промени утисак пред реванш на "Енфилду", па је онакав погодак непоновљивог Леа Месија из слободњака био мање-више очекиван.
Милиони "редса" широм планете пред интерфејсом могли су до последњег звиждука и трећи пут да виде некадашњег миљеника "Копа" како се радује са саиграчима у црвено-плавој опреми.
Милионима је то и засметало, сва три пута, али...
Није постојао ниједан разлог да се Луис Суарез не радује у препознатљивом стилу ни у 26, ни у 75, ни у 82. минуту, као што неће постојати ни ако се буде веселио наредног пред 54.000 присутних на "Енфилду", стадиону који је уживао посматрајући га како гризе у црвеном дресу од првог дана по доласку из Амстердама до 27. априла 2014. када се његов капитен Стивен Џерад оклизнуо пред Жозеом Мурињом.
Власници клуба зарадили су тада довољно за играча који би имао храбрости да обује Суарезове копачке, које ни он сам није смео да откључа пуна четири месеца, јер је после Отмара Бакала и Бранислава Ивановића у борби са самим собом ујео и Ђорђа Кјелинија, али на најскупљем турниру у фудбалу.
И да је одиграо три, а не 133 утакмице за Ливерпул, и да му је то био 15, а не први гол у Лиги шампиона ове сезоне, не би постојао ниједан разлог да се Луис Суарез не радује, као што неће постојати ни сутра када на "Пицхуану" у белом дресу буде покупио одбитак, бацио на земљу Марк-Андреа Тер Штегена, пласирао лопту у мрежу за 1:0 и уклизао под трибину док на другој страни игралишта Меси узалуд буде покушавао да сакрије осмех.
Искрен осмех, због радости пријатеља са којим је заједно постигао милион голова и освојио све осим онога што су морали сами, са земљацима, на различитим обалама Рио де ла Плате. До тада, Луис Суарез је фудбалер Барселоне, која скупо плаћа његово пожртвовање и професионализам на тренинзима, борбеност и класу на утакмицама, сигурну будућност за кћеркицу и два сина и мирам живот уз његову Софију, која је била девојчица када су се упознали на улицама Монтевидеа.
Луис је имао седам година када се са шесторо браће и сестара доселио у престоницу из родног Салта, девет када су му се родитељи развели, 15 када је упознао љубав свог живота, 19 када је постигао први гол за Гронинген, 20 када је одиграо прву утакмицу за Ајакс, 24 када је прешао у Ливерпул, а 32 када је са Барселоном одбранио титулу првака Шпаније и дошао пред најважнију утакмицу у такмичењу које поред милиона различитих валута најбољима нуди и милионе различитих мишљења.
Према једном, веома раширеном, играчи не би требало да славе поготке против бивших клубова, јер тако исказују непоштовање и шта већ не... Ствар је временом узела маха па су играчи почели чак и да се извињавају, прихватајући на улогу кривца за неуспехе некадашњих саиграча и тренера у страху од тога да би стегнута песница, осмех или скок у вис био необорив доказ одсуства етике и захвалности.
Али, да ли је морално очекивати од њих да, самим тим, мирно посматрају радост саиграча са којима живе, раде, тренирају, боре се, гледају снимке, слушају критике тренера, трпе увреде са трибина и сваке среде и суботе узвикују мотивационе пароле у тунелу пред излазак на још једну борбу у низу?
Зашто би било ко постигао гол у полуфиналу Лиге шампиона и размишљао да ли је у реду да га прослави? Зашто се било ко спутавао осећања среће само зато што некоме то смета?
Тако се не доказује оданост и припадност. Никоме.
Не говоримо, наравно, о Емануелу Адебајору и сличнима, већ о играчу који је сваки носио са великим поносом и боје клуба бранио необузданом страшћу према фудбалу због које је био спреман и да насрне зубима на ривала, баш као што је онда био спреман са трибина да гледа најважнији меч своје генерације, којој је пласман у полуфинале Светског првенства обезбедио тако што је руком "извадио лопту из мреже" у 120. минуту утакмице са Ганом, уместо Србијом.
Овог пута на његовом путу нашао се баш Ливерпул и нема дилеме око тога да ли је Суарез за срце ујео његове навијаче - јесте, као што нема дилеме око тога да ли би Суарез волео да су то били навијачи Тотенхема - би.
Али, осим тога што је добар у постизању голова, он и мора да их постиже, то је његов посао, то је његов живот. У животу се некада догоди да морате да на пријатеља, такав је живот.
Прави пријатељ не би имао на чему да му замери, јер у Суарезовом понашању синоћ није било ничега осионог, што се не би могло рећи за неколицину бесрамних примера "енглеског фудбалског навијача" са улица Барселоне због чијег би понашања милиони "редса" требало да буду незадовољни, увређени и испровоцирани.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар