ЛШ - Прича: Барсиних 28 пасова који су промијенили Ливерпул...

Био је новембар 2001. када је, жељна освете, али највише жељна доброг фудбала, на Енфилд стигла Барселона. Нама који смо то гледали у преносу уживо остала је разглављена вилица, после када су дошли Меси и Роналдињо и посебно Инијеста, и када је Барселона кренула да крије лопту од ривала, све је деловало познато. . .

Фудбал 01.05.2019 | 16:30
ЛШ - Прича: Барсиних 28 пасова који су промијенили Ливерпул...
Било би логичније да се, у предвечерје првог меча полуфинала Лиге шампиона, присетимо оног меча од пре туце година, заувек уцртаног као “Партија голфа на Камп Ноу”.

Била је Лига шампиона, нокаут-фаза, била је Барселона у чијем срцу је већ тада одјекивао Меси – али и Роналдињо, Савиола, Деко, Инијеста, Ћави! – а банда Рафаела Бенитеза, уздрмана физичким сукобом Рисеа и Беламија који је укључивао и једну палицу за голф, дошла је и тукла каталонског великана.

Да ствар буде луђа, голове су дали баш Норвежанин и Велшанин...

Или бисмо могли да причамо, и то би многима било мило, о полуфиналу – јер је полуфинале! – тадашњег Купа УЕФА, који се 2001. још играо како купови и треба да се играју, код куће и на страни па шта буде.

Тада је Жерар Улије у првом мечу у Барселони извео тим да игра на нулу и успео, упркос томе што су се Ривалдо и Пеп Гвардиола добро ознојили; две недеље касније у реваншу је било 1:0 и отишло се, лудо и луђе, на Алавес...

Но утакмица одиграна неких пола године након тога, упркос томе што је улог био мањи (“само” групна фаза Лиге шампиона) много је значајнија, на дуже стазе, за клуб који ће Ливерпул постати, па можда и за оно што ће бити и што ће нам даривати Барселона, мада ово није превасходно прича о њој.

Има тих мечева који су већи од резултата, способни да промене начин размишљања једног клуба, да усаде неповерење у дотадашњи ДНК, да натерају институцију да схвати трошност и пролазност, неопходност револуције.

О једној таквој доста се писало прошле јесени, знамо, када је Црвена звезда гостовала на Енфилду. Позната је то прича, мада је то не чини мање вредном, напротив, како су Миљанићеви црвено-бели из Београда (били) најзаслужнији што је Ливерпул постао континентална марка.

Ошамарила их је Звезда, ошамутила и, што је најважније, отворила им очи. Ко уме да гледа, тај види далеко, и обрнуто, а Ливерпул су тада водили видовњаци.

Уследиће многе чудесне ноћи на Енфилду, од Сент Етјена и Цириха и Томија Смита па надаље, можда таман до Манчестер Ситија и Роме и Мохамеда Салаха, и “Црвени” ће с правом моћи да се назову европским племством. Да и сада, када благо крваре због изгубљене (као да не можеш да изгубиш нешто што ниси ни имао!) титуле у првенству, могу да кажу “'ајмо ми оно наше” и испрсе се у полуфиналу такмичења чији су владари били пет пута.

Постојао је још један меч који је то омогућио, још једна епизода без које, у финалу серије, не би било ни оних палица за голф, али ни Јиргена Клопа и оваквог Ливерпула, још једна ноћ која је, уз ударац у плексус, натерала великана са Енфилда да се замисли куда је кренуо и да брзо искочи из погрешног воза. А знамо, кад си у таквој композицији, да је свака наредна станица све погрешнија...

Оно што је једном урадила Звезда направила је и Барселона, натерала Ливерпул да се поново спусти из острвске куле од слоноваче и помеша се са даровитијим, спектакуларнијим континенталцима.

А то што их је тада водио један Француз, Жерар Улије, и то што су свега неколико месеци раније тукли Алавес и славили омању европску круну, то је била само оптичка варка. Тај Ливерпул није био велики клуб, сем у својој историји, сем у својој глави, нити је то могао поново да постане без суровог отрежњења.

Био је новембар 2001. када је, жељна освете, али највише жељна доброг фудбала, на Енфилд стигла Барселона.

Нама који смо то гледали у преносу уживо остала је разглављена вилица, после када су дошли Меси и Роналдињо и посебно Инијеста, и када је Барселона кренула да крије лопту од ривала, све је деловало познато.

Чињеница да је у оном златном дресу било и имена као што су Кристанвал или Рочембак, а на голу Роберто Бонано, само даје на значају, не, на фантазмагорији, оном што је у тих деведесетак минута сервирао каталонски великан.

Демонстрација силе. Лепота игре. Завођење лопте и онда дугачка – предугачка, чинило се онима који су те ноћи навијали за Ливерпул – романса са њом, завршена свадбом после које су сви живели срећно, заувек.

И када је Ливерпул повео, Овеновим голом, било је јасно да је инфериоран у сваком погледу и да ће се на маленом семафору стање променити пре него касније. Барса је кренула да меље, да плеше, да лепрша около, а завршни ударац – или, из ове перспективе, почетак свега? – био је пољубац за крај.

Акцију је, на пас Ћавија кроз средину, завршио Марк Овермарс, заобишавши Дудека, али о тих тридесет секунди причало се и годинама касније.

За једва пола минута, играчи Барселоне су повезали, ево бројимо, 28 пасова, мада је у преносу уживо то изгледало као најмање 280. Од ноге до ноге, напред па назад, на једну страну терена па опет контра, скоро до шеснаестерца домаћина па натраг у своју територију, тек да покажу да могу, као матори са клинцима.

Ако сте некад гледали како заправо изгледа игра мачке и миша, то је било управо то; најзанимљивије – или најтужније, како се узме – није кад јадник мисли да може да побегне и спасе се, него кад је болно несвестан да је у канџама са унапред познатим епилогом.

На крају је било заслужених 1:3, а могло је да буде и више, и много се тога није допало размаженим навијачима Ливерпула, који нису навикли да их неко тако надигра и надмудри у средини седмице, када би требало да им је најлепше.

Ливерпул је, срећом, научио лекцију, мада се у тако великим организацијама ништа не ради преко оних ствари (мислимо на ноћ и на колена, што?).

Рекло би се да је већ тада судбина Жерара Улијеа, без обзира на донесену “малу триплету”, запечаћена и свако добронамеран је спознао да је црвена тврђава накриво насађена.

Француска револуција на Мерсију завршила се онако како то француске револуције углавном и раде: неколико година великих обећања и надања, неколико година страховладе, и онда повратак на труљење.

Клатно се полако у 21. веку, како је он одмицао, пребацивало на шпански део континента, и требало је што пре укачити се на тај сироко.

Од те 2001. па у наредне две-три године, клупска врхушка изгледаће као принцеза у замку која чека правог просца, без обзира што се краљ помало бунио и љутио и издавало га је срце, и добрано ће бацати погледе лево и десно, а највише јужно.

Барселона је била недодирљива, то је један други систем, другачије схватање живота и фудбала, па када је ексер закуцала Валенсија, и сами играчи Ливерпула су подигли руку у свлачионици да Ливерпул што пре оболи од шпанске грознице. Дошао је Рафаел Бенитез, дошла је титула у Истанбулу, једна-две сезоне када је изгледало да се може и до круне у Премијер лиги...

Јесте после било и Хоџсона и Роџерса, посебно је овај други био близу, али то је већ једна друга прича, која има много мање везе с фудбалом, а много више са закулисним радњама и играма моћи и потенцијалним милијардама фунти.

Ливерпул је, што је најважније, и без чега не би било ни Клопа (ни Манеа, Салаха, Фирмина...), од новембарске ноћи 2001, када га је Барселона одучила од фудбала и научила (новом) фудбалу, поново европски клуб, некада мање, а некада више велики.

Што не значи да овај првомајски празник на Камп Ноу, иако није пресудна ни преломна, не може да буде утакмица која ће се памтити.

Макар колико онај голф посвађаних Рисеа и Беламија...

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар