Косово: Ово су кључне поруке

Берлински самит који је у њемачкој пријестоници, окупио лидере земаља Западног Балкана под окриљем моћног европскох двојица – њемачке канцеларке Ангеле Меркел и француског предсједника Емануела Макрона – донио је три важне поруке. У донекле тензичном тону, уз неколико вербалних окршаја због приштинских такси, али и прекрајања граница на Балкану, петочасовни сусрети у чијем је фокусу било Косово, нису били некакав “дан Д” за будућност српске покрајине, али су сасвим сигурно поставили нове темеље на којима ће се исковати њена будућност.

Свијет 01.05.2019 | 08:54 У тим темељима, уцртала се Њемачка као најмоћнија европска чланица, а управо је Меркелова, заједно са Макроном, кроз организацију овог сусрета посала важне поруке свим играчима у косовској и европској будућности региона.

1.Њемачка неће дозволити да јој Косово “исклизне из руку”

Можда као најважнија од свих могла би да се тумачи баш ова порука, јер на извјестан начин враћа бројач на почетак. Самит је организован у тренутку када су преговори Београда и Приштине, уз посредовање ЕУ, у потпуном ћорсокаку, након мјесеци драконских такси и агресивног става Приштине према сваком виду компромиса, али и нове америчке визије у рјешавању косовског питања. Једним потезом, у друштву Макрона, познатог као моћног европског лидера, који за разлику од ње није претјерано заинтересован за проширење ЕУ, али ни за директно уплитање у рјешавање косовског спора, њемачка канцеларка је кроз организацију самита у свом дворишту – вратила карте у своје руке.

Европској дипломатији је тиме поручила да није добро радила свој посао, а Америци да није спремна да препусти “косовске узде”. Прецизније се све може сагледати када се пажљиво погледа позивница за Берлин. На њој се званично није нашао нико од европских бирократа и званичника који су задужени за дијалог Београда и Приштине у Бриселу.

Како је пренијела РСЕ, комесар надлежан за питања проширења Јоханнес Хахн није позван у Берлин, а ућешће посреднице у дијалогу је потврђено након што је позвани предсједник Европске Комисије, Жан Клод Јункер, у немогућности да сам присуствује скупу, одлучио да пошаље Федерику Могерини као замјену. Ни Могерини, дакле, није првобитно планирана у Берлину. Медији су спрекулисали да је то баш зато што се Могерини никада није јавно оградила од идеје разграничења Косова. То су многи протумачили као њену прећутну подршку моделу који би укључио прекрајање граница и против кога се Њемачка недвосмилено изјаснила.

Ту долазимо и до САД. Баш разграничење је модел које су САД јасно подржале, поткријепљујући залеђину том моделу писмима америчког предсједника Доналда Трампа предсједнику Србије Александру Вучићу и косовском предсједнику Хашиму Тачију, којима је сугерисао потписивање коначног споразума у Вашингтону гдје би, како је навео, “угостио два лидера”.

Два процеса су пратила један други – губљење конаца у Бриселу и преузимање истих тих конаца у Вашингтону. Није тешко помислити да је то могло да изиритира званични Берлин и Меркелову, који су годинама словили за европску силу која даје “посљедњу ријеч”, барем када је Балкан у питању.

Мада званични Вашингтон није имао своје мјесто у Берлину, у његово име говорио је управо Тачи који је читав дан “вртио плочу” о томе да никаквог рјешења за Косово не може бити без САД као и да је европска дипломатија подбацила. Истовремено, он се, барем у изјавама медијима, отворено залагао за разграничење, помињући међутим само онај дио приче који Приштини одговора и за који се он лично залаже – Прешевску долину.

2. Рјешење за Косово мора да се нађе, и то скоро

Друга важна порука послата је управо Београду и Приштини. И то је порука – враћајте се за сто. Другачије речено, таксе морају да се укину, преговори да се наставе, рјешење да се пронађе, а стрпљења за балканске препирке и надмудривања – нема. Мада конкретан резултат по питању наставка дијалога није направљен, а остало је неизвјесно и гдје би био настављен у будућности – у Бриселу или можда негдје другдје – јасно је да притисак европског двојца неће јењавати. Договорено је, у том смислу, да се сљедећи састанак одржи 1. јула у Паризу чиме је и овај формат разговора (Њемачка и Француска са лидерима Западног Балкана и са фокусом на Косово) добио и свој “званични живот”, уз наглашавање да га не треба мијешати са Берлинском процесом који већ годинама окупља лидере Западног Балкана и ЕУ и у чијем фокусу је проширење на регион.

Рјешавање косовског конфликта добило је посебан формат под директним окриљем двије најмоћније чланице ЕУ – Њемачке и Француске. То је након састанка потврдио и црногорски предсједник Мило Ђукановић, рекавиши медијима да је договорено да дијалог и даље буде под покровитељством ЕУ, али да се сад непосредно укључе и Берлин и Париз. Такође, на званичном сајту њемачке канцеларке објављени су закључци са самита, у којима је посебно наглашен значај постизања коначног, правно обавезујућег споразума о потпуној нормализацији односа Београда и Приштине.

С друге стране, како је Блиц већ писао и Меркелова и Макрон покушали су у Берлину да извршен јак притисак на приштинску делегацију, али прије свега на приштинског премијера Рамуша Харадинаја да укине таксе. Тај притисак пренио се и у вербални окршај Макрона и Харадинаја у коме се пале и пријетње које се тичу европске будућности Косова. Безуспјешно. Харадинајева бахатост, која чини се проистиче управо из тога што се његов став против прекрајања граница поклапа са њемачким и што он, за разлику од Тачија, заступа тезу о територијалној цјеловитости такозваног Косова. Када је ријеч о укидању такси, позиција Србије је чврста – док има такси, неће бити дијалога. Намеће се онда питање зашто Њемачка и Француска нису и сломиле Харадинајев став у Берлину. Одговор треба тражити управо у поклапању ставова, међутим, слике окршаја које су забиљежене у Берлину сугеришу да је и моћном европском двојцу – доста.

И можда баш те слике најјасније говоре о томе колико им је важно да се Београд и Приштина врате за сто, да се ситуација стабилзује и врати у мирне оквире, без затезања, пријетњи и потребе за санкцијама. То и не треба да чуди, јер европски стручњаци и превише често упозоравају на опасност еруптирања балканског бурета барута. Једноставно, ни Њемачка ни Француска не желе да толеришу политичаре који се играју са упаљачем поред таквог запаљивог бурета.

3. За проширење и чланство у ЕУ мора још много да се ради

Нема сумње да се у Берлину најмање говорило о уласку земаља Западног Балкана у ЕУ и баш то је, чини се, једна од најважних порука петочасовног сусрета. Јер док су проблеми у региону толику да за њихово рјешавање мора да се додатно, и преко свих разумних мјера ангажују најмоћније европске чланице, да посредују у свађама и чаркама, онда је јасно да такве земље нису ни близу оним вриједностима које би нека будућа нова чланица ЕУ морала да има.

А ни ЕУ није без проблема, о чему је јасно у више наврата говорио управо Макрон који је и довео у питање проширење Уније до потпуне реформе у сопственом дворишту. Са таквим картама, још дуго ће једина реченица о проширењу након састанака европских и лидера Западног Балкана гласити као ова са минулог самита:

– На скупу је било ријечи о заједничкој европској перспективи Западног Балкана

(Српскаинфо)