Први мај за нас више није празник

Положај радника у Босни и Херцеговини никада није био тежи, једногласни су у оцјени радници, грађани и синдикалци, саговорници Радија Слободна Европа.

Босна и Херцеговина 30.04.2019 | 14:29 У зеничкој Жељезари, на примјер, многи радници чекају на увезивање радног стажа. Иако је у власништву Федерације БиХ, Жељезара је у стечају. Радник Авдија Халиловић у Жељезари ради већ 31 годину, а 14 година стажа није редовно уплаћено, због чега ће овај радник имати проблем за одлазак у пензију. О положају радника у БиХ, Авдија Халиловић за Радио Слободна Европа (РСЕ) каже:

„Први мај за нас раднике више није празник. Требало би дигнути масовне протесте, требало би тражити промјене, положај радника је никакав. Федерална Влада и власници гледају да што више искористе радника, а што мање да га плате, уствари да га отјерају из Босне и Херцеговине, тако се и понашају. Неадекватно плаћени, радно вријеме никакво, права никаква, заштита никаква“, каже Халиловић.

У случају радника Жељезаре из Зенице синдикална борба није изостала, тврди Халиловић, а упитан да каже своје мишљење о конкретној борби синдиката за радничка права, Халиловић одговара:

„Синдикат не може без радника, а радници морају схватити да се морају ујединити, да морају заједнички са синдикатом кренути у жешћу борбу, јер сваки дан је све горе за раднике.“

Умјесто борбе и синдикалним удруживањем за боље услове живота и рада, многи радници одлазе из Босне и Херцеговине. Предсједник Синдиката грађевинарства и индустрије БиХ Махир Семић у разговору за Радио Слободна Европа наводи податке Агенције за статистику БиХ, који показују да је само у Словенију прошле године отишло око 13. 600 радника, од чега 10 хиљада грађевинских радника. Семић додаје да су услови рада у Словенији, али и у другим земљама Европе многи бољи, те да су грађевинари из БиХ цијењени радници у иностранству.

„У сектору грађевине је повећана плата. Морали су послодавци више давати радницима да би радници остали да раде. Уговорили су послове, а да би стигли испоштовати рокове, морали су повећати плате. Тако да је просјечна плата повећана и износи 650 КМ (око 325 еура)“, објашњава Семић.

У металском сектору у Босни и Херцеговини прије рата радило је 225.000 радника, данас нешто мање од 35 хиљада. Већина радника није синдикално увезана, а однос према њима се разликује у зависности од послодавца, каже предсједник Синдиката металаца Зеничко-добојског кантона Кенан Мујкановић.

„Синдикат металаца БиХ окупља чланове из 60-ак фирми, има око 13. 000 чланова, односно 60 посто од укупног броја радника у металском сектору у Федерацији БиХ. Не могу рећи да је стање катастрофално, али је комплексно. Тамо гдје послодавац не уважава синдикат или га не уважава довољно, имамо проблем да уопште успоставимо комуникацију са послодавцима. Гдје постоји комуникација, боримо се, наравно, за бољи положај, за веће плате, за бољу заштиту на раду. Кад су у питању плате и ту ситуација варира. Имамо фирми гдје је просјечна плата 1050 КМ (525 еура), а имамо фирми гдје је та плата око 500 КМ (250 еура)“, каже Мујкановић.

Закон о раду који је донесен у Федерацији БиХ 2015. године погоршао је стање радника, и то због неколико разлога - од „рушења“ колективних уговора до ограничавања отпремнине у случају технолошког вишка, мишљење је Кенана Мујкановића, синдикалца из Зенице.

Селведин Шаторовић, предсједник Савеза самосталних синдиката БиХ сматра да умјесто да власти поправљају статус радника, они раде на расколу унутар синдиката, због чега су раднике испоручили послодавцима „на милост и немилост“.

Шаторовић каже да је очити примјер за то чињеница да је Босна и Херцеговина једина земља у Европи која нема дефинисану најнижу цијену рада.

„Покушавају склонити Савез самосталних синдиката са пута да се искључиво интересира за утврђивање најниже цијене рада, доношење закона о увезивању радног стажа, Закона о заштити на раду, који је незамисливо али истинито из 1990. године, измјене Закона о штрајку. Дакле, да нашу енергију трошимо оптуживајући било кога. Него, позивамо те колеге да буду уистину прави синдикалци, да престану бити синдикални мешетари и да не буду у служби Владе Федерације БиХ“, напомиње Шаторовић за РСЕ.

Да се радници налазе у тешком положају јасно је и грађанима Сарајева – Игору, Мерсихи и Фадили, али за разлику од синдикалаца, борбу за радничка права оцјењују супротно. Сматрају да и не постоји синдикална борба.

(РСЕ)