Прича: Сергеј - заробљеник ега, Клаудија Лотита!

Живети у Вечном граду не значи вечно чекати Лигу шампиона.

Фудбал 29.04.2019 | 23:00 Сергеј Милинковић Савић ризикује да постане заробљеник ега председника Лација Клаудија Лотита. Каријера српског фубдалера је на прекретници  а путеви који му се отварају не доносе ништа добро за његов напредак и улазак у круг топ фудбалера планете. Из ове перспектива најбоље што може да му се догоди је да заврши као Стефан де Фрај. Ниједан фудбалер који се „натезао“ са Лотитом око цене обештећења и одласка из Формела није направио богзна шта: Пандев је освојио Триплету са Интером, али је, корак по коракм тонуо. Зарате, Ернанеш, Кеита и Биља само су нека од имена играча који су уз доста патоса или тешких речи напустили Лацио, али се нису прославили. Донекле је изузетак Фелипе Андерсон који се солидно снашао у Вест Хему а једини је, барем за сада, направио корак надпред Стефан де Фрај у Интеру. 

Милинковић Савић је потписао прошле године нови уговор са Небескоплавима до 2023. који му, са бонусима, гарантује годишњу зараду око 3.000.000 евра. С финансијске стране се Сергеј обезбедио за цео живот, али то није ни половина суме коју би, према својим потенцијалима, могао да зарађује у неком другом клубу, да не говоримо о фудбалским амбицијама и реализацији снова. Сергеј је стигао до 24. године а још није заиграо у Лиги шампиона. Како стоје ствари са Лацијом и његовим председником Лотитом, ако остане до краја уговора у Формелу, неће слушати музику Лиге шампиона на терену ни у наредне четири године.

Приближава се 15-огодишњица од доласка Лотита на чело Небескоплавих. У претходној деценији и по Лацио је играо само једном Лигу шампиона, пре више од десет година. У више наврата је Лотитов Лацио био на корак до елите и сваки пут би се из неког разлога тај циљ измигољио. Неко би рекао превише пута да би то било слуачајно.

Новац јеста важан и врхунски фудбалери јесу нека врста малих или средњих предузећа. У Италији мале фирме које направе годишњи обрт капитала од 3.000.000 евра се сматрају успешним, још више ако им је то чиста зарада. Међутим, фудбалери нису само предузетници, они су и спортисти. Да није тако сви би се већ преселили у Кину и играли за три, четири или пет пута већи новац од оног који зарађују у Европи.

Милинковићу се понавља слична судбина која је задесила Заратеа, Ернанеша, Фелипеа Андерсона, Де Фраја... После фантастично одигране сезоне, интересовање великих клубова, астрономских понуда, медијске халабуке, предсеседник Лација Клаудо Лотито је зацепио цену коју нико разуман није могао или желео да плати. По правилу је то био почетак голготе талентованих фудбалера Лација, неки су ушли у играчку кризу, каоЗарате, некима је пала форма попут Фелипеа Андерсона, неки су се упросечили као Ернанеш и Биља,  а неки су се повредили, што је био случај Де Фраја.

Бледа сезона, са тек понеким бљеском, остаће запамћена по неспорстком гесту на мечу са Кјевом (шутирање у задњицу Степинског) и сва је срећа да повреда на мечу са Миланом није тако озбиљна као што се учинило на први поглед. Озбиљнија повреда колена би дефинитивно елиминисала могућност да Сергеј оде из Лација са свим последицама које би из тога произилазиле, почев од још једне изгубљене године.

Лацио је одличан тим за младог фудбалера који би требало да лансира каријеру на великој сцени баш као што је и прикладан тим да се приведе полако завршни период једне играчке авантуре или да се оживи каријере у застоју. Примери Клосеа, Имобилеа и Лукаша Леиве су одлични. Римски клуб, ипак, није адекватно место за играче у најбољим годинама, у којима се сада налази Сергеј. Останак у Лацију за њега значи само таворење и губљење возова за одлазак у европски фудбалски врх. Српски репрезентативац је требало још прошлог лета да се пресели из Формела како би његова каријере наставила да иде узлазном линијом. Уместо адија, Сергејје продужио уговор са Лацијом и постао „заробљеник“ Клаудија Лотита, а власник римског клуба је најгори „тамничар“ који може да западне једном фудбалеру.

За разлику од других великих тимова Серије А, са делимичним изузетком Наполија, Лотито на Лацију зарађује,  остварује профите, не подиже кредите нити се задужује, јер нема амбиције да иде у Лигу шампиона а камоли да освоји Скудето. Он има своју рачуницу и ње се држи, па коме се свиди свиди.

Ко не познаје Лотита, могао би да помисли да је са оваквом сезоном Сергеј отворио врата за продају, пошто нико реалан не би могао да тражи 150.000.000 за њега. По тој логици би цена морала да драстично падне и да Милинковић уђе у круг уносних послова на фудбалској пијаци. Лотито не конзумира такву логику и свакако не спада у категорију реалних особа. Пре пар дана у Формелу је председник Лација својим најближим сарадницима дословце рекао да не жели ни да чује приче како је Милинковићу цена пала. За његаСергеј вреди 150.000.000 евра и тачка. Ко хоће да преговара полазна цена остаје иста.

Лацио ће и ову годину завршити у плусу са око 20.000.000 евра. Фудбалер кога је Лотито одлучио да жртвује да би финансирао куповину нових играча у следећем прелазном року је Луис Алберто. У таквој ситуацији шансе да Сергеј пређе у неки већи клуб су минималне, готово никакве. На другој страни, Лацио ће и следећег лета водити исту политику на фудбалској пијаци: млади недовољно афирмисани играчи и фудбалери великог потенцијала који су имали лошу сезону или су у расколу са актуелним клубовима. Уосталом, са буџетом од 40.000.000 до 50.000.000 евра за појачања се не ствара велики тим. Догоди се једном у 20 година, као Ајаксу у овој, али то је изузетак који потврђује правило. 

Лако је бити генерал после завшене битке, али продужетак уговора са Лацијом прошле године, постаје све више негативни бумеранг за будућност Милинковића. Лотито га неће пустити без цифре коју је зацртао у својој глави, евентуално може да је спусти на 120.000.000, али испод тога неће хтети ни да чује, а ни најбољи Милинковић неће моћи да одведе Лацио у Лигу шампиона.

Наравно, живот у Риму је леп, клима готово идеална, плата од 3.000.000 евра није свакако за потцењивање, али за врхунског фудбалера, какав је Милинковић, перспектива да чекаш до 28. године шансу да играш Лигу шампиона је прилично деприменте. Живети у Вечном граду не значи вечно чекати, јер за разлику од градова људски животи су пролазни, а фудбалске каријере се конзумирају још брже.

Извор: моззартспорт