НБА прича: Клајд Дрекслер, клизач...
Освојио је много награда које су импресивне, али је још импресивнији његов утицај на франшизу Портланда. Ипак, највећи успех остварио је у дресу Хјустона. . .
Кошарка 27.04.2019 | 22:15
Целу породицу је чудило, иако је обожавао кошарку, то што се пријавио на тренинге за средњошколску екипу, јер је сматран најсмотанијим чланом породице. Клајд је дуго размишљао како да унапреди своју очајну координацију и уписао је карате. Након тога, многи су се питали да ли је то онај исти, смотани Клајд. Био је одличан ђак, одлучан да не заврши као најстарији брат, који се спетљао са дрогом и био упуцан. Радио је још од 12. године. Нетипично вредан и фокусиран. Не знамо ни да ли бисмо гледали Клајда и уживали у његовом чувеном клизању кроз ваздух да није израстао скоро 18 цм, лета када је постајао софмор (друга године средње сколе или колеџа). Пре тога је играо бејзбол, јер је сматрао да нема висину за озбиљну кошарку.
На прву пробу није дошао, јер се разболео. На следећу је дошао тотално неспреман, уз то је и каснио. Тренер Клиф Џонсон није желео ни да чује за другу шансу, али су Клајдови пријатељи, који су већ били у тиму, убедили тренера да му је пружи. А, прича коју је Клајд испричао 2013. године, иде овако.
"Тренер нам је задао пар гимнастичких вежби. Нисам могао да урадим 25 склекова које је тражио. Мислим, урадио сам их, али сам варао. О човече, баш сам варао (смех). Превише сам израстао, али нисам добио пропорционално толико снаге и још увек се нисам опоравио од грипа. Изгледао сам као смотано штене".
Након тих првих склекова, тренер је рекао, "Хеј ти, нови, дођи овде и дај ми још 25 склекова због кашњења".
Клајд даље прича, "Не знам, мислим да сам урадио шест склекова. И то је то". Тренер је рекао, "Дошао си у моју салу, каснио си и још си ван форме?! Излази одавде!". Да избацио га је. Отерао га је пред свима.
Након тога, Клајд се зарекао да више никада неће играти за Џонсона, тако да је последње две године играо само аматерске тренинг утакмице. Погодило га је што му није дао ни шансу да покаже шта зна, пре него што га је избацио из сале. Током једне од "пицк уп" утакмица, Клајд је постигао већину поена за свој тим, а тренер Џонсон је стајао у публици и све то гледао. Након завршетка му је пришао и питао га да ипак заигра за школски тим. Клајд је одбио. На крају га је мајка натерала да одигра две сезоне за средњошколску екипу, где је у финалу играо против Мајкла Јанга, који је тада важио за најбољег играча у држави.
Током тих утакмица и сезона, Мајкл и он су постали добри пријатељи. Одмах након средње школе, Мајкл Јанг завршио је на колеџу Хјустон. Јанг је спремио јако добру причу за тренера тог универзитета, а главна реченица је била да је Клајд најбољи играч против кога је играо. Јанг је имао јако добру репутацију и његова реч је пуно значила тренеру, те је тако и Клајд завршио на Хјустону.
Били су познати под називом "Пхи Слама Јама" или како би неки рекли "Дункинг Еxтраваганза". Ова ренесанса пребрзе игре на универзитету Хјустон трајала је од 1982. до 1984. Хаким и Клајд су били саиграчи први пут. Читава игра "Пхи Слама Јама" била је под утицајем Џулијуса Ирвинга и његовог начина игре. Овде је атлетицизам однео превагу над вештинама. Ера се завршила одласком Јанга и Клајда у НБА лигу, а следеће године и Хакимовим, у Хјустом Рокитсе.
Током колеџ дана добили су надимке по којима су и данас познати, наравно због начина на који су играли. То је био можда и најатрактивнији колеџ тим у тој ери. Клајд их је водио до два учешћа на Фајнал фору и остао је и данас једини играч у историји који је имао 1.000 поена, 900 скокова и 300 украдених лопти. А, не заборавите да је играо у тиму са Хакимом Олајџувоном.
Драфт 1983. године када је Клајд изабран, била је јако добра година за Портланд, за разлику од следеће, када су направили већ историјску грешку на једном од најјачих драфтова и одабрали Сема Боувија, уместо Мајкла Џордана, кога су одабрали Булси са треће позиције. Током своје "руки" сезоне није показао пун потенцијал, делимично због Џима Паксона који је био први избор у петорци Блејзерса, први стрелац тима и на врхунцу своје каријере.
Већ следеће године, Дрекслер је значајно повећао своје статистичке метрике, са просека од седам поена претходне године, на скоро 18 у другој години у лиги. Такође, ту је дошло и више минута. Друге сезоне, Портланд је из Денвера довео ниско крило, Кикија Вандевегеа, који је ангажован као значајно појачање и одмах постао лидер у Портланду. То Дрекслеру није сметало, већ је своју статистику побољшавао из сезоне у сезону, што га је довело до учешћа на Ол стар утакмици.
После 11 и по сезона са Блејзерсима и великих утакмица, Клајд се вратио у родни град и само након четири месеца освојио је први и једини НБА прстен. Од доласка у Хјустон могли смо да гледамо потпуно зрелу игру Дрекслера. Хјустон му је пријао из два разлога. Први је то што је његов родни град, а други разлог су саиграчи, пре свих Олајџувон, његов колега са универзитета Хјустон, па Марио Ели, са којим је играо у Портланду. Много година касније, зрелији и искуснији, освојили су заједнички још један прстен за Хјустон. Пре тога су Рокетси освојили прву од две титуле у сезони 1993/94, у једном од најбољих финала, против Њујорк Никса и Патрика Јуинга.
Следеће сезоне су са Клајдом у тиму очистили Орландо у финалу, са 4:0. Орландо са Шакилом О'Нилом, Пенијем Хардавејом, Хорасом Грентом, Ником Андерсоном и Денисом Скотом у првој петорци. Мислим да се сви сећамо те петорке и убитачне спољне линије Орланда, која је знала да тројкама демолира ривала и имала луксуз да шутира, јер је Шек чекао испод коша. Исти овај тим је избацио из плеј-офа Булсе за Џорданом, који се те сезоне вратио у лигу. Али Хјустон је са својом петорком коју су чинили Сем Касел или Кени Смит, Клајд Дрекслер, Марио Ели, Роберт Ори и Хаким Олајџувон, превише лако победио талентовани Орландо, ако гледате крајњи резултат. Ако питате Дрекслера, рећи ће вам да то није изгледало нимало лако. Знали су да је утакмица три одлучујућа и да млади тим Орланда неће успети да се врати после тога.
Овако је то Клајд описао, "То је оно време у години када не мислиш више о томе шта те боли, већ шта те не боли. Имао сам набијена два прста на свакој руци. Имао сам укочен врат и покрети су ми били лимитирани. Већ сам био старац (смех). Истезао сам се три-четири сата дневно. Толико сам био непокретан. Дошао сам до ивице. Утакмица четири је била најтежа у каријери. Сви су мислили да је готово и да смо шампиони. Вече сам провео са породицом и заспао око 11:30. Нисам могао ни да спавам од умора. На дан утакмице све је било опуштено, јер смо већ виђени као шампиони. Врашки је било тешко играти против тих талентованих момака, који су избацили Булсе са Џорданом. Пре утакмице сам увек читао књигу, све до последњег тренутка за облачење опреме. Био сам нервозан, јако. Срећа је да смо имали Касела, који нас је опуштао кроз шале. Увек сам пре утакмице причао са Чарлсом Џонсом. Питао сам га шта мисли. Рекао ми је да ћемо завршити вечерас и да ће он бити у Вашингтону већ за три дана. Сваки тим треба да има такве људе, као што су Сем и Чарлс. Имали смо сјајну атмосферу у свлачионици. Мислим да је то био кључ тако нестварне сезоне. На крају је на семафору писало 113:101 за Хјустон, постали смо шампиони. Ја први пут, Хјустон две сезоне узастопно".
Те вечери Клајд је сваки моменат славља урезао у сећање. И та титула му је утолико дража, јер ју је освојио са пријатељима. Марио Ели са којим је играо у Портланду и Хаким са којим је играо на универзитету Хјустон. Хаким му је на половини сезоне, по доласку у Хјустон, рекао да ове године освајају титулу за њега. Против свих прогноза, тим је на крају победио статистику и историју.
Већ следеће године су их Соникси, са својим динамик дуом Пејтон - Кемп "очистили" у првој рунди плеј-офа. Годину након тога довели су Барклија или боље речено, Сер Чарлс је стигао по титулу коју је чекао целе каријере. Овог пута су успели да прескоче Сијетл, са 4:3 у победама, али је Јута са својим легендарним дуом Стоктон - Мелоун, успела да их избаци из трке за титулу у финалу Западне конференције, са 4:2. Шампиона у обе те сезоне јако добро знамо.
Та сезона у којој је Хјустон освојио своју другу титулу била је више него чудна. Тада је Хјустон завршио регуларни део на трећем месту дивизије Средњи Запад, са скором 47-35. Сезона је била обележена силним повредама, адаптацијом Дрекслера, где су пред плеј-оф везали три пораза од тимова из своје конференције. Тада су им ривали били Соникси са тандемом Кемп - Пејтон, Јута са тандемом Мелоун - Стоктон, Сан Антонио са "Адмиралом" Робинсоном и већ тада чувеном тимском игром Грега Поповића, Санси са Барклијем и Џонсоном и доста добри Лејкерси.
У плеј-оф су ушли са 6. места на Западу и на крају освојили титулу, по чему су први у историји. Само је Сем Касел те сезоне одигао сваку од 82 утакмице, док су Кени Смит и Марио Ели одиграли по једну мање. Дрекслер је дошао на пола сезоне у тим који је био близу елиминације из плеј-оф трке. Његов долазак многи виде као пресудни тренутак када су Рокетси кренули са победама, да би на крају на "мала врата" ушли у плеј-оф. Постали су први тим који је у серији победио четири ривала са више од 50 победа у регуларној сезони. Горе сам поменуо ривале, који су прилично импресивни. Рокетсима су они били као сваки други ривал.
Ово је, иначе, било треће финале Клајда и трећа срећа, јер је прва два пута изгубио. Прво од "Лоших момака" из Детроита на челу са Ајзеом Томасом, а други пут од Булса, на челу са највећим играчем кошарке икада, Мајклом Џорданом. Те године је био други у трци за МВП награде, иза Џордана.
Без обзира колико је Клајд високо летео, оно што је увек импресионирало код њега је чињеница да је био један од највећих атлета, из кога је избијала сва елеганција кошаркашке игре. Све је код њега изгледало толико једноставно, да је свако ко га гледа могао да помисли да је лако постићи поен из било које ситуације. Показивао је на свакој утакмици неку посебну "игру", уникатно своју. Та игра је била углађена, узвишена, заводљива - као џез музика у покрету, са тоновима извученим из кошаркашких представа Конија Хокинса, Елџина Бејлора и Џулијуса Ирвинга.
Статистички најбоља сезона је 1992, када је био други иза неприкосновеног Џордана. Блејзерси су бирајући Клајда, одабрали да граде тим око њега и своју историју. Клајдов таленат је већ после прве сезоне почео да буја, једнако јако као и портландске руже, по којима је овај град познат. Његови покрети на терену су увек били испраћени аплаузима и оним чувеним "Wоооw!!!". Изгледао је као Џери Рајс током хватања оних нестварних пасова Ричија Генона.
Захваљујући својим феноменалним играма и достигнућима, ушао је у 50 највећих играча у НБА историји. Био је члан јединог и правог "Дрим тима", који је освојио Олимпијске игре у Барселони 1992, а да се подсетимо још једном његових чланова:
1. Ирвин "Меџик" Џонсон
2. Мајкл "Летећи" Џордан
3. Патрик "Хоја Дистроја" Јуинг
4. Хаким "Сан" Олајџувон
5. Лери "Легенда" Бирд
6. Дејвид "Адмирал" Робинсон
7. Скоти "Пип" Пипен
8. Карл "Поштар" Малоун
9. Џон Стоктон
10. Крис Малин
11. Чарл "Сер" Баркли
12. Кристијан Лејтнер
Исте године када је био и други најкориснији играч НБА лиге. Један је од малобројних који је два пута ушао у Кућу славних, 2004. због свега постигнутог током НБА каријере и други пут 2010, као члан оригиналног "Дрим тима".
Освојио је много награда које су импресивне, али је још импресивнији његов утицај на франшизу Портланда. Одвојите пар секунди за све Клајдове награде:
1. Шампион НБА лиге 1995.
2. 10 учешћа на Ол стар утакмици у 15 НБА сезона
3. Прва петорка лиге 1992.
4. Два пута изабран у другу петорку лиге
5. Два пута изабран у трећу петорку лиге
6. Његов број 22 повучен је и налази се под сводовима хала Портланда, Хјустона и универзитета Хјустон
7. Листа 50 најбољих играча у историји НБА лиге
Ако се осврнемо на ривалитет и епске дуеле Дрекслера и Џордана, ту се може извући доста занимљивих прича. Чувена је утакмица Блејзерса и Булса, којој су претходили коментари да Џордан не зна да шутира тројке и да зато избегава ове шутеве. Те сезоне, Мајкл је имао око 27 одсто шута за три поена.
Најгласнији у овим прозивкама био је Клајд, који је често имао "трасх талк" дуеле са Џорданом. Али као и увек, не треба се замерати Мајклу. Сви знају како је прошао Мутомбо, када је му је рекао да не може да закуца преко њега. Одмах после тога Мајкл је то урадио. Исто и сада. После прозивки, дошла је утакмица. Чувена као "Схруг гаме", на којој је Џордан убацио шест тројки. Ово спада у једне од најчувенијих моменената у каријери Џордана, којима је присуствовао Клајд.
Постоји један занимљив детаљ забележен у мемоарима власника Блејзерса и Сихокса, Пола Алена. Тиче се финала између Портланда и Булса, 1992. године. Клајд је на утакмици четири у Портланду украо лопту Џордану и закуцао у контри. Тада је Портланд однео победу и изједначио на 2:2 у серији. По завршетку, Ален је видео Клајда како стоји исцрпљен поред ормарића, са кесама леда на оба колена. Пришао му је и рекао, "Клајд, то је била врхунска крађа. Перфектно си прочитао Џордана". Клајд је само одмахнуо главом и рекао му, "Не, не, човече, не разумеш. Већина момака у лиги има два-три правца кретања, која можеш да прочиташ. Џордан има бар девет. Ја сам само срећно погодио. Понекад можеш да средиш медведа, али обично медвед среди тебе".
У следећој утакмици, Џордан, Клајдов медвед из приче, спаковао је чак 46 поена, са уганутим чланком.
Донекле је несрећа Клајда Дрекслера та што је играо бека шутера у ери Мајкла Џордана. Током целе каријере сматрали су га за другог најбољег шутера иза Џордана и та сенка га је увек прекривала, све до изненадне Џорданове пензије, када је Клајд засијао и тимски и индивидуално. Рекли бисмо заслужено, јер је Клајд кроз целу каријеру напредовао, како тимски, тако и индивидуално.
Али да се не лажемо, ове две године у којима је Хјустон освајао титуле, највише су узроковане Џордановом пензијом, када је експериментисао са бејзболом и голфом, а кошарка га одједном више није занимала.
Јесте се вратио на пола сезоне 1994/1995, када га памтимо са бројем 45 на леђима, јер је 23 био повучен. Тада није стигао да доведе Булсе до титуле, иако их је серијом од 13-4 довео до плеј-офа, са незаборавном утакмицом у Медисон Сквер Гардену, када је убацио 55 поена. То је било само загревање великог Мајкла за следеће године доминације. Велико је питање каква би финала била и ко би их освајао да је "Летеће височанство" било члан Булса у те две, целе сезоне. Одговор никада нећемо сазнати, а можда је и боље, јер би то била предуга доминација једног тима. Такође, у том случају се никада више не би поставило питање да ли постоји већи играч од Џордана.
Пазите јако добро на овај податак, за који не зна много људи, али сазнаћете га ви. Портланд јесте пропустио Џордана на драфту, јер је у то време имао Дрекслера, који је по свим параметрима био јако сличан играч, али је много интересантније да су Џордан, Олајџувон и Дрекслер могли бити саиграчи. Ово је испричао Хаким у својој књизи.
Пре чувеног драфта 1984. године, Портланд је понудио Хјустону Дрекслера, Фет Левера и други пик на драфту за Ралфа Сампсона. Рокетси би тада могли да бирају прва два пика и одаберу Хакима и Мајкла. Ово је остао само сан. Дефинитивно би то значило и најдужу доминацију у кошарци, да се икада десило.
Обележио је и себе позиционирао у историји Портланд Трејлблејзерса као неприкосновени лидер у више категорија - број одиграних утакмица и минута, највећи број погођених шутева за два поена, највише погођених слободних бацања и највећи број украдених лопти. Ово је директан утицај на игру, који сви видимо. Индиректно, најбољи је у историји по проценту учешћа у победама свог тима, на које је директно утицао кроз своју статистику и по +/- статистици, која показује колико добро игра тим када је тај играч у игри, у овом случају Клајд.
Дрекслер је дефинитивно обележио једну еру кошарке које се сви радо сећамо. Поготово данас се људи присете тих сезона и играча, правих центара, више шутева за два поена, више атрактивних продора, јаче одбране и елегантније кошарке, можда би се рекло и поетичне.
Клајд је био важан део слагалице коју су чинили велики уметници ове игре. Његови потези ће остати незаборавни, његова закуцавања, његове асистенције иза леђа и без гледања и чувени "фингер ролл" потези. У нашим главама урезана су и фамозна клизања. И даље постоје на Yоутубе. Млађи би требало да их погледају с времена на време, да виде да је кошарка тада била чиста уметност потеза. Клајд "Тхе Глиде" Дрекслер ће остати један од најбољих који су играли игру кошарке. И поврх све славе и поређења са Џорданом, Клајд је остао исти онај човек кога су пријатељи знали пре него што је постао славан. Ово звучи као типичан клише, али у овом случају, то је истина. Ово је потврдило много његових пријатеља и саиграча у његовој аутобиографији. Такав је Клајд Дрекслер.
Уласком у Кућу славних, постао је један од бесмртних. Сада и Кућа славних има део те поезије и авангарде коју са собом носи Дрекслер. Знају јако добро, сви они који воле да гледају уметничко клизање, колико уживају у сваком потезу клизача. Покушао сам кроз овај текст да вам приближим како је то изгледало док смо гледали Клајда како клиза из једне утакмице у другу, отклизивши и до те дуго очекиване титуле и "прециоус оне" прстена.
Далеко од тога да су Рокетси били супер тим, као данашњи. Хјустон са Дрекслером и Олајџувном, поставио је домаћи задатак тадашњим тимовима, али и садашњим. Да буду прави онда када је заиста потребно.
Клизао си Клајде, исписао си ту јединствену кошаркашку поезију по којој ће те ова игра заувек памтити.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар