Прича: Завист ваља заслужити...!
Како су Делије опростиле Саши, а Илић звездашима. . . ?
Фудбал 27.04.2019 | 22:00
Отуда захвалност Делијама на писанију током првог полувремена 160. вечитог дербија. Чак и да је игнорисао – а било је и таквих савета одмах после утакмице – опет нико ”а“ не би могао да му каже, међутим, овако је испао још већи човек, ако хоћете и мангуп, од оних који су му поруку послали. Јер, да се не лажемо, ту љубави нема, нити ће две реченице са северне трибине Маракане зауставити често крваве обрачуне на стадионима и спустити тензију већ на наредном окршају, али велико обострано поштовање, па и праштање је присутно.
Као што су Делије смогле снаге да се поклоне фудбалеру који им је одузео трофеј Купа Југославије 2001. и који их је на прелазу два миленијума неколико пута малтретирао у вечитим дербијима, тако је и Саша био довољно самосвестан да потисне оно што се десило у Скадарлији лета 2009, кад су навијачи Црвене звезде напали њега и у то време трудну му супругу Тијану. Прешао је преко инцидента, разумео да је реч о изолованом случају и одбио да идентификује појединце који су шутирали Тијану, после чега их је полиција пустила. Рекло би се и опростио, али никад од тога није правио аферу, иако је могао и уживао би, ваљда, подршку друштва које држи до породичних и људских вредности.
Откуд онда транспарент, као израз поштовања последњем виртоузу нашег фудбала?
Можда зато што на терену никад није „пуцао из митраљеза“ ка северу као Матеја Кежман, показивао средњи прст попут Алберта Нађа или навлачио на ону ствар кад да гол. Његов највећи грех је био у томе што би се током утакмице неком црвено-белом играчу, а променио их је стотине, унео у лице. Спортски. Није давао ни запаљиве изјаве. Најдаље је отишао 2003. казујући о „високој трави“, што је Делијама послужило за подсмех, али онима који се разумеју у фудбал и тад и данас је јасно да је „број 22“ био у праву. Притом је поштован гдегод се појави, па му није било страно да попије кафу на Сењаку, делу града који важи за најтврђе звездашко језгро, из којег су не тако давно навијачи графитима терали Владимира Вермезовића или да се дружи са још једном легендом, Дејаном Станковићем. И не само њим...
Ако питате искрене звездаше, оне који резонују својом главом, казаће вам да завиде Гробарима баш на томе што друга страна има Сашу као икону клуба. А они последњих година немају играча с којим би се идентификовали. И то их помало мучи у годинама доминације овдашњим фудбалом. За две и по деценије развио се између Илића и навијача Црвене звезде посебан однос. Толико уочљив да се само њему од свих црно-белих на Маракани не звиџи, не лете топовски удари, чак се у 80. минуту, кад је заменио ДанилаПантића, чуо са запада аплауз аутентичној легенди фудбала. Зато што траје. И што не галами. Прво су га доживљавали као непријатеља, затим као мајстора лопте који уме да им забибери, па су га поштовали без излива емоција, да би му пред одлазак у пензију јавно саопштили колико га цене. Превалити преко језика да има неко и у другом клубу ко заслужује пажњу је шмекерски потез. Као кад се са комшијом годинама вуцараш по судовима око неке међе, гледаш се преко нишана, не говориш, гледаш како расте – уСашином случају подиже трофеје – али на крају, каква год да је пресуда, смучи ти се процес, позовеш га у кафану и само једном речју ставиш тачку на мучне релације:
“Живели“.
Једнако велики гест направио је сам Саша прихватањем поруке која велича његову каријеру као спортисте и човека. Није тражио појашењења да ли се кукољ, као што пише, односи на садашњи тим (прикладније) или клуб у целини (то би већ било вређање), нити се обазирао на “чаше“ као симбол по којег цуга у младости. Није, јер и то је Илић. Умео је да потегне – а ко није!? – умео је и да призна дружење са флашом и мада није боем попут Милка Ђуровског, нити чистунац каквим се представљају многи спортисти, на великој сцени му је уручена диплома какву нису стекли не само Партизанови, него ни многи Звездини фудбалери. Да му име у позитивном контексту осване на северу, а да му истовремено тапше и запад.
Добиће до краја сезоне или на лето Саша Илић поштовање и са југа, о коме његови саиграчи могу само да сањају. Јер, ниједан фудбалер црно-белих нема репертоар песама као чувени везиста на плеј-листи Гробара, а камоли да је толико инспиративан и квалитетан да би у сезони сумрака доживео аплауз и рођених и туђих навијача. Чак и да су пожелели да “спусте Партизан“, а уздигну само једног играча, испада да као што рече Ђорђе Балашевић “само лепо можеш ружити, завист ваља и заслужити“.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар