НБА приче: 442 од Шибеника до Пријепоља...
Играли су на различитим позицијама и тотално другачију игру, али су обојица имали блиставе тренутке у својим каријерама. Великим каријерама, иако је Драженова, нажалост, трајала прекратко.
Кошарка 21.04.2019 | 00:00
Зашто Шибеник и зашто Пријепоље? У октобру 1964. године у Шибенику је рођен Дражен Петровић. Четири године касније у Пријепољу рођен је Владе Дивац. Ако гледате кошарку и волите кошарку, сигурно сте погледали фантастичан филм који је ЕСПН радио под називом "Једном браћа". Лично, а овог пута морам да ставим и дозу личног, додаћу на овај назив Једном браћа - Увек браћа. Ризикује се оваквим текстовима да људи који ово читају стану на једну и другу страну, али овај текст треба да избрише ту границу онолико колико може. Приповедач у филму, а то је сам Дивац, прича о многим стварима, али ће овај текст причати само о спорту и кошарци.
Све што бих овде написао вероватно и сами знате. О њима су испричане разне приче, како то и заслужују два вансеријска талента. Добар део информација и чињеница ће вам бити познате, али ћу покушати из неког свог угла да представим причу Дражена и Влада.
Има само пар играча који су врхунски, најбољи, а који су од почетка каријере па до краја, тренирали више од свих осталих. И није да су постали врхунски играчи само због тога, јер имате оних које мрзи да тренирају, попут Ајверсона, али остају врхунски играчи. Има она стара и добра, да је таленат 20 одсто успеха, а да остатак иде на тренинг. Поред свих тих вансеријских звезда, ја не знам некога ко је тренирао више од Дражена. Глен Рајс је једном причао да је као мали, још у основној школи, узимао лопту у два сата после поноћи, по јакој зими и излазио да шутира. Очистио би снег, а отац би реаговао тек кад би га дуготрајни звук лопте пробудио. Руке су му биле ледене, али је знао да мора да тренира да би био бољи од других.
Дражен је тренирао још луђе. Њему је тренинг био све. Предуслов да би постао велики играч, какав је планирао да постане. Легендардни Крешимир Ћосић је рекао: "Посветио је живот потрази за савршенством. Дражен нам је објаснио пут".
Имао сам 11 година када је погинуо, а тада сам већ три године тренирао кошарку. Дражен је био један од оних на кога смо се сви ми клинци угледали, или бар већина. Не само због талента, достигнућа, великих утакмица, него због силине којом је тренирао. Рађа се сећа да је долазио у пет ујутро на тренинг, па би чекао остале да наставе заједно. Мало би одморио, па би настављао даље све до девет увече.
Пре пар лета сам посетио острво Првић/Шепурине преко пута Шибеника. Једног јутра сам срео потпуно непознатог човека са којим сам почео да причам о кошарци, југословенској кошарци. И која год прича да је кренула у њој су били Дражен и Владе. Причао ми је како је Дражен тренирао. Како би усред дана, док пржи сунце на Јадрану, узимао лопту и излазио да шутира. Како би после утакмица у којима би уништили противника тројкама и серијама без промашаја отрчао у салу и наставио да шутира још 2-3 сата. Али тај његов такмичарски дух који је прерастао у неку врсту психозе, људи су могли да воле или да не воле. Није било ничега између.
Владе је био другачији. Није био толики такмичар као Дражен. Можда талентом и више награђен од Дражена, њега су скоро сви обожавали. Па, негде до оне заставе. Али и кад се то заборавило, делимично, Дивац је био обожаван. Волели су га и противници. Дражена нису. Дивац би играо да победи, некад јаче, некад слабије. Дражен је играо да прегази противника, без попуштања, без повлачења. И то је била разлика између њих двојице.
Дражен је стасавао на једном крају некадашње државе и играо своју игру по школским салама и бетонским игралиштима близу Јадранског мора. По шибенском Балдекину је јако често одзвањао звук лопте који је долазио од упорног Дражена, који није желео да одустане ни када је сунце најјаче пржило. Али није се играло само на Балдекину, играло се и на чувеном кошу у улици Петра Прерадовића, где је Дражен убацио своје прве кошеве. Има јако добра прича о историји тог коша. Ко га је поставио, зашто, како су га преместили на другу локацију коју су касније промовисали као оригиналну и разне друге занимљивости. Пронађите и прочитајте, нећете се покајати.
Дражен се тада такмичио са много старијима од себе и сећају се да би као клинац дојурио из школе, бацио ранац и трчао на баскет 2 на 2. Без тројке, само поен за поен. До 21. Па ко буде бољи. Чак и док је играо за славни Реал из Мадрида долазио би на стари кош да одигра још неки баскет. После наглог одласка Дражена, угасио се и баскет у Прерадовићевој.
Док су у Шибенику трајала надметања 2 на 2 локалних кошаркашких галебова, у Пријепољу се родио један од најбољих центара света. Човек који је пре десетак дана добио свој сертификат бесмртности, ушавши у Кућу славних у Спрингфилду. Усред зиме, у граду на обали Лима правио је своје прве спортске кораке Владе Дивац. Зашто спортске? Дивац је почео као фудбалер и то на позицији голмана. Сви га знате и јасно вам је да никада није био онај прави атлета. Тако је стајао на голу, док је око њега било блато. Да би зауставио шут морао је да се баци у то блато, онако како голмани то раде. Али њега је то мрзело. Није желео. Тренер, изнервиран његовим поступком, послао га је на неки други спорт. И тако Владе стиже до КК Елана у свом родном граду.
Таленат није могао да развија ту. Био је то превелик таленат да би остао ту где је рођен. Са својих 15 година одлази у Слогу из Краљева. Брзо се такав таленат открије и примети. Нашао се у тефтеру легенде тренерског посла, код Милована Богојевића званог Киме. Тада је тренирао краљевачку Слогу и видео је Дивца као идеалну петицу за свој тим. Дуго је Кимету требало да убеди оца и мајку да пусте Влада у Краљево. Испрва нису хтели ни да чују за тако нешто, али је стари зналац успео да их убеди да ће Дивац под његовим менторством урадити све оно што родитељи од њега очекују.
Ако питате Дивца, Киме му је био као други отац, али и мајка. Посебно је водио рачуна о њему, не би ли родитељи били мирни. Дивац је Кимету био као дете. Водио би га на пецање, редовно је разговарао са њим, пратио је његов успех у школи... Када је Слога ушла у Прву лигу, вечити ривали су почели да се интересују за Дивца. И сам признаје да му је у том моменту ближа била Црвена звезда. Ранко Жеравица није направио добру процену и преварио се око Дивца. Партизан себи није допустио грешку и за тадашњих 12 милиона динара стиже у Београд, али међу црно-беле.
Слични путеви су, ако посматрамо период до те велике трагедије, били Дивцу и Петровићу. Обојица су почели у мањим клубовима, Владе у Слоги, Дражен у Шибенки. Након тога је уследио пут у великане југословенске кошарке. Дражен је обукао дрес Цибоне, Владе дрес Партизана. Ривалитет ова два клуба је познат још од почетака југословенске кошарке и очуван је до данас као дерби регионалне лиге, садашње АБА лиге. То време, пре тих фамозних и тешких 90-тих, било је златно доба југословенске кошарке. Првенство је по спортским магазинима добило назив "Земљотресно првенство". Тих година, сви су очекивали најжешће дуеле између Цибоне и Партизана, али се ту временом ушуњала Југопластика, коју је савршено добро селектирао и водио Божидар Маљковић са својим младим лавовима, Кукочем и Рађом. Али о том тиму неком другом приликом, у неком другом тексту.
Прве сезоне Дивца у Партизану, а Драженове претпоследње у Цибони пре одласка у славни Реал, те две екипе су заузимале прва два места у Првој лиги Југославије на крају регуларног дела, да би касније у плеј-офу Цибона била "избачена" од стране Звезде у полуфиналу, која је тако заказала вечити дерби са Партизаном. Иако је Дражен убацио 48 поена Звезди, црвено-бели су играли као у трансу. Ово је била једна од највећих сензација у домаћој кошарци, а млади Илић је одлучујућом тројком избацио Цибону на врелом, гостујућем терену.
Душко Вујошевић је у својој дебитантској сезони, са екипом из које ће касније изаћи најбољи европски тренер свих времена и неки од највећих играча ових простора, у финалу плеј-офа победио вечитог ривала са 2:0 и тако освојио своју прву титулу као главни тренер тима, касније и златну медаљу као главни тренер јуниорске репрезентације. То финале против Звезде је било једно од оних које се памти, а уједно је било и прво међусобно финале југословенске прве лиге за београдске вечите.
Први меч је Партизан добио са 78:73, док је други добијен са пола коша разлике 89:88, уз одлучујуће промашено бацање Радовића и пре тога тројком којом је Грбовић решио питање победника. Звезда истрошена од дуела са "цибосима" није имала довољно снаге за више.
Цибона је те године дошла до финала Купа Кораћа где је поражена у две утакмице у укупном скору 195:183 од Реала, који ће касније приграбити Дражена (тада су се играле утакмице на укупну кош разлику, не на две добијене). Те сезоне када је Цибона остала без титуле, иако је била прва у регуларном делу сезоне без иједног пораза, Дражен је био први стрелац са нестварних 37 поена по мечу. Као да је Цибона, бесна због пропуштеног учешћа у Купу шампиона, решила да искали сав бес у домаћем шампионату и Купу купова, па су везали импресивну серију победа. Али ни то није било довољно да касније узму титулу. Чак ни бриљантност и величанствена игра коју је Дражен пружио те сезоне. Цибона је имала тај проблем убацивања у победнички мод када су долазиле одлучујуће утакмице.
Партизан и Цибона су следеће сезоне заузели по једно место испод, јер је Југопластика појачана Душком Ивановићем добила сигурност у организацији игре и он је са позиције капитена предводио Сплићане до највећих успеха тог клуба у наредним годинама, уз неизоставне Рађу и Кукоча.
Тих година се чинило да негде постоји права фабрика која сваке сезоне избацује те величанствене младе кошаркаше: Дражен, Дивац, Рађа, Ђорђевић, Даниловић, Кукоч, Паспаљ, Илић, Грбовић, Накић, Трифуновић, Јанковић, Табак, Перасовић, Вранковић, Комазец... Ма, овако може још у редовима. Јасно вам је да су то били златни дани кошарке на нестабилном Балкану, где је спорт био једино што је заиста било стабилно и што је држало људе. И данас ће се повести прича колико би нека тамо репрезентација са ових простора била јака да игра заједно. Да су у истом тиму Јокић, Дончић, Драгић, Богдан и Бојан Богдановић, Теодосић, Бјелица, Хезоња, Шарић, Нуркић, Марјановић, Вучевић, па у некој срећној комбинацији и Миротић. Али, то ће највероватније остати прича за кафиће по центру Београда, квартовима Загреба, махалама Сарајева, четвртима Љубљане и осталим деловима некадашње државе.
Већ ‘86. видело се да се кошарка овде поново буди. Селектор је био непоновљиви Крешимир Ћосић, а Дивац и Дражен су као младе наде и највећи таленти међу осталим талентима придружени овој репрезентацији. Иако су наши изгубили од некадашњег СССР са само пола коша разлике видело се да повлачење старих асова неће утицати на наставак развоја југословенске кошарке и каснију доминацију. Дражен је био уврштен у прву петорку СП, заједно са бразилским виртуозом са лоптом, Оскаром Шмитом, те Дејвидом Робинсоном, легендом Спарса и двојцем из репрезентације СССР, Тихоненком и Сабонисом. Дражен је већ тада показао какав стрелац се рађа на Балкану. Галеб из Шибеника је убацивао преко 25 поена у просеку на шампионату. Дивац и он су били гарант светле будућности. Совјети су касније поражени од репрезентације САД у финалу са два поена разлике. Али, то полуфинале са Совјетима је утакмица која ће заувек остати уписана у анале светске кошарке.
Дивац данас када прича, каже да је само неискуство и то пре свега његово, дебело кумовало том поразу. Имали смо девет поена предности 45 секунди пре краја, да би на крају изгубили. Кривица је спала на Дивца који је тада имао само 18 година (Дражен само 21). Наравно да дечку од 18 година тако нешто тешко падне, иако је реалност била таква да је цела екипа била кривац. Како год окренете, не може само један играч и то клинац бити крив за испуштање девет поена разлике. За један кош, фаул или изгубљену лопту да, али за девет разлике не. То зна свако ко је играо кошарку. Дивац је био близу да напусти кошарку после овога, али је некако прегрмео све што се свалило на њега. Ни дан данас не постоји објашњење како се тачно то десило. И дан данас се овај пораз приказује на колеџима по Америци као приказ необјашњивог нестанка екипа са терена. Не буквално наравно, али да, наш тим је нестао.
Сабонис је погодио тројку од таблу и смањио на шест разлике. Онда грешка и Тихоненкова тројка. Он никако није био тих на терену, како му презиме каже. И онда тих 10 секунди до краја, када Чутура изводи лопту коју додаје Дивцу. Дивац прави грешку у вођењу и губимо посед да би Валтерс погодио тројку, трећу у низу за Совјете и тако су екипе отишле у продужетак, где смо поново везаним грешакам изгубили са пола коша разлике. Највећи терет пораза и највише критика је отишло ка двојици момака, једном од 18 и другом од 21 године. Како то обично бива на овим просторима, где су после битке сви генерали, уследиле су отровне стрелице ка Дражену како се скривао од лопте, па затим ка његовом брату Александру да је он крив због три изгубљене лопте и на крају оптужбе ка легенди и тадашњем тренеру, Крешимиру Ћосићу, коме се замерало то што је у игри држао "балавца" Дивца до кога је дошла лопта. А на крају, подбацила је цела екипа.
Дражена то није много погодило, јер је у себи носио ту гордост која није допустила да ишта око њега утиче на његове игре и његов кошаркашки развој. Дивац је пак био јако погођен. Причао је да је имао само једну жељу, да се отвори паркет и да пропадне. Замерао је себи ту грешку у вођењу и то што га је Сабонис лукаво одвукао од Валтерса када је овај погодио ту тројку за продужетак. Иако је био спреман у том моменту, вруће главе, да дигне руке од свега, пришао му је Праја и рекао:
"У реду је мали, не брини, вратићеш ти то њима". И био је у праву. Вратио им је - и то неколико пута. Крешо га је против Бразила у мечу за треће место убацио да игра, као да се ништа није десило. Све то је Дивцу помогло да прегрми најтежи период у каријери.
Њима су се касније придружили златни јуниори из Бормија Кукоч, Ђорђевић, Рађа и остали. О њима сте могли да погледате документарац "250 степеника", који је мени натерао сузе на очи, а верујем и сваком правом заљубљенику у кошарку. Ако нисте, обавезно погледајте, а посебно улогу Светислава Пешича у развоје те младе генерације. Од склапања те екипе готово нико им није био раван. Дражен је само наставио свој низ који је започео те '86 када је био МВП са само 21 годином. Касније је постао МВП Европског првенства које је играно на домаћем терену. У стопу га је пратио Дивац који је био у најбољем тиму '90 и '91. године. Уз Кукоча, њих двојица су се издвајали као бисери који сјаје нешто јаче од осталих младих бисера. Рађа је изјавио да се увек мерио спрам Дивца и да је увек хтео да буде бољи од њега. Та воља га је увек терала напред, како он каже.
Дивац и Дражен су годину после бронзе на СП, освојили бронзу на ЕП у Атини. Грчка је на домаћем терену освојила злато уз нестварне и епске утакмице свог кошаркашког бога са Олимпа, Никоса Галиса. Само две године касније је стигло прво злато. У финалу које се играло у Загребу у Дому спортова, Дражен је играо своје минијатуре, кроз шутеве би креирао најлепше кошаркашке ноте које смо могли да слушамо тих дана. Остао је други стрелац иза неприкосновеног Галиса, који је био прави краљ стрелац у Европи, нешто као Оскар Шмит на светском нивоу. Лако смо савладали Грке у финалу, а Дражен је испоручио 28 поена са спољних позиција, док је Рађа лако пунио рекет и на крају сабрао 25 поена за победу репрезентације Југославије. Неких 10-так хиљада душа је сведочило настајању кошаркашких Терминатора, спремних и вољних да доминирају не само европском, него и светском кошарком. Стајање није била опција.
Дуда Ивковић је спремио састав за освајање светског злата. У полуфиналу су пали Американци које је предводио Крижевски, чувени колеџ тренер и легенда Дјука. Повео је најбоље колеџ играче међу којима су били Кени Андерсон, Алонзо Морнинг, Били Овенс, Крис Гетлинг, његов љубимац Кристијан Лејтнер и остали мање познати играчи. После овог отрежњења они су схватили да НБА лига мора да почне да шаље своје играче, не би ли дошли до злата. У финалу су савладани стари дужници, Руси. Америма је Дражен испоручио 31 поен и уз помоћ Кукоча и Паспаља били су нерешива енигма за њих. У финалу су поени били једнако распоређени и Руси су пали, што би рекли "никад лакше". Дражен, Кукоч, Паспаљ, Здовц и Савић су лепо распоредили своје улоге и светско злато је опет сијало на грудима репрезентативаца Југославије. Кукоч је постао МВП првенства, Дивац је завршио у најбољој петорци шампионата а Дражен не, јер је Оскар Шмит решетао као никада, а морао је и један Американац да заврши у првој петорци, то је био Кени Андерсон. Иако су играли без Рађе, коме је нога била у гипсу због повреде и морао је да напусти тим, што је био велики хендикеп, освојено је то дуго чекано злато, ни мање, ни више, него против Руса.
То првенство ће остати у сећању и по одузимању хрватске заставе од стране Дивца, навијачу који је ушао на терен у тренутку славља. Сам Рађа је у емисији код Александра Станковића рекао да би исто реаговао да је неко изнео српску заставу. Једноставно они нису желели никакве поделе по националности, регији, или било чему другом. Тада је рекао да би са петорком у којој би били Дивац, Кукоч, Здовц, Дражен и он изашао на мегдан било коме, било када. Овим стављам тачку на даљу причу о застави.
Дражен је преживљавао озбиљну драму у Блејзерсима, где је шансу добијао на кашичицу, јер су на бековима неприкосновени били Тери Портер и Клајд Дреклсер, највећа звезда лиге после Џордана. Дражен као изворно чист шутер није имао простора поред Дрекслера. Када је у идућој сезони стигао Дени Ејнџ, минути су још драстичније опали. Из угла неког здравог разума, ово не би требало много да чуди, јер управа Портланда годинама нема јасан правац развоја ове франшизе. Стално су ту око плеј-офа, али никада довољно добри за изражени корак напред. Тако је сада, тако је било и тада. Иако је одиграо сасвим добру "руки" сезону, уз одличне проценте шута, то није било довољно управи Портланда да му укаже поверење.
За све то лек је била репрезентација. Годину после светског злата, стигло је ново европско злато у Риму. За ову генерацију све је изгледало лако, поетично, зрело, убедљиво. Што би Мута Николић рекао: "Све је то нормално". Било је сасвим нормално да освајамо злата.
Међутим, Дражен је 1991. први пут пропустио играње за репрезентацију. Дуда Ивковић је објаснио зашто је Дражен пропустио последње окупљање те сјајне генерације. Дражен није могао да се на време прикључи припремама, Дуда није могао да га чека, отворено му је све рекао и постигли су договор да Дражен не учествује у овој акцији. Кукоч је после МВП титуле на СП, постао МВП и Европског првенства. Уз Дивца и Рађу, преко Француске стигли смо у финале где су чекали домаћини. Поново лако, уз лепршаву, магичну игру освојено је европско злато. Трио Дивац-Кукоч-Рађа господарио је Европом. Кукоч је против "својих" Италијана узео ново злато. Дивац и Рађа су већ освајали фанове у НБА лиги.
После тога је та репрезентација престала да постоји. Држава је престала да постоји. На Олимпијским играма у Барселони 1992. године наступила је самостално репрезентација Хрватске, док је Италија заузела место Југославије. Тада се десио и први наступ Дрим тима, оног оригиналног са најбољим НБА играчима тог периода. Репрезентација Хрватске је освојила сребро, а најефикаснији у финалу против непобедивих Американаца био је Дражен Петровић, који је два дана пре тога Русима испоручио 28 поена. То је било и последње такмичење за Дражена у репрезентацији.
Драженов спаситељ у НБА лиги зове се Вилис Рид. Некадашња звезда Никса, после две сезоне тренерског посла у Нетсима, преузео је улогу генералног менаџера. Један од првих потеза било је драфтовање будућих звезда Дерика Колмена и Кенија Андерсона, а други потез за који каже да је био најбољи је "трејд" за Дражена Петровића. Кени Андерсон је знао Дражена јер га је излуђивао на СП, када је Андерсон као колеџ играч играо за САД и у финалу изгубио од Југославије. Када је стигао у "трејду", већ у другом делу сезоне показао је да ће бити изузетно појачање за Нетсе. Коначно су почели да личе на плеј-оф тим, а Дражен је држао диригентску палицу у својим рукама. Све пре тога у Нетсима је био кошмар. Били су екипа за "напуцавање". Али, кошаркашки Моцарт је свирао онако како само он уме. Постао је најбољи стрелац Нетса и увео их два пута узастопно у плеј-оф, где су обе сезоне испали од Кавса.
Његова фокусираност, манијачна жеља за тренингом и агресивност на терену, како нападачки, тако и одбрамбено, сместила га је у крем НБА лиге. У периоду када је кретало "златно доба" НБА лиге. Остаје и даље упамћен, биће вечно премотаван, детаљ када Дражен "школује" Хакима Олајџувана, који је "школовао" остале играче својим "скyхоок" потезом. У утакмици у којој је постигао чак 44 поена, успео је да уради и ово.
Постао је 11. стрелац лиге у другој сезони у Нетсима. Именован је за играча недеље. Ушао је у трећу петорку лиге, али је начињена велика неправда тиме што није позван на Ол стар меч, иако су позвани сви остали из прве три петорке лиге. Никоме није било јасно како је Марк Прајс, иако вечно запостављен и потцењен, доспео на Ол стар пре Дражена. Али ето, чак је и Заза Пачулија у једном моменту био близу Ол стар утакмице...
Таман када су бројке кренуле да расту и када је постао интегрални члан екипе Нетса, уследио је шок за цео кошаркашки свет. Лета 1993. године и Дражен је завршио своју најуспешнију сезону у НБА лиги. Кобног 7. јуна на аутопуту у Немачкој, док је путовао назад из Берлина где је репрезентација Хрватске играла квалификациони турнир за Евробаскет, дошло је до аутомобилске несреће код места Денкедорф у Баварској. Дражен је одбио да се врати авионом и желео је са својом девојком колима да се врати за Хрватску. Био је то леп, летњи дан са температуром од неких 26 степени. Међутим, негде од средине дана уследило је јако невреме праћено грмљавином. Небо је било готово црне боје. Као да је појело све што је прекрило.
По таквом времену Дражен се са сапутницама возио ка Хрватској. Аутопут је остао клизав услед великог невремена и обилних падавина. На све то, видљивост је била јако лоша услед затамњења неба изнад њих. Дражен је одлучио да дремне како би мало одморио од утакмице. Нешто око 17:20, возач камиона из Холандије био је принуђен да заобиђе аутомобил који је проклизао. Тај маневар га је однео право кроз банкине које су раздвајале јужни и северни коридор аутопута. Схватио је да покрива све три супротне траке. Одмах је изашао из камиона и почео да маше возилима како би им скренуо пажњу. Али, "голф" је ишао сувише брзо да би се на време зауставио и на време уочио камион услед смањење видљивости. По сведочењима и мерењима "голф" се кретао брзином од 180 км/х. По таквом времену и условима пута, то је био приличан ризик. И поред кочења, аутомобил се окренуо баш на Драженову страну и директно ударио у камион. После судара са камионом "голф" је био скоро уништен. Дражен није био везан и излетео је из кола од силине удара. Није преживео. Златни сат који је носио на руци стао је тачно у време када је изгубио живот. Тиме је прекинута каријера која је имала све предуслове да засени многе велике НБА каријере. Али...
Пре него што је "намамљен" да оде у НБА лигу, постао је владар кошарке на Старом континенту.
У дресу Цибоне је чинио чуда на терену. Са братом Ацом чинио је најубојитији бековски тандем у Европи. Два пута узастопно је освајао Куп европских шампиона и редовно био, ако не најбољи, онда међу три најбоља стрелца. До одласка у НБА освојио је преко 20 титула и награда, тимски и индивидуално. Био је нестварно добар играч. У тим годинама ретко када није стигао до финала, које год такмичење би играо. Није било већег такмичара од њега, ни пре њега, а ни после. Остаје сећање на утакмицу између Цибоне и Лиможа, када је француском клубу стрпао 51 поена, уз 10 тројки. На све то је додао и 10 асистенција, а знате како је тешко доћи до тог броја асистенција у Европи када сте чист шутер. Исте сезоне је имао утакмицу против шампиона Палаканестра, садашњег Арманија из Милана, када им је убацио "само" 45 поена и поделио 25 асистенција.
Таквом такмичару требају стално нови изазови које није могао да има у југословенској лиги, иако је она тада била расадник невероватних талената. Иако га је изабрао Портланд, али тек у трећој рунди, одлучио је да остане у Европи. Уследио је позив славног Реала који се не одбија. Тада је постојало правило да играчи испод 28 година не могу да напусте Југославију трансфером у други клуб. Драженов менаџер је причао са Мирком Новоселом који му је рекао: "Прво, сваки проблем овде може да се реши уз прави износ новца, а друго, ако Дражен оде, отићи ће и остали играчи који имају мање од 28 година". Када се преселио из Загреба у Мадрид, у њему су видели вођу новог, моћног Реала. Ипак, тамо је провео само једну сезону пре одласка "преко баре". Са Реалом му је измакла титула коју је узео вечити ривал Барса, али је освојен Куп краља против истог ривала, као и Куп Рајмунда Сапорте где је изједначио свој рекорд од 62 поена у мечу. У Реалу је у просеку убацивао скоро 29 поена, уз шут изнад 54 одсто. Због притиска Портланда напустио је Европу након сезоне 1988/89.
Оно што је занимљиво о њему, а што је прекинула саобраћајна несрећа, јесте то што је Дражен био спреман да напусти НБА лигу и врати се у Европу. Наводно је био договорен трансфер у Панатинаикос, где би заиграо са својим сународником Стојком Вранковићем и старим вуком Никосом Галисом. Власник Панатинаикоса је спремио бланко чек на коме би Дражен само уписао жељени износ...
Дражен и Владе су исте године закорачили у НБА лигу, као и Жарко Паспаљ. Дивац је имао луксуз што су такви центри били на цени у том времену, иако је НБА лига већ била лига доминантних центара. Био је доказан играч у Партизану, са две освојене титуле и етаблираним младим тимом, Партизан је поново постао јак и озбиљан европски клуб у коме је Дивац био главни играч. Поред жеље свих НБА тимова да доводе квалитетне, младе центре, Дивац је имао посебан таленат и био уникатан играч за тадашње прилике, као Јокић данас. Иако није био физички доминантан, осим висином, одликовала га је јако добра способност да барата лоптом, готово као плејмејкер. Имао је прилично добар шут из свих позиција и меку руку. Знао је да дели асистенције као од шале и оне његове чувене иза леђа, док би "зидао" позицију испод коша. Лејкерси су били "схоwтиме" екипа и био им је потребан такав играч.
Док је Дивац полако, али прилично стабилно напредовао у Лејкерсима, Дражен је на истом том Западу патио у прве две сезоне. У само једној сезони током играња у Лејкерсима, Дивац је пропустио плеј-оф, а само два пута током целе каријере, ако рачунамо и последњу, када се вратио у "своје" Лејкерсе и одиграо 15 утакмица.
Већ са 22 године Владе је био учесник финала НБА лиге и то ни мање, ни више, него против Булса које је предводио Мајкл Џордан у првој ери његове владавине. Дивац је са Елденом Кембелом чинио нову, младу центарску снагу. У том финалу је био трећи стрелац екипе, одмах иза Вортија и Меџика. Са 22 године, у својој другој сезони у лиги! Једино искуство пре тога му је било играње у Партизану и репрезентацији. После стартне победе Лејкерса, Булси су наређали четири узастопне победе и узели титулу.
Једне сезоне у Лејкерсима је био и први стрелац са скромих 14 поена по утакмици, што је сада потпуно незамисливо. Играо је у, по мени, најготивнијој екипи Лејкерса, у којој су били Седрик Себалос, Еди Џонс, Ник Ван Ексел, Кемпбел и Владе. Након покушаја повратка Меџика Џонсона, Лејкерси су решили да крену у "ребилдинг". У "трејду" је Дивац отишао у Шарлот, док је као "руки" стигао Коби Брајант. Остало је историја.
Дивац је био јако погођен овом одлуком, јер никако није очекивао да буде замењен за момка који у НБА улази директно из средње школе. Али се ово показало као сјајан потез Лејкерса. Дивац је тада био члан још једног јако допадљивог тима. Из Никса је у "трејду" за велику звезду Лерија Џонсона, осакаћеног повредом леђа, стигао Ентони Мејсон. Пре тога је већ из Мајамија стигао "схарп схоотер", Глен Рајс, један од играча са "најчистијим" шутем икада. Наравно ту је био и тата Стефа и Сета Карија, увек сигурни шутер Дел Кари. Шоу је могао да почне.
Сваку утакмицу Шарлота коју су преносили на нашој телевизији сам погледао. Нисам смео да пропустим овај тим и њихову нестварно лепу игру. Две одличне сезоне, али су се оба пута оклизнули у плеј-офу. А онда је уследила селидба у Сакраменто и екипу коју су сви Срби у стопу пратили. Сви се сећамо остајања будним до касно у ноћ и праћења преноса. И оног чувеног "бомба" кад би кренули да сипају тројке. Владе, Пеђа, Вебер, Полард, Боби Џексон, Кристи, брат Хидо, прво Џејсон Вилијамс, па онда за корак више Мајк Биби. Непоновљив тим. И све то је достигло врхунац када је стигло финале Запада са Лејкерсима које су изгубили са 4:3 уз очигледну судијску наклоњеност противничкој екипи.
То ће заувек бити мрља на том финалу Запада. ОК је и та тројка Роберта Орија, навикао је он да погађа одлучујуће шутеве. Али та неправда која је учињена Кингсима, а касније описана у аутобиографији једног од судија, јако је болна за све чланове тог тима. Не сећам се да сам више уживао у игри неке НБА екипе, можда Соникса у време Кемпа и Пејтона. Посебно што су ту били наши људи. Покушавали су Кингси и даље, али је финале остало само сан. Владе је каријеру завршио са 15 утакмица у дресу Лејкерса, тамо где је почео, као и сваки велики Лејкер.
Њих двојицу нема потребе поредити. Прво што су играли на тотално другим позицијама и тотално другачију игру. Али су обојица имали блиставе тренутке у својим каријерама. Великим каријерама, иако је Драженова, нажалост, трајала прекратко.
Већ у Партизану Дивац је знао да убацује тридесетак и кусур поена, као клинац. Задру је са 19 година убацио 30 поена у четвртфиналу плеј-офа, па затим Босни 34. У финалу против Звезде лидерске палице преузели су старији, Савовић и Грбовић, али је Дивац показао да ће убрзо да прерасте домаћу лигу и баш тако је било. Рекорд у НБА лиги му је био 34 поена које је убацио Сансима у дресу Кингса. На истом мечу је Тони Делк убацио 53 поена, уз само једну тројку те вечери и шут из игре 20-27. Да је бацио лопту без гледања велика је вероватноћа да би дао кош колико га је "ишло".
Рекордно је ухватио 24 скока, и то у директном дуелу са Алонзом Морнингом, док је забележио исту рекордну бројку за асистенције и блокаде. Давне 1997. године "залепио" је 12 блокада против Нетса, који су у тиму имали Шона Бредлија. На крају каријере придружио се Кариму Абдул Џабару и Хакиму Олајџувону у Дворани великана НБА лиге, као један од тројице играча који су у историји НБА забележили више од 13.000 поена, 9.000 скокова, 3.000 асистенција и 1.500 блокада.
Код Дражена је нешто другачија ситуација када су рекорди у питању. Неки вероватно неће никада бити оборени. Имао је 20 година када је освојио Куп шампиона са Цибоном, уз 36 поена у финалном мечу против Реала. Пиреј је могао уживо да види рађање велике звезде, не само европске, већ светске кошарке. Свих 14.500 навијача били су сведоци рапсодије у дресу "модрих" из Загреба. "Цибоси" су са Драженом у његовој првој сезони у клубу освојили Куп шампиона.
Сезону после те су одбранили титулу, овог пута против Жалгириса, ког је предводио Арвидас Сабонис. Звезда совјетске кошарке, касније литванске, доминирао је рекетом са 27 поена и 14 скокова. Цибона се овог пута није ослонила само на Дражена, већ су тимски са 12 разлике поразили јаког ривала. Цвјетичанин, Ушић (кога су много поредили са Далипагићем) и Дражен - сваки од њих отишао је на преко 20 поена. Мирко Новосел је могао да ужива у игри свог тима, као и сви они који су били сведоци игара Цибоне у том периоду.
У сезони после двоструког освајања Купа шампиона заиграли су у Купу Сапорте који су освојили у финалу против Скаволинија. Финале је играно у Новом Саду где је Дражен пружио још једну сјајну представу са постигнутих 28 поена, уз проведених 40 минута на паркету. Уз све рекорде који су набројани овде и редовима изнад, Дражен је четири сезоне у Цибони одиграо уз просек од скоро 38 поена по мечу! Н е в е р о в а т н о. И све због његове невероватне посвећености, уз неизоставну ставку коју чини таленат. Али да није било толиког рада, ни Дражен не би био онакав каквог се сећамо.
Помоћни тренер Нетса је рекао: "Никада нисам видео професионалца или аматера који је радио јаче него он" и додао... "Он би требало свима да буде узор у посвећености некој ствари, као што је он кошарци". И није само у питању посвећеност, већ однос према тиму и саиграчима. Чак Дејли, тренер Нетса је рекао: "Нисте могли да имате бољег саиграча. Он је био екстремно талентован, али више од тога, играо је јако, тренирао још јаче и сви су желели да следе његов пример. Био је лидер. Био је неуморан". Нетси су током 1993. године повукли дрес са бројем 3 из употребе у част Дражена Петровића.
Стеф Кари, најбољи шутер данашњице, наводи Дражена као свог узора на кога се угледао и желео да игра добро колико и он. Највећи свих времена, Мајкл Џордан је изјавио: "Уживао сам да играм против Дражена. Велик играч. Није се бојао, до краја фокусиран, борбен и самоуверен. Увек је ишао снажно против мене, као и ја против њега. Другачије против њега ниси могао. Наши дуели су увек били максимални, до краја. Било је неколико сјајних мечева. За кратко време је оставио дубок траг. Без страха се упустио у НБА и показао осталим Европљанима како могу да успеју".
То је био Дражен. И за крај остаје рекорд свих рекорда, када је са 21 годином убацио несретној Олимпији 112 поена, док је читава екипа Цибоне убацила 158 (Љубљанчани су играли са јуниорима, али ипак...). Спаковао им је 10 тројки и убацио 22 бацања без промашаја. Пред њим ја пао и рекорд Радивоја Кораћа, који је 23 године пре тога убацио 74 поена Младости из Загреба, наравно у дресу ОКК Београда.
Дражен је ушао у Кућу славних 2002. године, постхумно. Дивац је ушао 2019. године. Нису били најбољи пријатељи, али су били јако добри пријатељи. Заједно су ушли, као голобради клинци, у сениорску репрезентацију и прошли преко трња и неких личних борби после тог фамозног полуфинала са Совјетима, да би заједно дотакли звезде. Иако су их неке ствари ван спорта раздвојиле, а није тако требало, то и даље остаје највећа рапсодија кошарке коју смо имали прилике да гледамо.
Поводом тог раздвајања у песми "Имагине" Џона Ленона има стих који гласи овако:
"Имагине тхере'с но цоунтриес
Ит исн'т хард то до
Нотхинг то килл ор дие фор
Анд но религион, тоо"
После свих тих дешавања непосредно пре 90-тих и током 90-тих, много ствари се променило. Али, они који су волели кошарку и даље је воле. Они који су гледали Партизан, Цибону, Звезду, Југопластику, Босну, Будућност и даље их гледају. Неке уживо, неке на Yоутубе или ко је сачувао ВХС и пребацио на УСБ стикове гледа и дан данас легендардне утакмице. Златно доба кошарке на овим просторима је прошло, али живи у сећањима свих нас који смо у њему уживали. У играма Дражена, Дивца, Кукоча, Рађе, Ђорђевића, Даниловића, Цвјетичанина, Илића, Радовића, Прелевића, Вранковића и осталих звезда југословенске кошарке.
Ако се вратимо на стих изнад и ако само кренемо из перспективе да волимо кошарку. Из перспективе да смо сви људи који желе да гледају добру кошарку, да слушају хук и песму са трибина у којима се само осликава подршка свом тиму. Из перспективе обичног човека који не живи у прошлости и сенци некадашње велике државе. Али исто тако обичног човека који није изричит и "велики", задрти Србин, Хрват, Словенац, Македонац, Црногорац, Бошњак или Херцеговац, већ је само човек који воли најбољу кошарку, али и фудбал, рукомет, одбојку... Који воли било које море, планину или равницу.
Ако сви кренемо из те перспективе, онда за нас нема граница. Не постоје. Постоје само људи, исти као и ми. Постоје кошарка и спорт који су увек брисали границе. Постоје Владе и Дражен. Постоје Дино и Сале. Постоје Тони и Паља. Постоје Јуре и Зоран. Постоји сећање на најбољу кошаркашку екипу свих времена које не треба и не смемо да заборавимо. Сви ми који обожавамо и дишемо кошарку. А све је кренуло од тих 250 степеника ка врху. И тамо су заувек остали.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар