Прича: Шта зна дијете шта је Лига шампиона?!

Заболе те клинце за све ваше рационализације. Заболе их за ваша улагања, за ваш стадион, за то што ви “морате” да освојите пехар и што сте толико велики и јаки и утицајни.

Фудбал 17.04.2019 | 23:52 Фора је од оних толико глупих да у неком тренутку постају добре. Да не препричавамо сад, пошто се ради о једној, овом писцу врло драгој, можда и најдражој националној мањини – ах, убиће нас та политичка коректност – али поента, или што би се на империјалистичком језику рекло “пунцхлине” је: “Шта зна дете шта је 200 кила”.

Тај виц морао је пасти на памет многима који су гледали реванш четвртфиналног меча Лиге шампиона између Јувентуса и Ајакса.

Шта зна дете шта је 100 милиона евра? Толико је Јувентус дао прошлог лета за Кристијана Роналда, не би ли се коначно домогао јединог трофеја за којим жуди, након што је наново обесмислио Серију А.

А деца су, верујте, чудо. Нисам од оних заједљивих матораца – мада је истина да ми буђења све теже падају – који ће се стално бусати како се некад знао ред и знало се шта је поштовање и који ће чекати тренутак да почну да галаме о промаји; напротив, некад се замерим својим исписницима што толико гласно браним младе људе.

Деца су чудо, покушавам да им кажем често: то што ви мислите да је њихова незаинтересованост, то само значи да сте им досадни; то што ви мислите да их ништа не занима, то само значи да они имају мало веће снове од ових ваших (и наших), приземних; то што мислите да су безобразни, то само значи да их баш брига за стеге, оквире и прорачуне. Те генерације које долазе, говорим често а као да говорим у ветар, биће боље од свих нас, било да смо остали у каменом добу или се загљављујемо у живом блату, ни тамо ни овамо.

Само што ми некад, признајем, понестане аргумената. Како убедити незнавене да ће нас прегазити неки нови клинци, да ће нас научити стварима о којима смо могли само да сањамо, да ће нам показати како се “то” ради – назвали то “дисруптивним технологијама” или којом год високопарном фразом?

Дисруптивни фудбал? То још нисмо чули...

Ето, некад је довољно само упалити телевизор, пребацити на четвртфинале Лиге шампиона и видети како Ајакс – а то је, тек да нама старијима привије боквицу на чир, морао бити Ајакс, тај успавани великан из земље којој су, ево нема ни годину-две, констатовали клиничку фудбалску смрт; не неки скоројевић, не неки анонимус без педигреа – понижава клуб који је могао да издвоји стотину милиона евра за једног од двојице најбољих играча на свету, за једног од десеторице најбољих играча свих времена.

Заболе те клинце за све ваше рационализације. Заболе их за ваша улагања, за ваш стадион, за то што ви “морате” да освојите пехар и што сте толико велики и јаки и утицајни.

Океј, нису само деца, и ако ћемо већ повлачити паралеле између овог Ајакса и оног због којег су многи од нас заволели читаву једну генерацију, а неки богме и читаву ову игру, и тада је, као и данас, било неколико искуснијих, старијих мачора који су држали ствари под контролом, као магични доктор Душан Тадић.

Да је мало млађи, вероватно би вредео онолико колико и човек из другог пасуса овог текста; да је мало агресивнији, вероватно би пре Амстердама – јер би се то морало десити, сада то ваљда видимо – играо за много већи клуб него што је Саутемптон, да се не љути Мет Ле Тисје, али онда то не би био Душан Тадић, онда све не би имало толико драматичну, толико судбоносну арому.

И има поетске правде, и има епског спектакла, у чињеници да је један Дени Блинд у сезони у којој се Ајакс преко Капеловог Милана – а јесте то био “онај” Милан, додуше на благом заласку, али их је Ајакс те сезоне тукао где их је дохватио – домогао четврте круне европског првака, засад последње, ДениБлинд је имао тридесет и кусур година и био командант одбране и најискуснији, а сада потпуно исту ролу игра његов син, коврџава коса и све што следи уз то.

И Рајкард се тада вратио, баш из тог Милана, да момцима држи страх. Мада није изгледало, читаве сезоне, као да Ван Галови момци осећају било какав притисак, било какву фрку од свега што им је жреб намештао.

Сетимо се, дође им тако Бајерн Минхен, а они му увале пет комада, и научимо, први пут у животу, сва слова холандске азбуке, и како се тачно изговара Седорф и Клајверт, и колики је маг Јари Литманен, због којег холандска деца одједном почињу да се зову финским именом.

И јесте и ово био, баш као и оно, један велики наклон Јохану Кројфу, јесте и ово у уторак увече био тотални фудбал јер је то тотално био Фудбал, с великим Ф.

Но зауставимо се, док смо на време.

Биће много ових дана подсећања на ту чудесну генерацију, посебно зато што је добила освету за пенале и за Владимира Југовића, а могли су да се одлепе на пет ушатих пехара. И то не би било погрешно пер се, то би било погрешно јер ову децу, мимо Блинда, из сасвим приватних, породичних разлога, баш брига за нешто што је било пре две и по деценије, када се многи од њих нису ни родили.

Они хоће све, и хоће сада, и живе у садашњем тренутку. Ајакс против Јувентуса, у томе је кунст и хвала им што су и нама који се тучемо с крштеницом отворили очи, то није онај Ајакс против оног Јувентуса, то су нека деца која су дошла да се поспрдају са финансијама, традицијом и нашим досадним схватањем “жабарског” фудбала, због чега само ми изанђали верујемо да ће Јувентус окренути и када је 1:2 у осамдесет и неком минуту.

Неће окренути, јер нема шта да се окрене, јер је тај рингишпил одавно узлетео, и што пре схватимо то, то је боље.

Они који ће сеирити над судбином Јувентуса, с посебним акцентом на баксузлук Кристијана Роналда моћи ће сасвим лепо да се проведу ових дана, и да с посебним ужитком дочекају – сада горку као соц – прославу Јувеове титуле наредног викенда.

То јесте сасвим легитимно, али би то одузело од значаја, то би битно умањило тријумф Ајаксових јаслица, Ајаксовог вртића, Ајаксове школе, Ајаксовог доктората, свега Ајаксовог.

Не треба та додатна вредност никоме, јер оно чему смо били назочни у Торину у уторак увече, то је била чиста, непатворена срећа, за кога год да навијате, ко год да вам је на срцу.

Ако волите ову игру, онда волите децу која трче за лоптом, која додају лопту до ноге, па до још једне ноге, па се неко благо окрене па онда опет иде тачно тамо где треба, па противник већ не зна где удара и није му ни до чега, чак ни до туче, чак ни до суза.

Ако волите ову игру, онда морате да волите Ајакс из Торина.

А то увек, тек да се и ми маторији осетимо мало важнима, значи да волите Ајакс из Амстердама.

Јер јесу то, хајде да ускочимо мало у уста себи, нека нова имена (уз покоје старо), али је то клуб који је митски и који је пионирски. Створен да покаже нешто ново, набаждарен да диже револуцију.

Али најважније, да вам набаци осмех на лице.

Мало због победе фудбала, мало због тога што сада све изгледа толико близу да већ можете да почнете да се смејете оној глупој фори која у неком тренутку постане баш добра: “Шта зна дете шта је Лига шампиона...”

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс