Интервју - Ђоровић: Зашто не бисмо били прваци Европе?!
Селектор младе репрезентације за наш портал говорио о очекивањима на овогодишњем Првенству Европе, каријерама младих играча, шта му ових дана ствара главобољу, о судбинама Марка Грујића и Вање Милинковића Савића.
Фудбал 11.04.2019 | 22:30
Као и Мирослав Ђукић, и некадашњи сјајни дефанзивац Црвене звезде, Селте и Ла Коруње људски и спортски је профилисан у Шпанији.
Као и Мирослав Ђукић, добио је привилегију, али и тег испуњен традиционално добрим резултатима у тој категорији званој млада репрезентација Србије.
Као Мирослав Ђукић, тог слатког посла прихватио се у пролеће своје тренерске каријери…
Јасна је алузија. Некако јавност верује да Горан Ђоровић има довољно атрибута да поведе Орлиће до самог финала Првенства Европе у Италији. Као што је то урадио Мирослав Ђукић 2006. године у Холандији с генерацијом чији су главни протагонисти били Ивановић, Коларов, Јанковић...
Можда може да се каже да је Горан Ђоровић положио матурски испит спремности за велику сцену. Орлићи су под његовом командом играли лепршаво, на десет утакмица остварили осам победа и два ремија. Рано су чекирали визу за Италију, а најјаче карике „класе 1996“ пребачене у А тим заменили су неки нови клинци. Имена су се мењала, али добри резултати младе селекције Србије били су константа.
Можда је и то младог стручњака навело да каже како иде у Италију да покуша да освоји злато. И да ту смелу реченицу неколико пута понови у опширном интервјуу за МОЗЗАРТ Спорт у којем је, између осталог, причао о досадашњем учинку, животу у Селти, појединачним судбинама будућих асова српског фудбала. Деловао је ауторитативно, осим када му се, између редова, назначи да је нови у тренерском послу.
„Мене не погађају те приче да сам тренер почетник. Не видим себе као почетника у фудбалу, јер сам од девете године у њему. Али не видим ништа лоше да ме неко назове тренерским почетником, јер ми је ово први самостални посао. То је истина. Био сам у Звезди, Савезу, покојни Горан Буњевчевић је проценио да сам спреман. Познавао сам играче одраније, био сам у систему и нисам имао сумњи да могу да радим овај посао. Знате како кажу, нисам ја изабрао фудбал, него је фудбал изабрао мене. Свако тражи оно што му одговара. Волим да сам унутра, волим да причам о фудбалу, не би ми сметало ни да будем коментатор сутра. Волим све што се тиче игре. О фудбалу могу да причам 24 сата. Осим када сам код куће с породицом. Фудбал је мој живот, од њега сам живео, од њега моја породица живи. Могу да гледам све. Од деце до ветерана. Не волим менаџерство. То је друга врста посла која нема везе са тереном“, поручује у разоговору за наш портал Горан Ђоровић.
Можда нисте могли да побегнете од фудбала, јер сте период, када сте се формирали као личност, провели у Шпанији. А сви знамо да је Шпанија, између осталог, персонификација лепог и квалитетног фудбала?
„И у Црвеној звезди смо играли добар фудбал, имали добре играче за оно несрећно време у којем смо расли. Мени је Шпанија одговарала, јер сам волео квалитетан фудбал. Али примарно ми је као дефанзивцу било да браним гол. И у Звезди смо имали висок степен професионализма. Не бисмо били репрезентативци и освајали титуле да тога није било. Искрено, најтеже у каријери ми је било играње у Звезди. Већи је притисак. Све је важно. И тренинг утакмица. Дошао сам из Приштине где сам се борио за опстанак у клуб у којем мораш стално да побеђујеш. Али сигурно ми је прелазак у Шпанију променио поглед на фудбал. Тада је почело да се игра у линији, а ја сам дошао из Звезде где се још играло са либером. У Шпанији ми је било лакше у психолошком смислу да не мораш стално да побеђујеш. Није то избегавање одговорности јер постоје очекивања и притисак, али није било као у Звезди. Ту сам схватио да у врхунском фудбалу сваке недеље мораш исто да радиш и да се доказујеш. У Шпанији се сваког викенда сусрећеш са неким ко се бори за нешто. Ови се боре за титулу, ови за опстанак, ти се бориш за Европу...“.
Да поједноставимо, хтели смо да кажемо да вас је Шпанија формирала као тренера?
„Све екипе у Шпанији покушавају да играју фудбал, али у данашењем фудбалу је резултат главни. Притисак је велики. Нема сентименталности, тренери долазе и одлазе као на траци. Сваки тренер воли да игра леп фудбал и да победи са 5:0, али је питање да ли има материјала да спроведе ту идеју. Не може Леганес да се залети и каже да ће доминирати против Барселоне. Пако Хемез је у Рају играо офанзиван фудбал и то је за поштовање. Не могу у Шпанији сви да играју као Барселона. То има дубоке корене. Школа, едукација играча, филозофија клуба... То је тешко копирати. Селта никада пре и после није играла фудбал као моја генерација. Али у том тренутку је могла због профила играча. Све у фудбалу што доноси резултате је за мене валидно.Када сам кренуо на тренерску лиценцу, хтео сам да чујем и едукујем се како то изгледа са друге стране. Другачије је кад си играч. Хтео сам да видим како други мисле. Има врхунских предавача који су 20 година професионалци. Начин тренирања, психологија, припреме... Волим да чујем друго мишљење. Али не волим да ми га намећу, нити да га ја намећем.“
Тешко да може неко било шта да вам приговори после одличних резултата у квалификацијама. Били сте испред Аустрије и Русије, али истини за вољу, играчи рођени 1996. године који су на почетку чинили окосницу репрезентације имају озбиљан квалитет. То је класа Живковића, Грујића, Радоњића, Богосавца… Још кад њима додамо Николу Миленковића и Луку Јовића?
„Било је на почетку проблема јер нам доста играча није стандардно играло. Али познавао сам их одраније, пратио их кроз разне селекције и знао да имамо квалитет. Миленковић је дебитовао код мене у младој репрезентацији, у Пољској није играо. Лука Јовић није био оно што је данас. То је био мој и ризик стручног штаба. Проценили смо да је то та група играча. Јовић није играо, Миленковић није играо у Фјорентини првих неколико месеци, Лукић је био без минута у Торину, Гајић и Јовановић нису играли у Бордоу... Али наш задатак је био да те играче припремимо за А тим.
Значи, ви сте свој посао испунили без обзира на резултат у Италији, многи од набројаних се могу назвати стандардним репрезентативцима?
„Примарни циљ је да имамо резултат. Он долази из квалитета, а кроз квалитет се стиже до А тима. Немамо ми ништа од тога да се негде квалификујемо, а нисмо припремили играча за А селекцију. Не смемо да их губимо. Наишао је период где нису играли. Али знали смо да имају квалитет и да ће кроз игре доћи и резултат. Као што је и дошао. Они су најважнији. Ја сам их селектирао, и пре мене их је неко селектирао, али све даље је на њима. Најлакше би ми било да сам звао само играче који су стандардни. Али желео сам да ризикујем са групом играча. За мене су играчи светиња и они су најважнији. Оног тренутка када не будем могао да им помогнем, отићи ћу. Мени и Савезу је велика сатисфакција то што је већина њих дебитовала за А селекцију.”
СПРЕМНА И СЛЕДЕЋА ГЕНЕРАЦИЈА
Практично сте себи отежали посао. Млађи момци су, благо речено, искористили шансу. Чак би могло да се каже да сте демолирали Пољску са играчима рођеним 1998. и 1999. године?
„Преко 40 играча из домаће лиге је дебитовало, спремали смо генерацију ’98. за следећи цисклус где су Рачић, Аџић, Мићин, Машовић, Златановић, па Терзић,
Марковић... Иако неки од њих нису играли у својим клубовима као Терзић у Звезди. Проценили смо да је то материјал за нас и ниједног тренутка нисмо сумњали. Ни сада у Пољској нисмо сумњали. Нигде нисте прочитали да смо рекли како смо ослабљени. Зато што верујемо. Проблем је што неки играчи могу да играју за више селекција. Ми смо сада хтели да рачунамо на Влаховића, Страхињу Павловића, Ступаревића, Тедића, али нисмо могли да их узмемо из омладинске репрезентације која је играла квалификације. Хтели смо да их видимо како функционишу у групи. Постоји линија до које сви могу да дођу, али нико не може да је пређе. Група је најважнија, као и то да су играчи схаватили да кад играју у младој репрезентацији и када се добро пронашају – а понашају се! – да је то једини пут да дођу до А тима.
Кратко и јасно: хоћете ли на све расположиве снаге рачунати за Првенство Европе у Италији. Србија би у том случају имала дрим тим?
„Рачунам на све коју могу да играју за младу. Али имамо несрећу да нам се поклапају каленадари. Пред почетак ЕП-а за младе, А репрезентација игра много битну квалификациону утакмицу у Украјини, па потом против Литваније. Знамо да је А тим приоритет. Нисмо ми земља која има четири поставе. Имамо играче који играју за три различитие селекције: А тим, млада и омладинска. Мала смо земља, имамо врхунске таленте и морамо да их чувамо. Све радимо за добробит српског фудбала. Постоји план у Савезу, разговарамо, али не можемо у априлу да планирамо шта ће бити у јуну. То је незванично такмичење и постоји опција да буде као у Пољској и да клуб не дозволи играчу да игра за младу. Моја обавеза је да рачунам на све расположиве играче и сви су у конкуренцији. Али све ће зависити од повреда, форме, календара... Сада не могу да вам кажем са сигурношћу каква екипа ће бити на Европском првенству. Ја бих волео да ми сви играчи буду на располагању, да рачунам на Јовића, Миленковића, али треба сачекати утакмице А тима.“
Јесте ли ви сигурни да Јовић, Живковић, Миленковић и Радоњић као А репрезентативци имају жељу да играју за младу селекцију?
„Знам да имају огромну жељу да играју за своју земљу. Навешћу пример Луке Јовића, који је са отеченим зубима дошао у Русију, иако смо ми већ били отпутовали. Имао је операцију, мислили смо да неће моћи, а онда је дошао у Русију. И играо у таквим условима. Не треба њих кривити ако клуб не буде хтео да их пусти. Макар их ја не кривим. Знам те момке и много сам поносан на њих. Први сам који им говори ствари које треба да им кажем и први ћу увек бити да их браним када треба. Они су то заслужили својим односом, квалитетом и професионализмом. Зато су и дошли до тога да имају један изгубљен меч у две године.“
МИЛИНКОВИЋ И САВИЋ И ГРУЈИЋ НИСУ ОТПИСАНИ
Било је и неких инцидената који нису на крају истерани на чистац. Одговорите нам: Да ли сте ви прецртали ВањуМилинковића Савића због непрофесионалног понашања?
„За мене је група изнад свих. Шта су правила за једног, то су правила за све. Ја никада нисам закаснио, ни као играч, ни сада као тренер. Тражим да се то исто поштује и у младој репрезентацији. Свима играчима су отворена врата репрезентације. Наравно, морају прво понашањем, играма и односом да заслуже дрес. Није то моја, већ репрезентација Србије. Свима су отворена врата, па и Вањи Милинковић Савићу.“
Јавност очекује од вас да рашчивијате случај Грујић. Селектор Крстајић је рекао да је одбио да игра за младу селекцију, он прича да је то била молба Херте из Берлина?
„То је прошлост коју треба оставити и размишљати о будућности. Грујић је с нама био 2017, а после Русије га није било. Разговарао сам са Марком и на њега рачунам исто као на све остале играче. Оно тачно зна да ја кажем оно што мислим. И нико неће сазнати шта смо нас двојица разговарали, јер то треба да остане између нас. Нисам имао никакав проблем с њим, увек је био на мом списку када није био са А тимом. Последњи пут је клуб тражио да га ослободимо обавеза, да би се тамо боље адаптирао, имао је и проблем с повредом... Никад нећу рећи оно што није истина. Марко од 2017. није био са нама. Шта се дешавало у Русији на Мундијалу, ја то не знам. Можда је било проблема у комуникацији, али то је прошлост. Рачунам на њега. Он мора да буде тај који ће заслужити позив. Немам проблем с њим. И не само ја, већ ФСС јер је он будућност српског фудбала.“
Гледајући учинак, сада ћете морати да га позовете. Игра одлично у Херти, постигао је четири гола, Немци га хвале...
„Марко је направио добар потез што је отишао да игра. У Ливерпулу није играо. Играчи морају да схвате интерес играња за репрезентацију. Код нас је био у репрезентацији када није играо у Ливерпулу и најлакше ми је било да га тада не позовем. Али не могу да не рачунам на неког ко је будућност Србије. Марко квалитетом заслужује да се води рачуна о њему. Понаваљам, нисмо ми земља која може да направи пет репрезентација. Оно што имамо, морамо да чувамо. Не треба тражити полемике где је нема.“
Колико вам посао отежава овдашња тенденција да млади играчи брзо одлазе у иностранство, и то у велике клубове. Ето, навели сте пример Марка Грујића и Ливерпула, знамо да је Лука Јовић у једном тренутку био изгубљен у Бенфики?
„Морамо да разумемо играче. Не зове те Ливерпул сваког дана. Замисли да играш у Звезди, зове те Реал Мадрид и ти као одбијеш Реал?! Па први бисте ви новинари рекли том Грујићу да је глуперда што је обио Ливерпул. Да се не лажемо, сви би му то рекли.. Код нас је све црно или бело. Ако потпише за Ливерпул, онда ће неко рећи ’Није требало то, требало је да потпише за Херенвен’. А да потише за Херенвен, рекли би му да је луд што није отишао у Ливерпул. Велики клубови су под притиском резултата, уложеног новца и ту нема времена да тренер трпи, чека и едукује... Изгубиш пет утакмица и смењен си. Фудбал је данас тако суров. Нађите ми клуб у којем ћете добити шансу да радите две године, а да вам не траже резултат. Али разумем играче попут Грујића, Јовића, Пантића... Сигурно нису купљени што немају квалитет. Имају они ниво за то. Ту можемо да говоримо и о Аџићу, Мићину, Илићу... Млад играч може да потпише и дај боже да наши играчи потписују за Реал, Барсу, Сити. Али поента је да они морају да схвате важност играња. То се показало у случајевима Јовића, Максимовића, Грујића. Треба да потпишу, али да на неки начин услове клуб да добију шансу да играју. То је у свачијем интересу. Никада не бих купио играча да ми не игра.“
ЕКСТРЕМНО СМО ТАЛЕНТОВАНИ
Дакле, то што имамо екстремно талентоване играче је ваша предност, али и ваш усуд?
„Све то треба да се сагледа шире. Да сам председник клуба, не бих чекао да Лука Илић кошта 50.000.000 евра, већ ћу га купити за 5.000.000. Разумем клубове. Нико не купује играча тек тако. Ми смо екстремно талентовани. У данашњем фудбалу се то толико спустило, да ће почети да капаришу играче са девет година. За сваки случај. Клубови размишљају да је боље купити десет младих, па да прођу двојица, него чекати да им цена порасте. Они знају да купују таленат. Имају скауте који су тог Луку скаутирали кроз млађе категорије, репрезентативне селекције... Ту не постоји решење. Једино да закључамо играче у кућу до првог тима, па да их они не виде. Имате хиљаде скаута који прате млађе категорије, а да се и не зна да су то скаути. Кад виде млад таленат, препознају га, желе да га купе и да не улазе у лицитацију с другим клубовима. То је бизнис. Не можемо да кривимо наше клубове. Можда можемо да их кривимо из угла што тај играч није добио већу шансу да игра, па да утростручи цену. Али ту се враћамо на резултат. Не може тренер да гура младог играча и да изгуби три утакмице. Биће смењен“.
Све што сте нам до сада рекли наводи нас на закључак да стварно верујете у велики успех у Италији, можда и прво место. За почетак, чекају нас тешки изазови у групи против Аустрије, Немачке и Данске?
„Треба веровати. Замислите да је неко рекао да ће Пауновић бити првак света са У20 или да ће Милојевић увести Звезду у Лигу шампиона када је дошао?! Рекли би му да је луд! Мораш да верујеш, а да ли ће то бити или неће, зависи од много околности. Што ми сада идемо на ЕП и што смо радили две године ако не верујемо да ћемо бити прваци? Да ли ћемо бити или нећемо, не могу да тврдим. Али имамо легитимно право да се надамо титули првака Европе. Зашто не бисмо? Већ смо међу 12 најбољих, игра се пет утакмица. Никада нећу рећи мојим играчима да је неко бољи од њих и да идемо на екскурзију. Да нисам веровао у себе, не бих догурао из скромног друголигаша Приштине до Звезде, репрезентације и иностранства.“
Ви баш верујете у ово што говорите?
„Све су то процеси. Да се одабере група играча, да се направи начин и стил игре. Треба веровати. А ви новинари први нисте веровали у Луку Јовића. Већина није веровала у њега. Али зато сви верујете у Мбапеа јер је Француз. Или Асенсија пре него у Живковића. Увек више вреднујемо туђе него наше. Треба да терамо играче да се такмиче са најбољима и да схвате да имају исти тај квалитет у односу на ове на западу. Јер сигурно их ти клубови не би купили. Нико тамо не купује играча зато што је добар и леп момак, већ јер је препознат квалитет. То је поента. Прво ми овде треба да верујемо у своје.“
СТРАНЦИ МОРАЈУ ДА БУДУ ДУПЛО БОЉИ
Наши клубови морају да верују у клинце, јер су они најтраженија роба на Западу… Мада је тачно да Звезда и Партизан имају бројне странце?
„Немам ништа против странаца, али мораш да ми докажеш да си много бољи од онога што имам већ у кући, па да бих те платио. Тако сам ја доведен у Шпанију. Зашто не дати шансу нашем детету него неком странцу који нема квалитет? Треба натерати ту децу да верују у себе и да ће доћи циклус када ће то показати.“
Колико ће вам на Првенству Европе отежати посао то што се променио однос према младим репрезентацијама. Најављује се да ће Енглези доћи са најбољим тимом, исто тако и наши ривали Немци...
То је база. Сад имамо у Шпанији играче које су играли на ЕП-у у Пољској. То је темељ. Ако не направиш своје, онда национализујеш туђе. Фудбал је постао такав бизнис да ће нам бити потребно да узимамо одмор да бисмо га гледали. Календари су такви. Тај раскорак у календарима ће бити наш највећи проблем пред ЕП. Зато су свима отворена врата ове селекције, о томе сам вам већ говорио. Могу да будем егоиста и да кажем да хоћу Миленковића, Грујића, Пантића код мене од почетка припрема. И да уопште не иду у А тим. Али то је себично и немогуће. Па целе квалификације сам играо без седам-осам играча сваку утакмицу. Погледајте спискове на почетку и на крају квалификација. Али нисам ниједног тренутка кукао. Срећа је да имамо такве таленте. Нека и сада оде њих пет у А тим, за мене ће то бити част и задовољство. Хвала богу да је тако и да дође нових осам када оде ових осам. Не завршава се свет на осморици фудбалера. Све их пратимо, све знамо... Најтежи задатак ће ми бити да од ове групе која је прошла кроз две године, одаберем 23. Јер су за мене сви заслужили. Понашали су се сјајно“.
Имате ли притисак од челника Савеза да морате да направите нешто велико?
„Имам притисак од самог себе, а онда и људи из Савеза очекују да млада репрезентација направи резултате. Не желим да оптерећујем играче, али желим да их убедим да могу да се такмиче са свима. Они су то доказали до сада. Не кажем играчима да морају да победе, али морају да се такмиче. Зато смо на том турниру. Ко не мисли тако, за њега нема места да путује с нама.“
Можда ћете у Италији рачунати на једног од најбољих младих нападача у Европи Луку Јовића? Шта бисте му саветовали уочи летњег прелазног рока, која средина може највише да му дâ. Говоримо о Реалу, Барселони.„Комуницирам са доста играча и неке ствари остају међу нама. То мора сам да одлучи. Нисам адекватан да саветујем. Све што одлучи, ја ћу подржати. Зна он шта је за њега најбоље. Паметан је момак.“
Јесте ли очекивали овакав његов бум. Многи су га спочитавали, јер се причало да је прилично лењ?
„Зависи ко из којег угла гледа. Када сам био играч, можда је начин мог тренирања био лењ. Не би био на том нивоу да је лењ. Мени је важно шта играч пружа на терену.“
Можете ли да упоредите њега и две године млађег Дејана Јовељића?
„Не волим да упоређујем. Јовељић је изузетно дете. Има осећај за гол, има квалитет и може да израсте у врсног нападача. Али треба времена, треба да има прави развојни пут. У Јовића многи нису веровали... Сада је лако рећи ’знали смо да ће завршити у Барселони’. То сутра можемо рећи и за Марковића, Павловића, Шеховића из Партизана, Терзића из Звезде... Треба пустити децу да се развијају и играју.“
Поред Јовића ваш бинго би могао да буде Никола Миленковић?
„Све што бих рекао за њега, било би мало. Он је своју класу већ доказао, без обзира на младост. Сам за себе прича, нема потреба да га ја хвалим. Види се све. И у клубу, и у репрезентацији. Сигурно ће имати понуде топ клубова. Већ је зрео играч. Поносан сам и на њега, и на остале српске играче. То су сјајни момци и фудбалери.
Мали Ранђеловић из Радничког је одличан у Суперлиги, али смо, после свега што смо видели у Пољској, сазнали да може да буде наш тајни адут на Првенству Европе?
„То су ти процеси. Можда ће се до јуна појавити још неко име на које нисмо рачунали. Ранђеловића смо пратили као и многе друге. Не желимо да се о томе прича по медијима, јер су играчи главни протагносити, а не ми. Нема младог играча у Суперлиги који није прошао неки филтер. Зато увек имамо решење када нам неко зафали. Знали смо и шта добијамо са Рачићем, Марковићем, знали смо Машовића који није играо у Брижу. Знали смо их из претходних селекција. Али то нам отежава посао. Да могу, све бих их звао у Италију.“
ДА ПОШТУЈЕМО ВИШЕ ОНО ШТО ЈЕ НАШЕ
Шта вам највише смета у српском фудбалу?
„Тешко је. Заостајемо за Европом, нисмо маркетиншки атратктивни, али срећом, па се таленти стално појављују. Оно што нам је неопходно што пре јесте инфраструктура. Конкретно, терени. Да створимо играчима услове да се нормално развијају. Ово је талентовано поднебље и са бољим развојем би било још боље“.
Баш је о теренима у недавном интервју за наш портал причао и Владан Милојевић?
„Сваки играч воли више да игра на добром терену, него на лошем. Знам из свог искуства. Нажалост, код нас је овако... Али то су питања за друге људе. Има доста проблема у нашем фудбалу, али и поред тога имамо резултате на које треба да будемо поносни. И на репрезентативном, и на клупском плану. Е замислите сада да то са бољим условима претворимо у нешто још боље. Младост нам је нам донела много и само треба да је правилно развијамо. Нажалост, не познајем детаљно ситуацију у клубовима, али знам да им није лако. Не желим да улазим у политике клубова и репрезентација. Знам да се суочавају са проблемима“.
Када бисмо имали терене, можда бисмо били мала Шпанија?
„Имамо доста сличности са шпанском школом фудбала. Имамо технички обучене играче који воле да играју добар фудбал. Али треба времена да се то уклопи у целину. Што се тиче мојих погледа и утицаја Шпаније, не морам да играм њихов стил. У свему што радим, увек покушаван да адаптирам стил мојим играчима. Ако имам брзе играче – играћу брже. Ако могу да нападам – напашћу. Ако треба да се браним, онда ћу се бранити.“
Управо због такве инфраструктуре многи млади играчи на повратак у Србију гледају као на корак уназад. Искрено, да ли сте се обрадовали када сте чули да је Милан Гајић потписао за Звезду?
„Сетите се примера Катаија. Боље играти у Србији него седети на клупи у иностранству. Звезда и Партизан су показали у Европи да могу да се такмиче, па и Војводина и Чукарички. С много јачим екипама. Не видим да у Европи има много клубова који су институционално ниво Црвене звезде. Није корак назад вратити се у Црвену звезду. Штавише, прелазак у Црвену звезду ником не може да буде корак назад, већ може бити само корак напред. Неће Гајић имати у Бордоу шансу да се такмичи за титулу и да прави успехе у Европи као у Звезди. Уз све дужно поштовање према Бордоу.“
Добро, али у Француској ће да га напада Мбапе, а овде...
„Тамо неће имати шансу да га напада Мбапе, јер не игра. То је разлика. Боље играти и у другој лиги Србије и имати утакмице у ногама него да те нема на мапи.“
Јесте ли већ почели да се спремате за Првенство Европе?
„Оног дана када смо се квалификовали, почели смо да се спремамо. Пратимо све играче, све ривале, то је велики посао. Свих 12 репрезентација пратимо. Турнирско такмичење је друга прича. Ситнице одлучују. Од судијских одлука, преко форме, повреда… Ја живим у Шпанији, али с екипом сарадника се поделим и све пратим. Имамо велики респект према свима, али сматрамо да и ми имамо шансе. Одлазимо с идејом да желимо да будемо прваци Европе. Не видим разлог зашто идемо тамо ако не размишљамо тако. Што пре заборавимо оно што је било у квалификацијама, то боље. Спремамо се за оно што нас чека. Ми морамо да одемо са ставом да смо Србија, да идемо са ауторитетом.“
Како гледате на резултате Владана Милојевића?
„Ми смо бивши сиаграчи и глупо је да причам о људима који су моја генерација. Све што је Милојевић направио је већ речено. Врхунски тренер, прави врхунске резултате... Шта још рећи? Причали смо о неким играчима, имали смо контакте, разговарали о неким играчима које познајемо добро и ми, и он. Али и о некима које нисмо најбоље знали, па смо тражили додатне информације. Нормално је да питамо тренера из клуба. Комуницирамо са свима и немам никакву сујету или проблем с тим. Милојевић је том вером у себе и своје играче направио врхунска достигнућа. Е сад ако ми кажете да сте знали кад је дошао да ће бити тако, ја ћу сада одмах устати и отићи. Само он зна колико му је било тешко. И титулу, и упех у Европи. То иде једно с другим. Титула је домаћи задатак. А много је битно потврдити се и на међунардоној сцени. Репрезентација нам је од 2010. до прошлог Мундијала чекала велико такмичење, моја генерација је нажалост последња која је играла на ЕП пре 20 година, Звезда је дуго чекала Лигу шампиона... Зато треба бити поносан на све што се десило у прошлом периоду. Већ то поправља утисак о нама у иностранству. Па и наша млада репрезентација. Не игра се лош фудбал у Суперлиги ако већ имамо 20 репрезентативаца из те лиге. Игра се добар фудбал, али мање испраћен него у другим земљама. То нам је што имамо и морамо да то чувамо.“
Какви су ваши планови после Првенства Европе?
„Имам уговор до краја ЕП-а. Имам обавезу да после тог прво седнем са људима из Савеза и да поразговарамо, јер је то институција која ми је прва дала шансу. Имам амбиције да се бавим овим послом, али причаћемо о томе после ЕП-а. Лагао бих када бих рекао да не планирам да радим у клупском фудбалу, у иностранству... Шта ће бити на лето, не знам.“
Можда једног дана Црвена звезда?
„Не волим да причам о томе. Црвена звезда има изванредног тренера и дај боже за цео црвено-бели свет да он остане још дуго. Сви који смо пролазили кроз Звезду и репрезентацију имамо амбиције да једног дана опет будемо ту. Али тај један дан можда дође, а можда и не дође. Моји планови постоје, али идемо корак по корак. Полако, има времена.“
Сада када сте тренер, ког свог тренера се најчешће сетите?
„Најчешће се сећам својих првих тренера. Покојног Дончића, Димовског и људи који су ме тренирали као клинца. Тек када сам постао професионалац, схватио сам какву су ствар они урадили за мене. Сетим се тих људи јер су ме стално терали да верујем у себе. После Љупко Петровић, Пижон, Живадиновић, Виктор Фернандез... Сви који су ме тренирали су ми дали нешто.“
ТА ЧУВЕНА СЕЛТА
Ирурета? Он вас је својевремено довео у Ла Коруњу?
„Проценио ме је да сам профил играча који му треба и инсистирао је да ме доведе. Коцкице су се склопиле. Схватио сам да сам ту јер сам то заслужио, а не зато што ме неко воли. Кад први пут нисам био у форми, нестао сам. Ирурета ме је довео, али је исти тај који ме је и склонио. Једноставно, рачунао је на друге играче. Схватио сам да тренер може да ме воли, али да највише воли себе. Што је нормално. Група не може да трпи, професионализам је такав. У фудбалу нико ништа не поклања. Све су то прошли и Фиго, Роналдо, Матеус, Бекам… То кажем и својим играчима.“
Жалите ли за нечим из играчке каријере. Можда за оним временом из Селте када сте 1998. године избацили Ливерпул?
„Победили смо са 1:0 тамо, са 3:1 код куће чувену екипу са Овеном, Фаулером, а Џерард је тада дебитовао... Улије је био тренер. Ми смо изашли у Европу после много година, имали добар тим. Не кажем да нас нису схватили озбиљно, али били смо изненађење“.
Тада се помињало да бисте могли да наставите каријеру на Енфилду?
„Било је приче, помињали су се и Реал, Барселона... Али била ми је то тек друга сезона у Селти. Тада нису биле ове астрономске суме у трансферима, екипе су имале ограничен број странаца и није било оволико трансфера као сада. Имао сам 26 година, јер сам релативно касно отишао из Звезде. На крају сам одрадио цео уговор са Селтом и прешао у Депортиво. Била је то судбина и ја сам то тако прихватио.“
Чудно је да сте изабрали Селтиног великог ривала из Галиције?
„Не дешава се често, али то је био мој избор јер нисмо нашли заједнички језик. И данас живим у Вигу, тамо ми је породица, у контакту сам са људима из клуба и немам никаквих проблема с навијачима. Постоји тај ривалитет Галиције, али није као велики градски дербији. У неким је границама пецкања. За сваки клуб у којем сам играо имао сам поштовање и нисам могао да кажем лошу реч.”
Можда вам је то време у Селти најдраже?
„За то време смо играли фудбал који се допадао свим љубитељима ове игре. Прво са Ируретом, па онда са Виктором Фернандезом. Доста саиграча је имало слично размишљање. Имали смо страшне играче за Селту која се годину дана раније једва спасла, страшног спортског директора Карнера који нас је све скаутирао и довео нас у Виго. Играли смо најлепши фудбал у Шпанији. Реал са Тошаком смо победили са 5:1, Барселону са Ривалдом, Холанђанима, Фигом и осталима избацимо у полуфиналу купа, Јувентус са Зиданом смо победили са 4:0, избацивали смо Ливерпул, Астон Вилу, Штутгарт, а Бенфику са Јупом Хејнкесом на клупи смо победили са 7:0...“
То је онај тим из снова фудбалских романтичара: Карпин, Мостовој, Салгадо?
„Имали смо специфичан тим који је могао да игра само такав фудбал. Имали смо Мазиња и Макелелеа у срцу везног реда, Карпина и Мостовоја испред, Мичел Салгадо је био десни бек, леви бек Хуанфран је дошао из Валенсије, штопери Касерес и Беризо су били аргентински репрезентативци, Густаво Лопез и Пенев у шпицу, бранио је Дутроел који је отишао у Барсу... Можда нам је фалила дужа клупа да бисмо издржали игру на три фронта, јер смо стално играли Европу. Имали смо препознатљив стил игре и тешко је било играти против нас. Били смо изузетни на техничком нивоу.“
Ви сте започели ту специфичну везу Срба са Селтом. После је кроз тај клуб прошао Саша Илић, пре његаРатковић, Радоја је оставио сјајан утисак?
„Радоја је три сезоне био фантастичан, ове сезоне има проблеме с клубом и склоњен је. Мислим да би данас много значио Селти, јер се боре за опстанак, а он је био репрезентативац. Не схватам... Ако играч већ мора да буде ту и ако га већ плаћаш, зашто не би играо. Имаће сигурно понуде из Шпаније. Имао је три фантастичне сезоне. Млад је момак, професионалац. Био сам део Муслиновог стручног штаба када је он играо у репрезентацији и био редован на списковима. Има перспективу и нема разлога да не конкурише за А тим. Као што би сви који имају право играња требало да конкуришу за дрес репрезентације. Е сад, избор је селектора кога ће звати... Увек кажем да нико никога не купује због лепоте. Дају ти улазну карту трансфером, али то је само нови почетак и позивница за даље. Мораш тамо да се докажеш. Једно је да те они купе, а друго је да се наметнеш радом и да играш.
У прошлости је то била бољка многих наших младих играча. Нису схватали да сам долазак у иностранство и потпис уговора нису гарант. Радоја је дошао из Војводине као релативно непознат играч за шпански фудбал. Али се наметнуо радом, понашањем, професионализмом и искористио шансу.
Одличан шлагворт да вас питамо о Максимовићу који тренутно бриљира у Шпанији у дресу Хетафеа?
„Знам га из А тима. Он је био с нама на првом окупљању код Муслина, играо је против Кипра. Познајемо га и одраније из младе репрезентације. Он је откровење можда за људе који га раније нису пратили. Максимовић је показао класу и кад је играо у Астани. Феноменалан играч. У Валенсији није играо толико колико сада у Хетафеу, али је тим играма заслужио да Валенсија сада сигурно размишља да га врати. То је само доказ да играч има веће шансе када је стално у излогу, односно када игра.“
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар