Прича: Перпетуум мобиле - формула за финале...

Сезона још није готова и то је чињеница које сви на Малом Калемегдану морају да буду свесни. Иако се после ове исцрпљујуће полуфиналне серије чини као да је сама победа готово равна освајању шампионске круне.

Кошарка 07.04.2019 | 21:45 Постоји веровање да се први корак ка успеху направи оног тренутка када одлучиш да више не желиш да будеш заробљеник окружења у којем си се првобитно нашао. Да су спољни фактори само прашина на ветру, када тачно знаш шта желиш. 

Црвена звезда је синоћ хтела само да се заврши победом. Јутро после вечитог дербија који је невероватно пркосио свим законима вероватноће, закључак не може бити јаснији - у атмосфери непотребног, опструктивног притиска створеног из удобности канцеларијских столица, кошаркаши у црвено-белом противника су дезоријентисали сложеним, али опет тако ефективним коктелом истакнутих кошаркашких вештина, искуства, мотивације и инспирације, па га у спортском маниру потукли до ногу и апсолутно заслужено први оверили карте за ново финале Јадранске лиге. Чиста спортска победа, ако анализирамо искључиво аспекте дешавања на паркету београдског храма кошарке. 

Вечити дерби је такав. Тешко да ћете себе ухватити у мислима како је све било мирно када се на једном месту састану два универзума, два српска великана, стара познаника и непријатеља. Зато су емоције увек јаке, сложене, искрене, речи понекад тешке и грубе, победе увек тако слатке и задовољавајуће, а порази тешки и болни, без обзира на то ко се нашао на једном или другом крају скале. Све то добија посебну димензију када се сагледа значај јучерашње мајсторице.

"Све је било савршено, од победе, преко атмосфере, до наше игре... Немам ниједну замерку, ни на један сегмент игре. Најбитније је да смо победили. Хвала навијачима што су дошли у оволиком броју, направили су савршену атмосферу. Позивам их да и у петак и у недељу буде најмање овако. Идемо даље", истакао је Звездин капитен Бранко Лазић после утакмице.

Сезона још није готова и то је чињеница које сви на Малом Калемегдану морају да буду свесни. Иако се после ове исцрпљујуће полуфиналне серије чини као да је сама победа готово равна освајању шампионске круне. Вечити ривал надигран је као ретко када у трећем миленијуму и да се пред крај утакмице није догодио логични пад црвено-белих, опијених убедљивом разликом у њима одговарајућем амбијенту славља, лако су могли да упишу најубедљивији тријумф над Партизаном у последњих деценију и по (резултат 84:53 са старта финала Суперлиге 2016. и даље је на снази). Ово је само један, велики корак ка коначном циљу, а може да постане неважна успомена ако се тријумфално не заврши и финална серија. 

"Када добијеш одлучујућу утакмицу на овај начин, то диже самопоуздање свих нас. Очекивао сам да пружимо концентрисану партију, да искористимо енергију у хали и да је спроведемо на терен. Разлика је производ свега тога", нема дилему Лазић.

У праву је Милан Томић када поручује да ово није највећа тимска победа ове сезоне, али без икакве сумње је најважнија. Црвена звезда поново има ту атомску енергију, игру с којом може да запрети Цедевити или Будућности већ у петак. Свако ко је синоћ на трибинама или крај малих екрана био срцем уз пулене Милана Томића вероватно је био ношен тим чудним осећајем да је све ово - игру, сигурност, концентрацију, свеукупно тимско издање већ могао да види раније. Неки то зову дежа-ви. Као да су Звездини кошаркашки прошли кроз временску машину и на терен истрчали право из Лакташа, или Подгорице, када су кроз „сингерицу“ провлачили ривале и радили с њима шта су желели. 

Ма колико тактички комплексно изгледало, кошарка је заправо врло једноставна игра када се има јасна идеја и зна коначни циљ. Стручни штаб је узео осовину из прошлог сусрета, мало је прерадио током седам дана припрема и тако кренуо у одлучујућих 40 минута. С тим што су и те, ситне корекције, направиле велику разлику. На тројку Партизановог капитена Новице Величковића - која је лако могла да унесе немир у противничке редове - одговорили су серијом 15:0. Неуроне у мозгу подесили су да искључиво проводе мисли о заграђивању простора око коша на сваки противнички шут, што је црно-беле довело до тога да за цело полувреме имају само један, безопасни, офанзивни скок. Одбрана од пик'н'рола са правилним усмеравањима и искакањима доведена је до савршенства па је Партизаново оружје из ове полуфиналне серије, игра „два на два“ Алекса Ренфроа и Џока Лендејла сведена до те мере да су обојица на крају остали без поена. Био је то континуирани процес, перпетуум мобиле. Формула за финале.

Да поједноставимо - Црвена звезда је победу извукла из фанатичне одбране, где је сигурност у нападу постала логична последица комплетног сплета догађаја. А како су минути пролазили, тако су Партизанови кошаркаши били нервознији, свесни да из своје коже не могу, нити да рестартују систем и крену испочетка, док је домаћин играо за своју, али и душе свих 7.000 гледалаца на трибинама. Победа се у таквим околностима није могла довести у питање. 

Још само неколико цртица о мајсторици која је Црвену звезду вратила у живот. Из ове перспективе нејасно је да ли је реално очекивати повратак Џоа Регланда на паркет током наредне седмице. Зато је толико важно што је цео тим добио потврду да може и више него што се очекивало, само када функционишу по принципу - сви за једног, један за све.

Филип Човић је заслужио наклон својих навијача због начина на који је изнео најзахтевнију улогу у овој серији. Стратос Перпероглу је подсетио на оно у шта су сви веровали целе сезоне - да је велики победник у срцу. Плесао је на терену, школовао младе и не толико искусне противнике у црној опреми, таласао мрежицу баш како је хтео, а да није пустио кап зноја. У рестриктивном простору, када се све завршило, изгледао је као да би могао тако још једном. Не треба заборавити да ће почетком августа напунити 35 година. Најважније за њега је да је нашао себе и да Звезди даје оно што му и тражи - мир и стабилност у оба смера.

Бориша Симанић из ове утакмице мора да извуче замајац за нешто више и да се не задовољи са две важне тројке. Били Берон овог пута није форсирао шут, већ је бирао ситуације и допустио саиграчима да преузму иницијативу. Мајклу Оџу се после одрађеног посла у свом преселио у противнички рекет и добио одрешене руке да својим закуцавањима увесељава публику.

На крају, велика је штета што Огњен Добрић није током сезоне имао већу минутажу. Јер, та врела крајишка крв може да донесе много тога доброг екипи. Пример је утакмица од јуче.

Црвена звезда сада може да се посвети томе да свом капитену Бранку Лазићу испуни жељу и донесе му четврти прстен, а себи место на трону и евролигашке снове. 

Извор: моззартспорт

Фото: Стар Спорт