Прича: Патриотизам и тениске лоптице...
А ако вам се учини да постоје неке паралеле, и неке друге патриоте, и неки други председници, не брините. То мора да су само они келтски гени што понекад засврбе, јер свака сличност са неким другим лицима, догађајима и нацијама потпуно је случајна.
Фудбал 03.04.2019 | 22:25
После мучног тријумфа на гибралтарској стени, момци које поново предводи Мик Мекарти – он има неке недовршене послове са овом репрезентацијом, након што је први мандат практично, мада не и формално, окончан свађом и тучом са Ројом Кином на Мундијалу 2002. године; и има и ироније судбине и дивне симболике што је заменио управо Кина и његовог ортака Мартина О'Нила – били су убедљиви, разиграни, нападачки оријентисани, што се не може често рећи за игру коју гаје.
Ирци су симпатични, изнад свега, али то је махом због навијача што офарбају свако велико такмичење на којем буду, својим песмама и својим пивом и добрим расположењем.
Фудбал им је ипак дозлабога декандентан, своди се на чврсту одбрану са главометом као модус операндијем и чекањем прекида. Зато је Мик Мекарти дао наду да се кроз уједначену, мада не превише спектакуларну групу са Данцима и Швајцарцима може отићи на још један турнир.
Али важније је било, и много је већу лекцију, пружило оно што се догађало око терена у Даблину а онда, у 33. минуту, и на њему.
Поново причамо о Ирцима и поново говоримо о патриотизму и његовој вези са фудбалом, а ако се некоме учини да паралеле с неким другим државама постоје, нека отпише то на оне келтске гене што колају у нама.
Свака сличност са неким другим лицима, догађајима, председницима и нацијама је, не берите бриге, потпуно случајна.
Укратко, тај наук из 33. минута гласи овако: да, може се навијати за своју репрезентацију и давати сва подршка момцима који знојем натапају дрес, а у исто време мислити све најгоре о руководству фудбалског савеза.
Не, није уопште тешко, заправо, и фудбалери не морају – и не смеју! – да трпе, али је суштина љубави према својој земљи да се не правиш да се не дешава оно што сви виде да се дешава.
Забијање главе у песак, кажу Ирци, никоме не доноси ништа добро, а једна или две надарене генерације и једно или два велика имена на клупи или у организацији не гарантују да ће и сутра бити боље, ако је систем корумпиран или труо.
На тапету свакога ко жели добро ирском фудбалу налази се, и мора да се налази, први човек Фудбалске асоцијације (ФАИ), Џон Дилејни, који је за петнаест година столовања успео да сабере много више афера и контроверзи него што Ирска има не победа у интернационалним сусретима, него клубова и стадиона.
Дилејни је дозволио, сматрају у Ирској, да репрезентација постане задња рупа на свирали, да за њу углавном наступају ликови које Енглеска неће, а који су у породичном стаблу нашли ирске корене, а понекад, као што нам је показао случај Деклана Рајса, чак ни они. Ирска нема таленат да буде у европском врху, али не треба, сматрају од Корка до Донегала, ни да буде крпа којом ће се поигравати просечни тимови.
Дилејни је у ФАИ довео искључиво климоглавце, обесмислио сваку опозицију и вештим маневрима угушио амбиције свих који не мисле као он, има већу годишњу плату него што је буџет за читаву организацију прве и друге лиге Ирске; упркос томе, ФАИ му плаћа станарину од 3.000 евра месечно; није му било доста, него је из касе савеза својевремено узео себи позајмицу; пре шест година, рекао је да свим запосленима треба смањити плате за 10%, али се касније испоставило да “сви запослени” не значи и Џон Дилејни...
Он се, на крају и на почетку, дословно спрда са јавношћу: на позиве да поднесе оставку, после година и година кампање и петиција, то је и учинио, свега дан после утакмице са Гибралтаром, али је о истом трошку саопштено да ће одсад заузимати позицију “извршног потпредседника”, са потпуно истим овлашћењима које је имао.
Протести против његове самовоље су кулминирали у уторак увече. А баш тај тренутак на мечу, 33. минут, када су на терен полетеле на стотине тениских лоптица, па је утакмица накратко, док се трава није отребила од (не)званих гостију, била чак и прекинута, није одабран случајно.
Када је Република Ирска у јесен 2009, у оном невероватном двомечу, на трагичан и непоштен начин остала без пласмана на Светско првенство – Анри је играо руком, и то није видео само судија, што је отворило простор за разне теорије завере – Дилејни је имао фикс-идеју: ФИФА би требало да призна своју грешку и да прошири, само овог пута, број учесника у Јужној Африци на 33, како би и Ирска заиграла.
Ирци не воле да их краду, и нимало не воле да их праве будалама, али још мање воле да им се цео свет смеје, а то се догодило након председниковог бизарног предлога.
“33” је постао симбол Дилејнијевог дилентантизма и аматеризма, али се то, што је најважније, није одразило на Мекартија и његове пулене.
Напротив: чим се гужва размакла, Конор Хурахен је левицом сместио лопту иза леђа грузијског голмана. Везиста Астон Виле је својим првим поготком за национални тим поставио коначан резултат.
Био је то још један шамар у лице властодршцу који је узурпирао једну од најважнијих функција у свакој земљи и крунски доказ да се не мора држати језик за зубима под лажном маском и провидним плаштом патриотизма: иако је Дилејни, маниром превејаног бирократе, неуспешно покушао да изједначи нетрпељивост према њему са мржњом “анонимних критичара” према домовини.
Тај краткотрајни прекид, па гол, па славље на крају, и френетични аплаузи – јер играчи су ретко када криви за било шта – показали су да држава (Ирска) није он, ни његови полтрони.
А ако вам се учини да постоје неке паралеле, и неке друге патриоте, и неки други председници, не брините. То мора да су само они келтски гени што понекад засврбе, јер свака сличност са неким другим лицима, догађајима и нацијама потпуно је случајна.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар