Прича: Амунике је био сјајан момак...
И то у далекој, анонимној, фудбалски полуписменој Танзанији. . .
Фудбал 05.04.2019 | 23:00
Па ипак, и зато и упркос томе, онима који су били већ довољно стари да се сећају, Мундијал у Сједињеним Државама остао је као белег: с ове дистанце, рекао бих да је то зато што смо се почели силом прилика заљубљивати у неке друге момке, неке друге тимове.
Први пут си се морао помирити с тим да “твојих” – ма који да су твоји – нема, а тада је изгледало и да их никада опет неће бити, и сурогати, открио си, уопште нису толико лоши.
Зато смо турнир, гарант, толико помно гледали, зато смо имали фаворите у готово свакој групи, свакој утакмици, било да сте, као прави патриота и на чуђење вашег деде, навијали за “наше” Бугаре и Баба Вангу, било да сте се занавек заљубили у бразилски, италијански, холандски фудбал, било да сте се у сузама опростили од Марадоне као он од вас.
Све их памтимо, дакле, али били смо убеђени да су неки од њих остали тамо, спаковани у фолдер из којег би се извукли тек за кафанским столом, у реминисценцијама и романсирању, у препричавању и улепшавању евергрин хитова нашег детињства. Да им није место у садашњици ни у будућности, да немају шта да траже у 21. веку.
А онда дође рано пролеће 2019, и нека је досадна репрезентативна пауза – није ни чудо што то не зовемо “прозори”, него баш “паузе”, мада је некима, грозничаво напетим од вероватно изгубљених трка за титулу, ова врста мини-одмора била преко потребна – и одједном, ниоткуда, поменут успут (посебно ако сте евроцентрични), он.
И то у далекој, анонимној, фудбалски полуписменој Танзанији...
За изненађење на трагу оног из лета 1994, мада у континенталним, много мање помпезним координатама. Да будемо цинични: таман прилагођеним нашим рационалнијим, редундантнијим сновима.
Био је можда најтајновитији, а објективно каријерно – због великих нада, најпре – најнеуспелији члан генерације која је читаву планету накратко заварала да ће, четири године након што је Роже Мила плесао са заставицом и са маштом, један афрички састав доћи на кров света.
Амокачија се сећамо по головима, Олисех ће заувек остати велики командант на средини терена, Финиди Џорџ је могао свашта, а највише да трчи, Јекинију не бисте смели изаћи на црту, Џеј Џеј Окоча мајстор је каквог и данас треба свећом тражити, али Емануел Амунике беше човек који ће се, својом (посебно након што је Бугарима дао гол главом пре чега је, чинило нам се, прелетео пола океана и један шеснаестерац приде) и кривицом једног Роберта Бађа, помињати најчешће.
Управо ће он бити тај који ће у чувеном сусрету осмине финала барапски изиграти Луку Маркеђанија и довести Нигерију у вођство.
Да су Суперорлови љубоморно чували предност, можда бисмо данас о њима причали као о светским шампионима и читава би историја била другачија, па би другачија била и садашњост, али они то нису знали, и није ни требало да знају.
Нигерија је, дресова од којих је зеленија била само трава у Масачусетсу, а од траве зеленији само они, трчала, плесала, нападала, имала играча више и требало је да има и још једног више (Малдини се пуком срећом и великом омашком судије извукао од црвеног картона у једној контри), а онда се све у 88. минуту срушило, као што са Африком обично бива, и није неважно што већ тада јунак наше приче није, због повреде, био на терену.
Није Емануел Амунике дао много голова за најбољу селекцију своје земље, свега седам, мада није много ни играо, из разлога које ћемо лако и тешко објаснити, али овај је био други најважнији.
Памтили бисмо Емануела, вероватно, и без тог гола, јер му је име било тако звучно, тако добро за изговорити, слило би се низ језик скупа са другарима му, то К би праснуло као светлост у вакууму: АмуниКе,АмоКачи, ОкечуКву, ОКоча, ЈеКини...
Дотад је контингент те најталентованије екипе у дотадашњој – а и будућој, упркос томе што су неки други отишли и макар корак даље? – историји афричког фудбала већ зарађивао новац по европском континенту, али не и Амунике.
Тада двадесетчетворогодишњак на Светско првенство дошао је као првотимац египатског Замалека, а напустиће га као званично најбољи афрички фудбалер, првак свог континента и сопственик још једног зеленог дреса, оног Спортинга из Лисабона.
Тамо ће га чекати Луис Фиго, између осталих...
Постићи ће и један важнији гол, две године касније на истом континенту, када је Нигерија освојила највећи трофеј у историји. Олимпијске игре у Атланти, ипак, неће имати ту тежину ни у фудбалским ни у српским оквирима, пошто ћемо тог лета већ имати неке аутентичне хероје с овог поднебља.
У деведесетом минуту меча за златну медаљу против Аргентине, Емануел Амунике повући ће једну контру и бити оборен, а Нигеријци ће извести слободни ударац као да су матори, као да су Италијани, као да их је Бађо школовао, а не само растужио.
Испашће цела екипа Аргентине – а екипу чине Ајала, Занети, Ортега, Креспо, Сенсини, Верон, Симеоне,Густаво и Пјохо Лопез... – и опет ће Емануелу Амуникеу бити довољан само један потез, само што ће уместо Маркеђанија овог пута страдала странка бити Пабло Кабаљеро.
Тада двадесетшестогодишњак отићи ће са турнира као члан Барселоне. Имао је сер Боби Робсон идеју за њега и видео га је на Камп Ноу у првој постави, убрзао би му игру по крилу тај момак с динамитом у ногама, али ускоро ће доживети повреду од које се никада неће заиста опоравити, и данас – каква штета, каква неправда, и каква истина, авај – Емануел Амунике редован је судионик оних интернет топ-листа под насловом “Десет најгорих појачања Барселоне у историји”.
Било је, у доба када се расизам толерисао и када су црни играчи морали да држе језик за зубима, и горих ствари од тог ниподаштавања његовог талента, као онда када су навијачи Реала смислили песму којом су вређали тек одбеглог сина, љутити што их је издао: “Луис Енрике, твој отац је Амунике”. (Када су га, много касније, већ је био тренер у Каталонији, подсетили на то, имао је спреман, симпатичан, лаконски одговор: “Амунике је био сјајан момак.”)
Никада у Барселони и никада више неће Нигеријац имати здраве ноге, што је значило да никада више неће бити довољно брз, а када таквом фудбалеру одузмете брзину, могућност да запали брисани простор уз аут-линију и поцепа самопоуздање противничких бекова на кисеоник и азот, одузели сте му готово све, и ту његова вредноћа и труд нису могли да помогну.
Емануел Амунике се по завршетку каријере посветио раду са младима, и нама на душу иде што нисмо знали да је, рецимо, са селекцијом Нигерије до 17 година 2015. постао светски првак, на турниру у Чилеу на којем је виђено свеафричко финале.
Замало нам је промакло, током ове репрезентативне паузе, и да је фудбалска репрезентација Танзаније, тек други пут у историји – премијера је била 1980. баш у Нигерији, када нису остварили ниједну победу – успела да избори пласман на Куп нација, који ће се одржати у јуну и јулу у још једној земљи важног за Амуникеа, Египту.
Да, на клупи Танзаније од августа прошле године седи јунак нашег лета 1994. и нигеријског лета 1996, и чак и ако је “кривац” за успех одлука да на турнир иду чак 24 селекције, нико не може да оспори да су момци са истока Африке, чија имена не значе много просечном познаваоцу фудбала – тек их неколико наступа у Европи, а нико у најјачим лигама – урадили нешто велико.
Некада је имао дубоке залиске, сада је скроз ћелав, али препознали бисмо га не само зато што га умемо помињати, скупа са осталим момцима у шареним зелено-белим мајицама које је пратио звук чегртаљки и осмеси широки као Атлантски океан.
Емануел Амунике, селектор Танзаније, поново је с нама, дошао је у будућност онолико година пошто смо га волели и пошто је преварио Маркеђанија и после насамарио све Аргентинце.
Да нас подсети на Африку која је била разиграна и вољена, и на наивност, тако симпатичну, тако људску.
И да нам пружи разлог више да предстојећег лета обратимо пажњу на Куп нација и да нађемо, као што смо умели да нађемо 1994. када није било “наших”, поново неког свог фаворита.
Извор: моззартспорт
Фото: Реутерс
Коментари / 0
Оставите коментар