Шта 16 минута раздвоји, седам година треба да споји!

Није бунар баш тако плитак. . .

Фудбал 28.03.2019 | 23:30 Италијани имају ту праксу. Тамо су селектори склони позивању играча који су у клубовима спојили два или три добра месеца, па кад отворите списак њихових репрезентиваца у последње две године добијете листу од 50 и кусур имена. У Србији је другачија ситуација. Овде селектори често умеју да се пожале на дубину бунара из које вуку чланове националног тима. Конкуренција просто није баш тако масовна. Ту и тамо се убаци понеки млади играч, некад се поткраде и неко из групе играча који су – што кажу Енглези – касно процветали. Али кроз историју српског фудбала није било много играча који су губили репрезентативни статус и потом се враћали. И можда би требало да мало поразговарамо о томе?

Јер скроман утисак после синоћњег ремија у Лисабону је да се у мору позитивних утисака из последње две утакмице Орлова – тек нешто мало скученије је оно море негативних утисака, али о њему неки други пут – издваја и онај да је селектор Младен Крстајић на гостовању код Португалије поред једног бода добио иДарка Лазовића и Филипа Младеновића. У ствари добио их је назад, пошто су они одавно ту, само што смо их у складу са српском традицијом отписали пре времена.

Дуел на Лужу је наиме Младеновићу био први од 15. новембра 2016. године када смо изгубили у пријатељском судару са Украјином после чега је сада 27-годишњи Чачанин, тада играч Келна, као гумицом обрисан. Било је ту истина и објективних околности, са Рикардом Са Пинтом му никако није било лако – иако га је овај својевремено у Црвеној звезди поредио са Фабиом Коентраом – али су у међувремену односи нарушени, па је у Стандарду из Лијежа Младеновићева каријера била на озбиљном испиту. Лехија из Гдањска можда се некоме учинила као почетак краја, али испоставило се да је Екстракласа била савршен избор. Младеновић ове сезоне игра редовно па се после повреде Александра Коларова и не сасвим успешног експеримента са Мирославом Богосавцем – па и Антонијем Рукавином у последњих десетак минута у Волфзбургу – на велика врата вратио у национални тим.

Слична је ситуација и са Младеновићевим суграђанином из Чачка и некадашњим саиграчем из Црвене звезде Дарком Лазовићем, мада је он некако био присутнији пред очима просечног фудбалског навијача, јер Серија А ипак је овдашњем љубитељу “бубамаре“ значајно дража од шампионата Пољске. Па такоЛазовићево име на списку није представљало превелико изненађење, иако њега нисмо у националном тиму гледали још од 9. августа 2012. године и ремија без голова у судару са Шкотском када је Дарко био стартер у тиму Синише Михајловића.

И онда седам година тиховања. Све до Волфзбурга. Решио је тада Крстајић да га награди за добро партије у Ђенови, па је Лазовић заузео место уз десну аут линију на коме су се у формацији 4-2-3-1 у Лиги нација углавном мењали Андрија Живковић и Мијат Гаћиновић, који је услед бројних повреда у Лисабону био премештен у центар игралишта. Живковић је платио цех малој минутажи у Бенфики и пресељен је на клупу.Лазовић је добио шансу и по општем утиску оправдао поверење показавши да на њега може и мора да се рачуна.

Иста констатација стоји и за Младеновића, који је у улози ватрогасца неколико пута био и код Славољуба Муслина у квалификацијама за Мундијал 2018. Наравно, само онда када је Александар Коларов био повређен. Тад су међутим уследили они проблеми у Лијежу и Младеновић је место у репрезентацију уступио другима, прво Ивану Обрадовићу, па Милану Родићу, на крају и Богосавцу. Али против ПортугалијеМладеновић је ударио на Бернарда Силву – и то поприлично јако, иако испред себе није имао саиграче баш чувене по дефанзивним карактеристикама – и поручио им свима да неће тек тако одустати од статуса репрезентативца.

Занимљиво, Лазовић и Младеновић су после бројних наступа у Звездином дресу синоћ први пут заиграли заједно и у националном тиму. Пре пуних седам година мимошили су се за 16 минута. Тада смо у Ремсу играли пријатељску утакмицу против Француске (изгубили смо са 0:2), а Младеновић је био у стартних 11 док није у 60. минуту уступио место Александру Коларову. Лазовић је на терен крочио у 76. када је замениоБошка Јанковића.

И ево сада, седам година касније, Младеновић и Лазовић коначно заједно у дресу репрезентације Србије. Не као носиоци игре наравно, али њихов допринос у освајању вредног бода на Лужу не би смео да се заобиђе. Јер није фраза кад се каже да сви играчи конкуришу за репрезентацију. Па и они који некада изгледају тако далеко од националног тима. А има их, чак и да не подсећамо све оне који тренутно нису ту баш због Младена Крстајића, јер то је друга и свима већ добро позната прича. Да побројимо самоНемању Радоју, Немању Гудеља, Лазара Марковића, Јагоша Вуковића... 

Није бунар дубок као у Немачкој, Шпанији или Француској. И баш зато треба добро пазити шта се тамо крије.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Реутерс