Прича: Тренуци генијалности, панике и лудачке среће!

Срећа не долази у руке оних који је прижељкују, нити оних који рачунају на њу, већ код оних који је искористе за нешто више. Није битно што се "коначно осмехнула" Србији против Немачке и Португала, важно је шта ћемо даље без ње.

Фудбал 26.03.2019 | 23:50 Уопште није срамота признати да си имао среће.

Најчешће помињани термин у фудбалу, који никако није директно везан за фудбал, изазива гнушање код већине тренера који сматрају да се њихово тактичко умеће, као и игра тима, озбиљно ниподоштава уколико се истакне да је низ срећних околности утицао на резултат.

Срећа постоји само код оног другог, односно признаје се само њен недостатак у преувеличаној форми, иако то уопште није негативан аспект игре.

Најбољи тренери данашњице ће управо из "срећних околности" извући највише што је могуће и схватити да то није нешто на шта могу дугорочно да рачунају, али ће прихватити и да тај фактор и те како може да помогне у сабирању више позитивних резултата, самопоуздања и елана екипе, односно да ће произвести негативан ефекат само ако се прихвати здраво за готово.

Ако узмемо у обзир да су Немачка и Португал на наш гол у претходне два меча збирно шутнули 49 пута, а да су само две лопте завршиле иза Дмитровића - да, имали смо среће - али, ако смо бар нешто позитивно научили из грешака које нису кажњене - то је већ велики профит.

Најпогрешнија ствар коју репрезентативци и селектор након ових утакмица могу да помисле је да су "и наши ривали имали среће", пошто се оно најважније крије између редова.

Једно је када немо гледате док ваш ривал улази у гол-шансу и равнодушно настављате даље после промашаја, али друга је ствар када Немања Максимовић диже песницу и прославља спасавање чистог гола и "уживо" постаје бољи фудбалер, када Никола Миленковић мирно исправља Филипа Младеновића после грешке и објашњава му где следећи пут да се позиционира код прекида или када Марко Дмитровић додаје адреналин код сваког саиграча бравурозном интервенцијом врховима прстију.

Не треба заборавити ни то да Симон Марчињак није тек тако поништио пенал за Португал, него је уверљив говор тела Рукавине и других "орлова" натерао судију да промени одлуку.

То је срећа, али она коју сте сами проузроковали.

ШТА ЈЕ БИЛО ДОБРО У ИГРИ "ОРЛОВА" ПРОТИВ НЕМАЧКЕ И ПОРТУГАЛА?

Да кренемо од резултата.

"Извући" реми против новоформиране репрезентације Немачке (1:1) на њиховом терену и бод против Португала у Лисабону (1:1) - нису уопште резултати за бацање, иако је општи утисак јавности "докле ћемо се радовати нерешеном резултату".

Србија није "крем" светског фудбала и победе у таквим сусретима су чешће "инцидент" него правило, а о томе можда најбоље сведочи незадовољство ривала што нас нису победили.

Оно што је такође важно код резултата јесте да је Србија продужила низ без пораза на осам утакмица тако да су нас последњи надиграли Бразилци на Светском првенству, што такође значи да је ово тек други пут у овој деценији да "орлови" толико дуг период нису изгубили меч. Последњи пут тако нешто виђено је на почетку мандата Славољуба Муслина.

У ове две утакмице Србија је дефинитивно добила и "јединицу" у виду Марка Дмитровића који је у два меча имао чак 12 великих одбрана, тако да ће га тешко ко померити са гола.

Озбиљан задатак у одбрани одрадио је и Никола Миленковић, коме је партнер сада био Урош Спајић и тешко је још утврдити да ли му боље "лежи" дефанзивац Краснодара или Милош Вељковић, а код "Блекија" вреди истаћи и да је показао карактеристике лидера иако је одиграо тек 12 мечева за "орлове".

Младен Крстајић може да буде презадовољан и играма Немање Максимовића који зрачи борбеношћу и својим залагањем не дозвољава другима да одиграју ноншалантно, а на селектору ће бити тежак задатак да га укомпонује у састав када се од повреде опораве Љубомир Фејса и Немања Матић, који овога пута нису били на располагању.

Велика добит су и игре Дарка Лазовића по десном крилу и право је питање зашто се чекало пет година на "репозив", док радује и енергија Мијата Гаћиновића у оба меча.

Против Португала је додуше одиграо тек двадесетак минута, и за то време успео да избори једанаестерац, док је његова улога у пресингу била веома важна против Немачке када је сарађивао и са Луком Јовићем, стрелцем поготка у Волфсбургу који није играо у Лисабону.

За крај, наравно - Душан Тадић.

Ако је било страха да ће због притиска јавности пружити лошију игру против Португала - он је дефинитивно одбачен већ на старту дуела на "Да Лужу". Десетка српске репрезентације ужива у фудбалу и из тога "орлови" профитирају пошто просто пуца од самопоуздања…

Форма у којој је дошао на окупљање репрезентације, и то повређен, потврђена је против Португалаца који нису имали решења за његове мајсторије.

Србија има играча у ког може да погледа када не иде, само још да боље решавамо ситуације које "измисли" за велике шансе и резултати ће бити још бољи. Такође, сада је јасно да више нема потребе да игра по крилу него само иза нападача, чак и уз њега.

Србија има фудбалског генијалца и мора да му омогући да оде на ЕУРО2020.

ШТА НИЈЕ ВАЉАЛО У ИГРИ "ОРЛОВА" ПРОТИВ НЕМАЧКЕ И ПОРТУГАЛА?

У суштини највише тактичка недисциплина.

У више него неколико наврата видело се да Србија не може тактички да одговори на изузетно "школоване" Немце и Португалце који су показали веће стрпљење у последњој трећини терена и угрозили нас најпре по боковима - центаршутевима и повратним лоптама, што је уносило колективну панику у наше редове, док су је индивидуалци (Никола Миленковић) пробали да умање.

Није била нарочита тајна да ће бочне позиције бити најслабија карика Србије с обзиром на бројне повреде тако да је Младен Крстајић прилагодио дефанзивну поставку "орлова".

Одлучио се да се Србија брани у 4-4-2 где би се крилни играчи спуштали на позицију бека чија је страна нападнута, док би то значило да се бочни фудбалер помера ка средини терена и постаје нека врста додатног штопера.

Дарко Лазовић то често ради у Ђенови, чак и у формацији са три позади, док је Немања Радоњић идентичне обавезе имао код Владана Милојевића у Црвеној звезди.

Њихова издања против Португала нису била спорна и одлично је што на тај начин нисмо трошилиДушана Тадића, како је то случај био на Светском првенству где након помоћи Антонију Рукавини није имао довољно снаге да помогне у нападу.

Ипак, уиграност Португала који поседује и један од бољих "парова бекова" није могла бити тек тако неутралисана, тако да смо често морали да се ослонимо на то да повратне лопте Рафаела Гереира и Жоаа Кансела неће бити идеалне, односно да ће штопери и централни везни ред успети да отклоне опасност пре него што до ње дође.

С обзиром на надмоћ Португала и на средини терена, где су физички доминирали Данило и Карваљо, помало је било чудно било што Србија није покушала да им парира макар бројчано, поштоНемања Максимовић није могао да преузме читав терет на себе.

Фудбалер Хетафеа је у оба меча играо класичног дефанзивног везног, иако највише воли када уз себе има играча који ће му дозволити да "искочи из шаблона" и пресретне пас ривала, док је овога пута поред себе двадесетак минута имао Мијата Гаћиновића, коме то није примарна позиција, а потом и Адема Љајића који тек није играо на том делу терена.

Ненавикнут на обавезе централног везисте Љајић се мучио на терену и управо је неразумевање "шта и ко је чија обавеза" разлог што је и Данило Переира постигао страшан гол.

Препознао је "рупу" у средини терена, направио потез више и претворио га у 1:1.

Занимљиво је било и да Младен Крстајић није желео да се "затвори" и чува бод који је био велики за Србију, него је уводио брза крила која би вребала у контрама, с тим да се овога пута тај ризик није исплатио, макар резултатски.

Многи ће као "минус" из ове утакмице уписати и то што Лука Јовић није забележио ни минут, али не можемо знати какви су планови селектора били с њим пре повреде Гаћиновића.

Нема сумње и да је Александар Митровић одиграо одличан меч и "растеретио" своју одбрану дуелима са штоперима Португала, али се дефинитивно мора размишљати и у правцу с два нападача и ту опцију никако не треба отписати, бар док је не видимо на делу.

Као стандардна лоша секвенца из овог "прозора" остаје атмосфера око тима и ново одбијање репрезентативаца, сада Ивана Обрадовића, да игра за Младена Крстајића.

Без обзира на све добре наведене ствари које су "орлови" урадили против Немачке и Португала, остаје горчина због све дуже листе "прецртаних" на коју не може да се зажмури, с тим да је мало мање у фокусу јавности када резултати нису тако лоши.

Баш сада је идеалан тренутак за смиривање страсти и помирење.

Извор: мондо.рс