Интервју - Новак Ђоковић: Медитирам, тихујем...

У интервјуу за "Вајс", један од најбољих тенисера света о свему - повреди, узорима, медитацији, доброчинитељству, подршци Хрватима. . . "Трудим се да останем на Христовом путу", каже светски број 1.

Тенис 27.03.2019 | 23:10
Интервју - Новак Ђоковић: Медитирам, тихујем...
Новак Ђоковић се вратио у врх тениса, вратио се упркос свим негативним прогнозама.

Победио је себе, каже он, осврћући се на период када се чинило да ће га повреда лакта заувек одвојити од терена.

У интервјуу за српско издање портала "Вајс" (Вице), Ђоковић је причао о том периоду, шта га је мотивисало да се поново издигне до висина, причао је о томе како медитира, када је последњи пут себи дао одушка, попио алкохол, али и о теми која ће, нажалост, још дуго бити ТЕМА - помирењу у региону.

"Повреда је дефинитивно била велика прекретница у мом животу. Не само у тениском смислу, већ и у људском, карактерном погледу. Ја сам некако био приморан да у тим тренуцима уђем дубоко у себе и можда откријем неке делове себе које сам потискивао годинама, који су изашли на површину у тренуцима када ми није ишло", рекао је Ђоковић.

Сам је одлучио колико ће да паузира.

"Ја чврсто верујем да је то та виша сила, просто, мени рекла на тај начин - океј, сада више не можеш и мораш да узмеш паузу. И ја сам узео већу паузу него што су ми неки доктори, да кажемо, преписивали. Они су говорили 3,4 месеца и ти си већ океј. Ја сам рекао не, хоћу шест месеци, јер мени треба и ментална пауза да се емотивно, потпуно, да кажем, напуним батерије... Било је толико засићења".

После освојеног Роланд Гароса, Ђоковић је пресекао. Поред те празнине ("Шта је следеће? "Шта сад?"), десила му се најзначајнија ствар у животу.

"Када сам постао отац то ми је дало још један огроман полет и залет и ја сам тада, заправо, имао најбољих петнаест месеци у својој каријери... Када сам постао родитељ схватио сам да има много више тога у животу што ја просто нисам, како да кажем, посветио довољно пажње деловима себе који су можда, оно, у некој врсти мрака остали...".

ПРИТИСАК и "СВЕСНО ДИСАЊЕ"

Каже да више не осећа притисак у оној мери као пре пет и више година и да не утиче на њега колико је утицао раније.

"Сада имам и много више вере и стабилности и емотивне вере у себе у своје могућности и своје квалитете. Знам ко сам и шта сам и шта је могуће и на крају уколико не успем у нечему што сам наумио то боље подносим".

А како се понаша у напетим ситуацијама, када је одлучујући поен? Шта у тим тренуцима примењује?

"Свесно дисање. Врло једноставано - свесно дисање. Свесно дисање је најпростији облик медитације, а и најпростији облик, просто, смиривања себе, својих мисли и емоција које могу да доведу човека до лудила".

МЕДИТАЦИЈА, ПСОВАЊЕ, РАЗБИЈАЊЕ РЕКЕТА

У фази опоравка и менталног јачања, Ђоковић је приступио методама које овдашња јавности баш и није разумела на адекватан начин.

"Не медитирам него тихујем, како се већ каже. Иста ствар. У православљу постоји тај термин, трпљење и тиховање. Да, практикујем медитацију већ уназад скоро десет година. Медитација је и прање судова. Медитација је и гледање у звезде. Медитација је и купање, туширање. Медитација је све оно што човека доведе у то стање ума да је потпуно присутан. То је оно што се назива ритуалним. Добро, ми смо мало, оно, што се каже, традиционалисти, конзервативнији смо у том погледу и све што долази, да тако кажем, знање споља што није наше се мало резервисано прихвата и имају можда погрешно тумачење тога".

Додаје да је тек после пар година схватио речи свог учитеља: "Највећи рад који ћеш имати у својем постојању у својем животу сада и овде је рад на себи".

"... Људи смо, грешимо и улазимо у ситуације где немамо исконтролисану емоцију, немамо исконтролисану реакцију. Побеснимо. Опсујемо, разбијемо нешто и тако даље. Мени се то дешава на терену. Ја разбијем рекет. И ја нисам у том тренутку уопште поносан на то зато што знам да не шаљем добру поруку омладини која мене прати, јер ми као спортисти уживамо велику подршку и много се омладине широм света угледа на нас, јер желе да постану велики и успешни спортисти као ми. И ја сам свестан тога и трудим се да се у складу са тиме понашам тако. Да моје речи и дела буду у хармонији са тиме. Међутим, то није случај увек. И прихватам то као неки степеник у неком свом развоју".

О ПОДРШЦИ ХРВАТИМА, ПОМИРЕЊУ...

Током прошлогодишњег Свертског првенства у фудбалу, Ђоковић је без оклевања рекао да навија за репрезентацију Хрватске. Многима у Србији се то његово опредељење није допало, многи су га критиковали, чак и поједини из власти.

Каже да одређене ствари, попут те подршке Хрватској, ради инстиктивно, према осећају.

"Ја сам се трудио да будем аполитичан и ван свих тих збивања која имају негативан контекст и које су спорне. Трудио сам се увек да будем изнад тога. И изван тога да се боље изразим... То је јако деликатна тема због комшијских тензија и ратова који су оставили и даље су свеже ране ратова и ја се трудим да не учествујем уопште и трудио сам се увек да не учествујем, али са друге стране ми причамо о томе како смо велики хришћани, а нисмо у стању да опростимо. Значи, ја не говорим да сада људи који су некога изгубили у рату треба некога да забораве. И ја не желим било шта њима да говорим, јер ја имам људе око мене који су изгубили најближе своје у рату и то је страшна ствар и то не може да се заборави. И ја то просто разумем те људе, саосећам се са њима, имам пуно емпатије и имам просто, то је то. Али, моје питање је: да ли ћемо да останем заробљени у тој некој емоцији мржње и неприхватања или ћемо да се издигнемо изнад тога и да наставимо даље у некој позитивнијој емоцији поштовања и разумевања? Ја осећам да је то исправно и да је то правилно и да ја ћу тако да се понашам и сада, онај који не жели то да прихвати, имам пуно поштовање, јер свако има право да се постави како жели, али ја ћу то тако да радим, јер осећам да је то исправно и да једино тако можемо да имамо неку будућност која нам ствара неку врсту прихватања и мира", каже Ђоковић.

О МАНАМА, ЗАБАВЉАЊУ, АЛКОХОЛУ...

Гледано са стране, Новак Ђоковић је један од оних који су мане сведене на минимум. Ипак, радио је напорно "на себи", покушавао да "мисли позитивно", како су му говорили учитељи, да "контролише мисли"...

"Временом сам схватио да је немогуће бити позитиван стопроцентно времена. И друго што сам схватио је да је та негативна страна мене и те емоције које ми се појављују нису непријатељске и да нису стране да је то сада негде ушло у мене, па као ја сам… Ја некако сада више тежим ка томе како се спријатељити са егом и како га на тај начин савладати, а не ући у борбу са њиме као да је непријатељ и као да је стран и онда на тај начин поклекнути у тој борби".

ИМА ЛИ ЂОКОВИЋ ПРАВО НА ГРЕШКУ? "ТРУДИМ СЕ ДА ОСТАНЕМ НА ХРИСТОВОМ ПУТУ"

"Мислим да је кључно питање које је, уствари одговор на ово питање - према коме ја немам право, за кога ја немам право на грешку? Према јавности. Па то и јесте суштина. Ја себи дајем право да направим грешку и прихватам тај део себе, који је фаличан, који је крхк, који је ломљив, који је слабашан, који је нестабилан, који је неозбиљан, који је можда незрео и тако даље... Ја сам иначе правичан кроз живот човек и трудим се да останем на том Христовом путу, што кажу, истине правде и љубави и када нешто није тако онда наравно да ме дотакне, али у мањој мери него раније".

С тим у вези је и често питање - да ли Ђоковић себи некада даје одушка?

"Годинама већ не пијем алкохол. Раније јесам повремено и онда као спортиста који ретко пије алкохол, а то је опште познато, да просто те једна чаша било чега одмах убаци у машину и онда не знаш где си...".

Каже и да се променио - "престао сам да трагам, а више да будем".

"Мање времена проводим у будућности, а више у садашњости. Јер када кажеш да трагаш за нечим, да л’ то била срећа, да л’ то била љубав, припадност, шта год да је у питању, значи ти практично себе већ некако стално себе држиш у тој некој будућности и неизвесности да л’ ће се то нешто догодити, шта ја треба да урадим да би се то догодило… Ја, иначе верујем, и то практикујем готово сваки дан, у моћ визуализације... Замислиш себе, као што сам ја замислио себе са седам година да ћу освојити једнога дана вимблдонски трофеј и правио од неких импровизованих материјала кући тај вимблдонски трофеј и то је изузетно моћна ствар... Осећам да немам за чиме да више трагам, зато што све оно што тражим имам у себи".

ИДОЛИ - БИЛО ИХ ЈЕ ТРОЈИЦА

Познато је да је Ђоковићу, у почецима, идол био Американац Пит Сампрас. Сампрас је освојио 14 гренд слемова, али је Новак надмашио свог идола - има их 15. Занимљиво, када је Ђоковић ступио на тениску сцену, Сампрас је одлучио да прекине играчку каријеру.

"Моја прва додирна тачка са тенисом била је његов финални меч, ја мислим ’91. или ’92. године у Вимблдону. То је његов први вимблдонски трофеј. Гледао сам то и ту сам се заљубио у тенис. И да кажемо, коцка судбине је тако подесила да у то исто време, те исте године када сам гледао тај његов дуел, финале Вимблдона, правила су се три тениска терена испред ресторана на Копаонику где сам одрастао и који су водили моји родитељи", испричао је Ђоковић.

Иако му је Сампрас био идол, много приснији однос остварио је са Андре Агасијем који му је једно време био тренер.

"Он ми је пријатељ и неко на кога увек могу да се ослоним. И он ми је јасно ставио до знања да увек могу да рачунам на њега као на ментора. И рецимо са њиме имам приснији однос него са Сампрасом, на пример", рекао је Ђоковић.

АНЕГДОТА СА МАЈКЛОМ ЏОРДАНОМ

Каже да је одувек сањао да упозна своја три спортска идола. То су били - Мајк Џордан, Сампрас и легендарни италијански скијаш Алберто Томба. Упознао је двојицу од три дечачка идола - Сампраса и Томбу. Легенду светске кошарке Мајкла Џордана још није. А могао је.

"Џордан је био у Монте Карлу где живим већ десет година. И сећам се, имао сам паузу између два тренинга. Моја жена је отишла да се шета градом са својом сестром. Мени је звонио телефон и то је било пре него што смо били родитељи када смо још имали мало времена да се одморимо, између тренинга. Утишао сам телефон, да ми не звони, како бих се мало одморио... Кад видим нешто светли, светли, светли, оно вибрира. Реко шта је, ко ме зове, она ме зове. Пет пропуштених позива. Ја се јављам, сећам се тог тренутка као да је јуче било. Она каже: 'Џордан је испред мене на пет метара'. Ја кажем: 'Молим?'. Она каже: 'Мајкл Џордан, твој идол, којег хоћеш тако жарко и јарко да упознаш је испред мене. Долази овде!'. Ја не знам шта ми је било, ал’ сам јој рекао: 'Ја не могу зато што имам тренинг поподне и морам да се одморим…'. Мајке ми сам то рекао. Спустио сам слушалицу и онда сам размишљао и наравно после десет минута презнојавања, као шта сам то урадио, покупио сам се и отишао до ње. Али, Џордан је већ био отишао. И то је тај тренутак, али нема везе. У сваком случају, овај, имаћемо прилику негде да се упознамо. Чујем да је страствени голфер".

ФИЛАНТРОПИЈА (ДОБРОЧИНИТЕЉСТВО) - "ТО СЕ НОСИ ИЗ КУЋЕ"

Новак Ђоковић и његова супруга Јелена на челу су Фондације која помаже децу Србије.Фондација је до сада отворила или реновирала 43 вртића у Србији.

Пре неколико година, Ђоковић је, као амбасадор УНИЦЕФ-а, имао дирљив сусрет у Београду са избеглицама из Сирије. И данас се сећа тог сусрета са девојчицом и њеном мајком. Играо се са девојчицом, потпуно се унео у игру, а онда... ШОК!

"Много смо се лепо играли и после десетак минута је дошла мајка која је причала на њиховом језику са њиховом кћерком. Кћерка је устала и погледала је онако и кренуле су да јој сузе очи. Пришао је преводилац и ја сам питао шта се догађа. Он је рекао: 'Па они сада морају да иду'. Питао сам га: 'А где иду?'. Није ми одговорио. И у том тренутку је био, да кажем, један излив емоција и просто, не знам, то је сваки пут када помислим на то једно болно и емотивно искуство, јер сам помислио само куда ће они ићи, где иду? Они не знају где иду, не знају да ли имају кров над главом. Не знају да ли ће им се испунити нека основна, људска права. Такве ситуације у животу, просто, дају човеку једну перспективу и некако ти дозвољавају да цениш више ствари у животу које имаш. И захвалан сам што сам имао то искуство, јако сам захвалан. И трудим се да своју децу васпитавам на тај начин и да сам живим, да тако кажем, у неку руку скромно и свесно да постоје, велика већина, заправо, становништва на овој планети нема основне потрепштине".

Наставио је:

"А ми се жалимо за неке ствари што немамо Интернет у соби...".

Откад зна за себе, каже, да увек треба помагати другима. То је нешто што је "понео" из куће.

"Зато је и основао фондацију, која има мисију да помаже деци предшколског узраста.

"То нам је мисија - рани развој детета. Више од 50 одсто деце у том тренутку није похађало предшколске установе или било које предшколске програме. И постојало је јако мало свести о раном развоју детета. Шта заправо представља један вртић, једна предшколска установа? Ту није било само финансијско питање, питање средстава, него и културолошко питање и моја породица и ја, а моја супруга пре свега, смо се потпуно предали томе да формирамо, да кажемо, структуру, да имамо људе добре воље, доброг срца који, пре свега, разумеју шта је филантропија, имају саосећања за друге, а и наравно који су компетентни у свом послу, који ће својим колективним напором доћи до тог неког крајњег циља за нас, а то је да свако дете у Србији има приступ некој предшколској установи или програму".

Извор: мондо.рс

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

Ким

28.03.2019 08:38

Христов пут,медитација......знаци у најави је опет 30то мјесто на атп

ОДГОВОРИТЕ