Маркова сјећања: Потписујем за Звезду или бјежим од куће!

Мајка је плакака кад сам долазио на Маракану! Како је текла каријера првог голмана српске репрезентације. . .

Фудбал 23.03.2019 | 21:55 Дивни дани за Марка Дмитровића. У тренуцима кад је репрезенатција Србије разапета између охрабрујућег резултата у Волфзбургу, почетка квалификационог пута за ЕУРО у Лисабону и трзавица које у или око ње не престају откако је селектор Младен Крстајић, голман 27-годишњи голман може да накриви капу, јер делује да је издањем против Немачке зацементирао позицију првог чувара мреже државног тима.

Низ интервенција, из категорије чудесних, позиционирале су првотимца Еибара као једног од добитника пријатељског меча са петоструким прваком света и још једном натерале шпанску јавност да ка нему окрене светла рефлектора. Све поводом начина на који је бранио зицере Тиму Вернеру, Марку Ројсу, Илкају Гундогану, Лироју Санеу...

Зато га овог петка и чувени Мундо депортиво држи на насловној страни портала, у интервјуу у коме Маркообјашњава животни о професионални пут. Почев од дана кад је родну Суботицу заменио Београдом.

„Напустио сам кућу кад ми је било 15 година, у потрази за остварењем снова, услед жеље да постанем професионални голман. Био сам дете, далеко од дома, родитеља, што комплетно мења начин живота. Научио сам да бринем о себи, да перем веш, усисавам, једном речју да – одрастем“, присећа сеДмитровић.

Прва понуда стигла из Црвене звезде док је био тинејџер.

„Кад сам у пратњи родитеља отишао да преговарам са спортским директором црвено-белих моја мајка је све време плакала. И пре тога знао да ћу да завршим на Маракани. Желео сам само за Звезду да играм. Казао сам родитељима да ћу побећи од куће ако ме не пусте у Звезду. Био је то мој сан. Отац ме је подржао, иако се суочио са болним сазнањем да му син напушта породицу са 15 година. Мајка се потресла још више, њене реакције биле су природне, желела је да наследник одраста уз њу, а не у неком другом граду“.

У Београду се задержао седам година. Прве четири у млађим категоријама, преостале три при првом тиму,  за који никад није добио шансу да брани.

„Знао сам због чега сам дошао у главни град. У глави сам имао јасно означен пут докле желим да стигнем. Тај период помогао ми је да сазрим као особа, јер кад потпишете за велики клуб морате да будете спремни на све. У међувремену су ми родитељи долазили у посету, олакшали ми тај прелаз из мале у велику средину. О мени су причали бајке и био сам срећан, јер сам одлично бранио за кадетску, омладинску и младу репрезентацију Србије. Ипак, у том тренутку нисам дочекао дебитујем за Црвену звезду и зато сам патио“.

Кад је постао пунолетан потписао је професионални уговор и отишао на прве припреме са сениорима. Али, пошто није бранио, решио је да се у 21. години отисне у иностранство.

„Била је то добра одлука. Не кажем да су се тренери који су тад водили Звезду огрешили о мене, можда нисам био довољно спреман за главну сцену – мада, искрено, мислим да јесам – али сам гледао ко је све дебитовао пре мене...“.

Уследио је трансфер у мађарски Ујпешт. Није почело према очекивањима - свега 15 утакмица за две сезоне.

„Било је то моје прво искуство ван граница Србије. Добар избор, јер сам био близу родне Суботице. Свега сат и по вожње до мојих. Помогло ми је и то што сам у тиму имао доста момака са Балкана, тренере са нашег подручја. Годину и по сам провео у Мађарској, од чега сам првотимац био само шест месеци. У том периоду бранио сам редовно за младу репрезентацију, с којом сам се квалификовао на Првенство Европе, преко баража, избацивши Шпанију, која је имала шест година без пораза, а играли су Иско, Мората, Муниаин... После тога, одлучио сам да напустим Мађарску, јер сам схватио да ћу морати да браним редовно ако желим да сачувам место у селекцији“.

Шпански новинари подсећају да се потом обрео у Чемпионшипу, у Чарлтону, који је у том време био партнерски клуб са Ујпештом, захваљујући бизнисмену Ролану Душателу.

„Бранио сам само четири или пет утакмица, нисам се осећао добро. Нешто је недостајало. Нисам успео да се прилагодим на енглески стил фудбала. На све то, клуб је био у зони испадања, мењао се тренер, ставио је другог голмана, па сам до краја сезоне био резерва. Како је исти власник држао и Алкоркон убрзо сам завршио у Шпаниј. Искрено вам кажем, од малена сам желео да браним на Пиринејима. Зато сам и прихватио позив Алкоркона. Речено ми је да ме је тренер гледао на Првенству Европе младих репрезентација и тад решио да ме доведе. Потписао сам само на годину дана, а управо је тај клуб престављао прекретнуцу у каријери. Од првог дана осећао сам да је то – то. Уживао сам“.

Сјајне одбране у дресу тадашњег друголигаша натерале су поједине клубове Примере да скрену поглед ка Дмитровићу. Први је реаговао Еибар и лета 2017. довео га на период од четири године. Већ у премијерној толико се добро показао да је изабран за најбољег играча клуба у сезони 2017/18.

„Кад је Алкоркон обезбедио опстанак, што се пет кола пре краја чинило као немогућа мисија, схватио сам да је време да променим опет средину, да се опробам у Ла Лиги. Био сам на одмору у Турској са бившом девојком, кад ме је позвао агент и саопштио да ме Еибар жели. Све је било завршено за једно вече. Наредног јутра сам допутовао у Баскију на лекарске прегледе и потпис уговора. Дефинитивно, најзначајнији корак у досадашњој каријери“, уверава Марко Дмитровић, који је шансу да брани добио случајно, али ју је зграбио оберучке“. У том тренутку Еибар је имао Асиера и Ђоела, већ доказане у Примери. Нисам желео да будем трећи голман, да седим на трибинама. Нико ништа није могао да ми гарантује, међутим, кад се Ђоел несрећно повредио у уводу сезоне, схватио сам да људи цене моје квалитете и да ме види као решење на дуге стазе“.

Баш као и репрезенатција Србије. Јер, ако овако настави, гледајући тренутне околности, изгледа да смо добили голмана за наредних неколико циклуса.

ТЕШКО ЋУ НАЋИ БОЉИ КЛУБ ОД ЕИБАРА

Приводи Марко Дмитровић другу сезону у дресу баскијског клуба. Оба је била прожета и повредама, али је показао менталну снагу и вратио се међу стативе. Можда је наговестио и прелазак у јачу средину.

„Ако будем одлазио из Еибара, понуда мора да буде баш добра и за клуб и за мене. Уосталом, мислим да ћу тешко наћи клуб попут садашњег, у коме се тако комотно осећам и у коме могу да браним на највишем нивоу“.

Уговор му важи до лета 2021. године.

„Сваке године клуб напредује. Ако задржи линију раста видим га као стабилног члана елитног ранга, који се неће борити за опстанак, већ за пласман у европска такмичења“, каже Дмитровић.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Реутерс