Прича: Лацио личи на Пепову Барсу захваљујући Сергеју!

Интер добио нову "десетку", Миланов брод се љуља, Рома у расулу!

Фудбал 21.03.2019 | 21:45
Прича: Лацио личи на Пепову Барсу захваљујући Сергеју!
Последње коло Серије А је потврдило да је Лацио у најбољој форми. Ако би се Лига шампиона заслуживала приказаном игром, Небескоплави би били не само испред градског ривала Роме већ и миланских клубова. Игра тима Симонеа Инзагија, на моменте, подсећа на представе Барселоне Пепа Гвардиоле. У Серији А одавно нисмо имали екипу са везним редом који у себи обједињује квантитет и квалитет. Није случајно да се Лацио препородио када је Инзаги одлучио да игра са тзв. фантастичном четворком: Милинковић-Савић, Лукас Леива, Луис Алберто и Хоакин Кореа. За Инзагија то није била лака одлука. Познато је да Симоне тешко мења своје стартере. У том смислу жртвовање искусног, поузданог и оданог Марка Парола, указало је да јеИнзаги направио још један важан помак у својој тренерској каријери

Небескоплави тики-така је понекад чак и допадљивији од оригиналног, Гвардиолиног, јер је вертикалнији. Трећи гол против Парме на Олимпику је еклатантан пример споја лепог, квалитетног и робусног фудбала. Фудбалски видео аналитичари су израчунали да је Лацио држао у свом поседу лопту 57 секунди и да су у том периоду свиИнзагијеви играчи на терену, изузев Марушића, дотакли лопту пре него што је Луис Алберто затресао мрежуСепеа.

У односу на своје конкуренте, у трци за Лигу шампиона, Лацио је у константном успону форме. Рома и Милан су до прошлог кола са победама, некада захваљући срећи а некад потезима појединаца, успевали да маскирају пад игре а Интер већ дуже време игра топло-хладно.

Кључни играч за препород Лација је Сергеј Милинковић Савић. Без њега на средини терена, Луис Алберто иКореа не би имали слободу ни простор да се размахну на терену, док Лукас Леива не би имао сигурност у режисерској кабини. Истовремено, премештање на десну страну терена, коју је покривао Пароло, омогућило је Милинковићу да буде опаснији и у нападачкој фази игре. Истина, Сергеју недостају голови из претходне сезоне, постигао је тек три у текућој, али то је сасвим разумљиво пошто, по наређењу Инзагија, игра 20 метара даље од противничког гола у односу на претходну годину.

Интер је прошле недеље, по ко зна који пут, потврдио рефрен своје химне да се ради о лудом тиму. Порази Роме, Торина и реми Аталанте, дали су додатну вредност бодовима освојениму у миланском дербију. Практично, са победама над Лацијом и Ромом, против којих играју на Сан Сиру, Неразури би осигурали пласман у Лигу шампиона.

Лучано Спалети је у својој каријери неколико пута у кризним моментима извлачио “кеца из рукава”, или боље речено “десетку”, трансформишући играче везног реда у офанзивне плејмејкере. Током првог боравка у Роми, то је био Перота, у другом мандату у Најнголан. У недељу вече смо добили нову “десетку” Интера – Весина. Уругвајац је био победнички потез Спалетија с којим је дезорјентисао Гатуза. Да Весино, којим случајем, има мало префињенија стопала, дерби би био решен већ у првом полувремену. Са Весином у новој улози Брозовић и Гаљардини су пружили боље партије него обично. Хрват је мање продавао лопте а бивши играч Аталанте је орао по терену све време.

Док једном не смркне другоме не сване, та изрека се уклапа савршено као наравученије у животним причама Икардија и Лаутара Мартинеза. Ел Торо је у дербију положио важан испит у процесу играчког сазревања. Лаутаро ради на терену све оно што је Спалети очекивао и тражио од Икардија: квари игру противника у улози првог дефанзивца, учествује у конструкцији игре, дели асистенције, одиграва дупле пасове и на крају постиже и голове.

Као што лоше вести никад не долазе саме тако ни оне добре никад не путују без друшва. Повратак МаураИкардија у играчки погон Неразура је додатна гаранција да би Интер, без већих проблеме, могао да извади карту за Лигу шампиона. Али немојте се изненадити ако Маурито остане на клупи против Лација. Мартинез је сада стартер. 

Спалетијев тим има нешто тежи календар у односу на противнике, али је исто тако евидентно да милански клуб пружа солидније партије и остварује боље резултата кад игра против великих тимова. Уз то, осим против Наполија, Интер све тешке утакмице игра на свом терену (Лацио, Јувентус, Аталанта, Рома).

Позицију Рина Гатуза у Милану није заљуљао пораз од Интера колико игра Росонера: анемична, без идеја, без ритма. За разлику од Интерових голова који су били плодови осмишљених акција и производ добре игре, Милан је остао у утакмици до краја захваљујући срећним околностима. Податак да Пјонтек ниједном није шутирао у оквир врата и да током 90 минута није добио једну честиту лопту да затресе мрежу је много више забрињавајући од пораза.

Гатузова статистика у мечевима против великих клубова постаје све више алрамантна. На клупи Милана још увек није осетио сласт победе против Јувеа, Наполија и Интера. На 13 мечева против пет највећих такмаца освојио је мизерних 14 бодова од 39 на располагању. Није промакао стидљив, готово провинцијски, приступ дербију Милана који је играо као тим средње-ниског ранга апликујући одбрамбену тактику: сви играчи иза лопте кад је у поседу противника.

Средњи ред Милана дише на шкрге. Пакета се повредио, Кеси није луцидан, Бакајоко је био неприметан у првом полувремену. Сусо, као и сваке године у другом делу сезоне, је у драстичном паду форме.Чалханоглу, сем понеког бљеска, не доприноси значајније ни у једној од фаза игре. Жучна свађа, измеђуКесија и Биље, у којој замало песнице нису почеле да севају, је показатељ да у свлачионици Милана не влада идеална атмосфера како су је поједини представљали. Меч против Сампдорије на Марасију ће бити преломница за Гатуза и његове момке.

Рома је у тоталном расулу, пара се по свим шавовима: од играчког погона, преко управе клуба до скандала са стадионом који је кулминирао хапшењем председника градске владе Рима Марчела Де Витазбог примања мита да “погура” пројекат изградње стадиона.

Све што је могло да крене по злу, у ових пар месеци, је кренуло за Рому. Пораз у Ферари је само логична последица лоше форме већине фудбалера Ђалоросих. Негативна околност је што ни промена на клупи и долазакРанијерија нису произвели жељену “варницу”, реакцију тима. Примера ради, у Болоњи се долазак Михајловића на место Филипа Инзагија одмах осетио и био је видљив свима. У игри Роме је неприметан ефекат замене ДиФранческа са Ранијеријем: само су апатија и анимозитети између играча постали видљивији.

Против Спала су само тројица играча показивали вољу да играју: Ел Шарави, Џеко и Заниоло. Уз то, Џеко је био још нервознији у Ферари него обично, прича се да су у свлачионици летеле тешке речи између Фараона и капитена репрезентације БиХ. Између бившег спортског дирекотра Монћија и председника Палоте је летело перје уз реципрочне оптужбе за актуелну ситауцију: још један доказ да се ситуација отргла контроли.

Будућност Роме није ружичаста ни на кратак ни на средњи рок. Са оваквом игром и односима у свлачионици није сигуран ни пласман у Лигу Еворпе а камоли у Лигу шампиона. Проблем је што неће бити лако реконструисати тим: Де Роси је на крају каријере, Џеку и Коларову истиче уговор,  Н’Зонзи и Пасторе су промашене инвестиције (бачених 60.000.000 евра), Шик, Клајверт и Карсдорп (преко 70.000.000 евра су коштали заједно) су више ребуси садашњости него стубови будућности, Флоренци је све више у клинчу са тифозима Роме и на ивици нерава, Манолас и Заниоло су под опсадом великих клубова, Пелегрини има ниску раскидну клаузулу (28.000.000 евра) која га чини примамљивим за велики број тимова. Речју, само чудо, односно пласман у ЛШ, може да спаси Рому од савршене летње олује.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Реутерс

Коментари / 0

Оставите коментар