"Знао сам да је Хаг као разјарени бик"

- Знао сам да је Хаг као разјарени бик.  Још у авиону Владе Србије схватио сам да им нисам нешто нарочито битан, осим као српска парадигма, коју ће васпитно и егземпларно ударити, да се српство, или бар РС и њен народ, никд не опораве. На првом месту ми је било да не браним само себе, већ цело српство, јер ме због тога и траже.

Република Српска 20.03.2019 | 20:58 Радован Караџић осуђен је правоснажно на доживотну робију за геноцид, злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања, одлучило је жалбено веће у Хагу у другостепеном поступку. Он је ухапшен 2008. године, а читав свет брујао је о хашком бегунцу који се крио под лажним именом доктор Драган Дабић и појављивао се на телевизији, држао предавања, док нико није слутио ко се крије иза дуге косе и седе браде.

Под лажним именом почео је да ствара нову каријеру, почео је да ствара мале заједнице присталица здравог живота, алтернативне медицине, али и једне врсте медитације познате као тиховање. Нудио је лекарску помоћ за астму, дијабетес, епилепсију и сексуалне сметње. 

Држао је предавања широм Србије, најаве наступа су биле јавне. Имао је свој сајт, на коме је јавно био објављен његов број телефона, као и имејл адреса. Изгледао је као човек који нема шта да крије, а наводно је путовао и ван земље.

Наиме, живео је у Улици Јурија Гагарина на Новом Београду, а “локални клинци звали су га Деда Мраз, фини човек који би увек стао и попричао са њима на путу до продавнице”, описано је у књизи Џулијана Борџера.



 Иначе, једна од његових комшиница са спрата била је жена која је радила за Интерпол и чији је посао био да координише лов на међународне бегунце као што је Караџић. 

Све више је веровао у поузданост своје маске, па је тако слободно шетао улицом и почео да посећује бар „Луда кућа“. Маску му је на крају разоткрила грешка његовог брата Луке на пролеће 2008. године. Позвао је Дабића са старе СИМ картице коју су пратили људи који су га јурили. Сумњив податак је прослеђен до БИА.



У мају је један од њихових људи позван да истражи примаоца позива са те картице. После неког времена и сам Караџић је знао да га прате.
 
Хапшење у аутобусу, али без сведока

Током ноћи 18. јула 2008. човек познат као Драган Дабић изашао је из улаза број 267 у Улици Јурија Гагарина. На себи је имао светлоплаву мајицу и сламени шешир. Носио је пластичну кесу, једну торбу за продавницу и ранац. Све је деловало пуно.

Прошетао је до оближње аутобуске станице, где су му се ускоро придружио један човек - агент БИА. Ушли су у аутубос, Дабић је сео напред, његова сенка неколико седишта позади. У једном тренутку у аутобус је ушло и четворо полицајаца - два напред, два позади. Нашли су се на средини, а људима у аутобусу су показивали своје значке и тражили карте.



Старац са сламеним шеширом је по џепу тражио своју карту када га је полицајац ухватио за руку.

„Доктор Караџић?“, питао је полицајац.

„Не, Драган Дабић“, одговорио је човек.

„Не, Радован Караџић“, навео је полицајац.

„Да ли су ваши надређени свесни шта радите“, питао га је човек са сламеним шеширом.

„Да, потпуно“, одговорио је он.

Медији су прво јављали да је Караџић ухапшен на потезу од Кошутњака до Топчидера. Онда је стигла вест да је ухапшен на Врачару, па да је пронађен на Космају.



Иначе, било је информација да је ухапшен још у мају 2007. године у Бечу, где је живео са хрватским пасошем под именом Петар Глумац, као и да је аустријска полиција разговарала са њим због случаја самоубиства у области у којој је живео, али да га нису препознали. 

Са друге стране, Караџић тврди да су га ухапсили 18. јула 2008. године, а затим пуна три дана држали затвореног. Очевици из аутобуса никада нису пронађени, као ни возач аутобуса. Занимљиво је и то да су сви аутопревозници демантовали да је у њиховим возилима било ко тог дана ухапшен.

Како сам постао Дабић

Караџић је у једном интервјуу за Новости испричао и како је одлучио да постане Дабић и како се маскирао.

"Проблем током мог бекства је био мој лаптоп и сви елекстронски уређаји које сам имао. Све су могли да лоцирају термовизијском камером. Моје обезбеђење се трудило да ми обезбеди смештај у урбаним срединама које су биле близу банака, пошта, тамо где има много компјутера.

Тада сте дошли у Србију?

- Када је Ђинђић убијен, у исто време је усвојен Закон о сарадњи РС са Хагом, а ја сам се тада захвалио људима који су ме чували и завршио сарадњу, јер нисам желео да их инкриминишем. Тада сам почео да живим сам, излазио сам касно ноћу, шетао и куповао да једем. Међутим, полиција је почела да трага за "земунцима" и њиховим скровиштима. Занимали су их станови у којима наводно нико не живи. Зато сам решио да се покажем комшијама, да виде да ту живи некакав "чичица".



Појавили сте се као Давид Дабић. 

- Најпре сам морао да са 112 килограма спаднем на 80. Почео сам да носим другу одећу, ролке, широке мајице, све оно што никад нисам. Говорио сам екавски. Кренуо сам да се занимам за здрав начин исхране, па сам се обрео на неколико предавања и упао у све то. У том тренутку нестало ми је пара, па сам почео да држим предавања о здравој исхрани. Радио сам за неке компаније, а потом и као консултант у неколико приватних лекарских ординација. Завршио сам курс из парапсихологије. Учитељ ми је био један врло необичан човек, обдарен. Он ми је дао име Давид.
 
Ухапсили су вас 2008.године. Шта сте тада прво помислили?

Знао сам да је Хаг као разјарени бик. Још у авиону Владе Србије схватио сам да им нисам нешто нарочито битан, осим као српска парадигма, коју ће васпитно и егземпларно ударити, да се српство, или бар РС и њен народ, никад не опораве. На првом месту ми је било да не браним само себе, већ цело српство, јер ме због тога и траже.

(Курир.рс)