Прича: Партизанов вирус који једе праве партизановце!

Јокан, Станоје, Вук, Томић, Бата. . . ! Тренер увек виси када ситуација постане алармантна.

Фудбал 11.03.2019 | 23:00 Имао је Партизан у претходних десетак година светле и мрачне моменте, али чини се да никада није био у оваквој кризи и овако безизлазној ситуацији да се не назире ни трачак наде да ће бити боље. Цех ће по обичају у Хумској платити тренер. С тим што морална начела нису дозволила Зорану Мирковићу да чека смену, већ је препознао ситуацију и дигао руке од свега.

Мирковић је поступио спортски и људски. Он свакако као тренер сноси кривицу за то што Партизан не може да освоји бод против Радничког и Вождовца. Као бивши играч, клупска легенда и специфичан карактер прирастао за срце навијачима, чак је у јавности и међу партизановцима био поштеђен критика у мери у којој је заслужио. Замислите како би на његовом месту био критикован Мирослав Ђукић или неки други неутрални тренер који нема статус миљеника Гробара одраније или се бави навијачким популизмом?!

Али исто тако је и истина да је Мирковић имао два подвига у вечитим дербијима када није поражен (оба пута био близу победе) од много јачег ривала и када је Партизан имао какав-такав идентитет на терену, став с ножем у зубима и стил игре. Због тога му је рејтинг порастао.

А у обе ситуације се заборављало да је Зоран Мирковић неискусан и млад тренер којем је ово први озбиљан самосталан посао и којег треба истрпети ако желите нешто у будућности.

Додуше, актуелни Партизан и будућност никако не иду у исту реченицу. Ослањање на младе играче је више резултат панике и тражења алибија него неког планског рада и визије. Партизану је битна само садашњост и како скренути тему с корена проблема. А то је рад клупске управе. Када се циркуски најављено најскупље појачање у историји покаже као промашај, када појачања нема, када се најбољи играчи продају на прву лопту и понуду, када се играчи терају да прихвате понуде из иностранства и када им се остаје у Хумској, када плате касне...

Онда је јасно да проблем није само у тренеру већ у целокупном амбијенту у којем ни много јача тренерска имена од Бате Мирковића не би могла да дигну главу изнад воде. А ипак, тренер је тај који по обичају виси и за којег се прави кривци крију и ћуте. Проблем је што Партизан не губи само тренера у садашњости, већ што губи људе. Оне праве. Партизановце. Партизан као какав бизарни организам једе сам себи најздравије ћелије. Мирковић је само последњи у низу...

Каснио је Партизан и минус 32 бода у односу на Звезду код Ивана Томића, који је био у сличној ситуацији као Бата када је преузео клуб. Одани војник клуба, фантастичан спортски директор и човек који је откриоБлекија Миленковића је још један из генерације поштених и великих партизановаца који су потрошени. Био је свестан у шта улази и шта га чека, није могао да остави клуб на цедилу и сео је на ту клупу која гута људе. Такође, као тренер почетник. Била је то слична ситуација као данас. С тим што је Партизан тада био чак и гори. У ово време 2016. године се налазио на шестом месту на табели. Била је то сезона у којој је Партизан макар играо Лигу Европе током јесени, па је суштина проблема донекле замаскирана. Али је и те сезоне променио тројицу тренера у сезони. Почео је Милинковић, наследио га је Друловић, а завршио је Томић. Наравно да је у таквом амбијенту било немогуће било шта урадити, па је освојени куп против Јавора представљао премију. Озбиљан клуб не мења тројицу тренера у сезони...

Сезону раније је из клуба отеран Марко Николић. Ни крив ни дужан, већ зато што се променило руководство. Успео је да поправи штету коју је затекао, направио тим за шампионску титулу, а онда је смењен и већ скована титула је предата у руке Зорану Милинковића.

Марко Николић је тада у првом мандату заменио још једног оданог партизановца и клупског војника. ВукРашовић је успео да освоји титулу у чувеној сезони и чувеном дербију „када су сви знали шта ће се десити“. Заправо се ништа није десило од свих теорија завере, већ је Рашовић тада направио прави мали подвиг, али је и он касније убрзо потрошен после неуспеха у Европи.

Пре њега је у клубу око година дана провео Владимир Вермезовић, који је имао далеко мање успеха него у првом мандату. Наследио је Аврама Гранта, који је био случајни пролазник у Хумској и експеримент Драгана Ђурића. Израелац је освојио титулу са тимом који му је сервирао АлександарСтанојевић, којег је такође прогутала Партизанова клупа. Тачније, није могао да пређе преко неких ствари које су се радиле у клубу и смењен је после непуне две године, због става да не савија кичму.

Станојевић је на клупи наследио Горана Стевановића који није имао успеха, а на почетку сезоне је заменио Славишу Јокановића. Интересантно да тада ни Партизану, а ни добром делу његових навијача није ваљао ни Јокановић?! Човек који је ушао у историји са две везане дупле круне, играо Европу, стварао играче... Једноставно, некима није ваљао. И када је осетио каква је ситуација, господски је напустио клуб.

Све ово се дешавало у последњих десет година. Партизан је у тој деценији чак три пута у току једне сезоне мењао по тројицу тренера. И потрошио је гомилу партизановаца попут Јокановића, Станојевића, Томића,Мирковића...

Да ли је Гордан Петрић следећи? И да ли ће Партизан појести све часне партизановце који су спремни да скоче у ватру и воду за њега? Када ће генерација поштених партизановаца научити да увек заврши изманипулисана на крају?

Извор: моззартспорт