Прича: Коме се повраћа кад жене проговоре о фудбалу?

Својим искреним, али непромишљеним и мушко-шовинистичким изјавама, Фулвио Коловати и Били Костакурта су дефинитивно отворили врата и омогућили неповратно ''издавање држављанства'' женском погледу на фудбал. . .

Фудбал 13.03.2019 | 00:01
Прича: Коме се повраћа кад жене проговоре о фудбалу?
Ванда Нара можда неће изаћи као победница у спору са Интером и вероватно ће се њена менаџерска каријера у фудбалу завршити на бризи о интересима свог супруга Маура Икардија, али ће ући у историју као жена која је отворила последња врата коју су мушкарци чували љубоморно: ексклзивно право да причају о фудбалу на компетентан начин. Знате, приче о тактици, формацијским поставама, вођењу тимова, коришћењу замена, високом пресингу, катеначу, маркацијама, итд.

Својим искреним, али непромишљеним и мушко-шовинистичким изјавама, Фулвио Коловати и БилиКостакурта су дефинитивно отворили врата и омогућили неповратно издвање држављанства женском погледу на фудбал. Италијанске фудбалске легенде, првак света из 1982. године и члан чувеног Милановог тима на прелазу између 20. и 21. века, су инситнктивно реаговали у телевизијским емисијама, како би потврдили догме које су доминирале фудбалом од његовог настанка. Вулканска појава Ванде Наре и њени медијски клизећи стартови изиритирали су у доброј мери бивше фудбалере који попуњавају партере телевизијских и радио емисија.

„Када чујем жене како причају о тактици дође ми да повраћам“, рекао је Коловати чија је супруга иначе спортска новинарка. Отежавајућа околност за некадашњег халфа Азура је што је то изговорио на националној државној телевизији РАИ. Нешто млађи халф, из дана када се још играло са либером и халфовима, Били Костакурта је на Скају плануо: 

„Ако би моја жена причала јавно лоше о мојим клупским друговима ја бих је избацио из куће“.

Зли језици би рекли Били има искуства и зна о чему прича. У великом Милану Арига Сакија, са тријом Холанђана Рајкард-Гулит-Ван Бастен, била је јавна тајна о вези супруге Франка Барезија са једним од два тамнопута Холанђанина. Приче које су добиле своју потпору када се родио Едоардо, Барезијев син, са много тамнијим теном, еуфемистичи речено, од својих родитеља. Била су то друга времена, није било друштвених мрежа, паметних телефона и интернета, а максима Ендија Ворхола о 15-оминутној слави за свакога звучала је још увек футуристички.

Костакурта и Коловати су постигли спектакуларне аутоголове: хтели су да ућуткају жене, а својим изјавама су им отворили сва врата. Подигла се таква прашина да више никоме неће ни прострујати главом да оспори право женама да износе судове чак и о ситним тактичким детаљима.

У Италији економског бума, из шездесетих година прошлог века, песма Рите Павоне “Ла партита ди паллоне” - у којоје се девојка жали дечку што је оставља сваке недеље саму јер иде да гледа фудбалску утакмицу и неће никада да је поведе са собом - је била велики хит. А била је и верно представљање реалности: фудбал је био забрањена територија за припаднице лепшег пола.

Жене су тек у последње две деценије прошлог столећа почеле да се појављују у већем броју на стадионима. Телевизија и раст популарности фудбала су омогућили стидлијво отварања капија за девојке, млађе и старије.

Годинама се на италијанској телевизији гајио прототип да у свакој фудбалској емисији мора да буде лепа, атрактивна и дугонога девојка са изазовним деколтеом, чији је задатак био да се осмехује када уђе у кадар камере и “заводно” најави рекламе. Другим речима биле су лутке које за два, два и по сата програма, пар пута кажу “пубблицита”(рекламе). Генерације Италијана су одрасле гледајући на малим екранима комитиве новинара и бивших фудбалера како у присуству једне лепотице дебатују о фудбалу као да се ради о животно важним питањима.

Када су се појавиле спортске телевизијске новинарке на прелазу из једног у други век њихова улога није никада ишла даље од представљања гостију и постављања најбаналнијих могућих питања. Наравно, увек су имали мушког колегу “тутора”, који је имао улогу “надзорника” чак и кад је формално био други водитељ.

У међувремену су жене освојиле стадионе и више се нису жалиле својим мужевима и момцима што их не воде на стадиону. Иду сада саме, а овдашња мушка популација је пронашла нови изговор да се побегне од супруга и веренице: мали фудбал и тзв.калчото (игра се са осам играча на терену димензија између малог и великог фудбала). Али, и на трибинама, посебно на јужној и северној, и даље важи полна сегрегација. Велику буку је подигла наредба вођа навијача Лација да девојке не могу да буду присутне у првих тридесет редова северне трибине: оне су резервисане за жестоке момке. Као да девојке не могу да буду једнако ако не и још више жестоке.

Нове варнице у фудбалски мачо свет је унела нова генерација спортских телевизијиских новинарки која је почела да се појављује у улози репортера са терена задужених за интервјуе пре, у полувремену и после утакмице. Међу првима се опекао Златан Ибрахимовић. Изнервиран питањем репортерке Швеђанин југословенског порекла је посегао за класичном стереотипном дисквалификацијом: Боље би ти било да куваш. Прича се да га је његова Хелена после тога тако “изрибала” код куће да се извинио дотичној новинарки и више му није падало на памет да даје сличне савете.

И наш Синиша Михајловић је имао врло шкакљиву епизоду са госпођом Боатенг, итаијанском старлетом Мелисом Сатом, док је био тренер Милана. Сата је у врло деликатном моменту за Росонере у телевизијску камеру издекламовала своје виђење стања у клубу, призивајући смену Михајловића са Крисијаном Брокијем: ”У Милану нема мира и јасноће. Броки је велики човек и са њим би се вратила ведрина”.

Михајловићу није промакла порука партнерке Боатенга који није уживао његово поверење и узвратио је жестоко: „Мислим да жене не би требало да причају о фудбалу, не разумеју ту игру“.

Атавизам средњовековног менталитета у фудбалу према женама се огледа и у реакцијама на потезе супруга фудбалера. Нико ништа није имао да приговори госпођи Манолас или госпођи Џекокада су спречиле своје супружнике да напусте Рому јер се њима свиђа да живе у Вечном граду. Једноставно, у овдашњој мачистичкој логици, жена има право да одлучује и има последњу у свим питањима која се тичу куће, односно до кућних врата.

Улазак жена у телевизијске фудбалске салоне у улози равноправних стручних коментатора није била по вољи добром делу касте бивших фудбалера. То је била кап која је прелила чашу. С радошћу су прихватили улазак лепих жена које кажу “добро вече”, “рекламе” и “лаку ноћ”. Прогутали су и новинарке поред терена и у улози водитељки које постављају банална питања, као и учешће познатих навијачица које на мање или више духовит начин показују своју фудбалску страст, али жене које претендују да расправљају “на равној нози” о тактици и другим “озбиљним питањима”, за њих је било превише. Појава Ванде Наре је била кап која је прелила чашу.

Познавање фудбала не зависи од припадности полу. Фудбал је једноставна игра коју сви могу да разумеју, имају мишљење и о њему расправљају по цео дан. То је његова срећа. Да није тако, не би имао толику публику а без ње не би било медијског интересовања, а без телевизије, интернета, радија и штампе не би било ни новца за индустрију која вреди десетине милијарди долара и која је једна од ретких социјалних лифтова који и даље функционише, претварајући снове у стварност.

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар