Интервју - Тадић: Морао сам да одем из ПЛ!
Била је јесен 2008. године. МОЗЗАРТ Спорт је отишао у Нови Сад да направи интервју са Вошиним младим надама Душаном Тадићем и Данијелом Алексићем. На Петроварадинској тврђави. „Узмите колаче. Супер су. Што нећете? Нема боље ствари него кад после доброг ручка поједеш нешто слатко, ја то највише волим“, говорио је тада Тадић на крају интервјуа док се спремао да се нађе с другаром који је требало да му донесе џојпед за сони плејстејшен.
Фудбал 12.03.2019 | 23:00
„Да, да. Сећам се тог првог интервјуа. Дарјан (Недељковић, прим.аут.) и још један момак су били“, каже нам у потпуно другачијим околностима 2019. године у једном луксузном амстердамском ресторану.
Сада је март 2019. и МОЗЗАРТ Спорт је опет кренуо код Душана. Овог пута је повод другачији. Душан Тадић одавно није талентовани клинац из Воше. Кажемо, овог пута је повод другачији. Далеко спектакуларнији. Непуна два дана раније је одиграо партију за анале на култном стадиону Сантијаго Бернабеу. Са две асистенције и голом је извео нечувен атентат на краљевску династију која је Европом владала претходних 1.000 дана.
Други су и новинари, онај „други момак“ који је био са Дарјаном у Новом Саду је данас шеф и издао је „наредбу“ јутро после Дућине симултанке у Мадриду да се одмах крене у Амстердам. Јер ово су ванредне околности. Оно што је Душан урадио мадридској аристократији је нешто невиђено од неког нашег још откако је Дејо распарчао Кројфов Дрим тим у финалу Лиге шампиона.
„Еј, морате да пробате колаче. Верујте, врхунски су“, каже нам Тадић док седимо у Амстердаму где га остатак ресторана гледа као неког ванземаљца који је сишао међу људе.
Како и неће када је тидесетак сати раније ходао по месечини изнад Бернабеуа и угасио све остало у сазвежђу изнад Мадрида. Ево и како...
Тадић је и даље исти момак. И даље исто воли лопту и колаче.
Ипак, доста тога се променило. Није више Вошина нада, већ Ајаксово суво злато са 26 голова и 15 асистенција на 40 утакмица. То су неке надљудске бројке...
У Ајаксу славно носи још славнију „десетку“, Л’Екип му је дао „десетку“ која се дешава једном у неколико година, а на терену је најбоља „лажна деветка“ Европе. Можда је то и највећа промена у процвату каријере Душана Тадића.
„Играм све. Играм и лажну деветку, иза шпица, лево, десно... Скроз је то другачија 'деветка'. Тренер Тен Хаг ми буквално каже, 'крећи се где ти хоћеш’. То је као нека лутајућа 'деветка'. А увек кад имам слободу могу највише да пружим. Некад када си на једној позицији ривал може да те затвори. Волим ја да играм и по страни, иза шпица, свуда где је лопта. Али кад си на страни могу да те затворе, да те удвоје, да форсирају напад на другу страну, па да добијеш мањак лопти. Овако, кад си више унутра или кад имаш ту слободу кретања, да ти видиш и процениш где можеш да добијеш лопту, онда си стално на лопти“, објашњава нам Тадић.
„ДОВЕЛИ СУ МЕ ДА БИХ РАДИО ОВАКВЕ СТВАРИ“
Како је дошло до тога? Како те је тренер наговорио?
„Нисмо ни на тренинзима то радили. Питао ме шта мислим, рекох да није проблем, знаш да могу да играм све јер ме је он свуда и стављао. И онда ме је питао: 'Је л' ти је то ОК, ти се спуштај, иди по лопту, врши пресинг само...' И то је било то.“
А нема бројке која може да опише какав је Тадић вођа на терену талентованом Ајаксовом тиму.
„Довели су ме из тог разлога, довели су ме да им будем вођа, да радим оваке неке ствари. То је био план, тренера, директора, свих у клубу... Такав ми је искрено и карактер. Волим да имам доста утицаја на игру, волим и овако доста да дискутујем о фудбалу, да причам, да се трудим да смо сваки дан бољи. То се не намеће, то дође само по себи.“
А не иде то баш уз те стереотипе о „лалошком“ менталитету. Или је истина другачија у пракси?
„Има у Војводини разних играча, има их и с јаким карактером. Можемо да будемо мирни и нормални ван терена, али на терену – никад не знаш шта ће се пробудити. Погрешно је то мишљење да су сви Војвођани превише мирни.“
У Ајаксу су те изгледа снимили из сваког могућег угла. Иако су се многи чудили летос када си одлучио да замениш Премијер лигу за Ајакс. Појасни...
„Било је приче са Ајаксом и пре, а после Мундијала се све финализовало. Прво да кажем да Саутемптон није желео да ме пусти. Хтели су још да останем. Кад се појавио Ајакс, прво су то били Марк Овермарс и Хенк Фелдмате. То је човек који данас ради у Ајаксу, а мене је пре довео у Гронинген. Сада је главни скаут Ајакса. Има страшно око. У Гронингену је био спортски директор, довео је Луиса Суареза, Матавжа, све њих. Он и његов асистент. Он и Овермарс су први дошли у Саутемптон. Причали смо, рекли су ми да желе да ме доведу, а ја сам увек волео Ајакс који је велико име, старији то знају. Хтео сам да идем из Премијер лиге по сваку цену и то сам рекао агенту. Појавио се Ајакс и кад сам чуо какве ми услове нуде, каква је прича, какав пројекат спремају, шта хоће да ураде, рекао сам менаџеру да хоћу само тамо и нигде другде.“
По сваку цену?
„Имали смо мало проблем са Саутемптоном који није хтео да ме пусти... Онда сам им рекао да хоћу само у Ајакс и нигде другде. И да не долазим више у клуб ако ме не пусте. Тадашњи спортски директор Саутемптона Лес Рид је рекао: ’Добро, Душане, смири се.’ Имали смо стварно добар однос... А имао је и он можда неко, да кажем страхопоштовање, јер сам му увек говорио шта мислим и знао је да немам длаке на језику. Мало је затезао, али кад сам му рекао да нема шансе да се појавим и да хоћу само у Ајакс, он је онда видео шта значи и мени и породици да пређемо у Амстердам. Рекао ми је да се смирим, да ће наћи решење и да се концентришем само на Мундијал.“
„ЖЕЛЕО САМ ДА ИДЕМ ИЗ ЕНГЛЕСКЕ ПО СВАКУ ЦЕНУ, И ЖЕЛЕО САМ САМО У АЈАКС“
Острвски медији су претходних дана писали како је тадашњи тренер Марк Хјуз наводно предложио Саутемптону да се реши Тадића. Истина ипак не одговара написаном.
„Стварно сам захвалан свима у клубу. И тренеру Марку Хјузу. Сад сам чуо да га прозивају у Енглеској што ме је продао за мале паре, али истина је да он мене није хтео да пусти. Он је још пре тога, на крају сезоне, причао са мном. Била је то јако тешка сезона за нас и једва смо се спасли. Иако је апсурдно што смо се уопште борили за опстанак. Он нас је спасао. И онда ми је рекао: ’Молим те, немој да идеш, ти си ми главни играч.’ Рекао сам му: ’Види, шефе, стварно не могу више. Заситио сам се. Био сам и кад је било најлепше и кад је било тешко.’ Дошло је до засићења... Драго ми је што сам направио име у Премијер лиги, што сам три године био међу најбољим асистентима лиге, чак и четврту исто. Хјуз ме је разумео. Рекао ми је: ’Не знам шта ћу без тебе, али разумем те.’ То је све било пре СП. Ништа он ту није био крив, али је знао да се ја ту стварно више не бих појављивао.“
Откуд толико засићење Премијер лигом?
„Четири године сам провео тамо. Постигао сам најбоље могуће с том екипом. Били смо шести и седми, то су најбољи резултати у историји клуба. Иако сам убеђен да је требало да будемо и међу прва четири, јер смо у мојој првој години на полусезони били трећи, али имали смо касније много повреда... Премијер лига једноставно цеди играча. Тај интензитет, нема зимске паузе, много утакмица... Свака је буквално као рат. Ниси заштићен. Овде сада играм Лигу шампиона, играм Ередивизију, за репрезентацију, а не памтим кад сам лед ставио на ногу. Тамо после сваке утакмице не знам где више да се ухватим, три или четири ударца. И то баш после сваке! Досади ти с временом.“
Зашто си уопште изабрао Енглеску када си одлазио из Твентеа? Зар не би Шпанија, Немачка или Италија више пријале твом стилу?
„Намерно сам хтео да идем баш тамо, јер су ме сви потцењивали и говорили, 'Не може он тамо да игра.' И хтео сам свима да покажем. Јер да би играо у Премијер лиги, мораш да будеш комплетан. Да имаш радне навике, пожртвовање... Отишао сам у Премијер лигу и задовољан сам шта сам све тамо постигао. Посебно што је скроз другачије кад играш у екипама које константно нападају, које су у топ пет-шест екипа... После је врло тешко кад пређеш у другачији тип клуба какав је, рецимо, Саутемптон. И многи топ играчи који сад играју у врхунским клубовима би се тешко снашли у неком, условно речено, мањем клубу.“
Твој менаџер Милош Маленовић је недавно открио да су те хтели Милан, Рома, да је било још понуда. Како баш Ајакс од свих тих клубова?
„Било је, али најбитније је да си негде срећан. Увек сам ишао у клубове где су ме баш желели. Има разлике између тога кад те неко жели и кад те неко баш, баш жели. Кад дођеш до тога: 'Па ја овога не могу више да одбијам’.“
И Кинезе си одбио. Велике паре...
„Одбио сам их већ више пута. Много озбиљне услове. Мислим да то није за мене. Наравно, никад не реци никад. Не знам ни ја како ћу размишљати за коју годину, али морам да сам срећан, да сам задовољан. То новац не може да купи. У фудбалу се никад не зна, не можеш ништа да гарантујеш, али стварно сам срећан овде. Презадовољан сам. Уживам у сваком тренутку. И на терену и ван терена.“
„НАЈВЕЋИ ПРИТИСАК БИО ЈЕ У ВОЈВОДИНИ“
Ајакс је без дилеме највећи клуб у којем си играо. Да ли је и притисак већи него до сада у каријери?
„Наравно да ми је Ајакс највећи клуб, али не осећа се притисак. Најјачи притисак који сам ја икада имао је био у Војводини. Убеђен сам да смо ми у то време имали већи притисак од Звезде и Партизана. Убеђен сам. Покојни Бата, тада, та времена, ма то је било... Имали смо састанке пре, после утакмице. Ми да изгубимо од Звезде или Партизана? Онда смо аутоматски кажњени! Казна, карантин, то је смак света. Морали смо да их побеђујемо, није било: 'Идемо да играмо са њима’. Него си добијао казну за нерешено. Свака утакмица је била тензија, притисак. Али добро, лепо је имати и тај притисак, мада ми као нација мало претерујемо. Као да ће време стати ако се изгуби.“
Ипак, притисак није искључиво лоша ствар у фудбалу...
„Да се разумемо, ја волим тај притисак. То је нешто можда и најлепше што играч може да осети: ’Е морамо.' Али само да буде на неки другачији начин. Да урадимо све да направимо резултат, да могу после себе да погледам у огледало и кажем 'ја сам дао све од себе.' То је најбитније. Некад ћеш победити, некад нећеш. Код нас људи мисле да може увек да се победи.“
Како је Ајакс успео да се овако опорави после периода кризе? Како то изгледа изнутра?
„Овермарс је спортски директор, Ван дер Сар генерални. Ајакс је мало специфичан клуб. Има борд, са четири човека. Блиндов тата и још тројица. Не значе вам много њихова имена, али то су доста моћни људи. И кад, рецимо, Овермарс одлучи да доведе мене, то не може да прође ако сва четворица не аминују. Ако само један каже ’не’, нема ништа од тога.“
Овермарс, Блинд, Ван дер Сар... Све легенде из генерације која је 1995. године покорила Европу. Нема сујета? Сви се слажу?
„Холанђани су иначе опуштени људи. Мени су помоћни тренери Виџге и Арон Винтер. Били су велики играчи, али се понашају толико нормално да не можеш да поверујеш да су били толико велики. На сваком кораку овде виђаш те њихове легенде, некад не знаш где ћеш пре да се окренеш. Ми у Србији смо навикли да неко ко је нешто направио упада у очи после каријере. Код њих је то све опуштено.“
„ПРОТИВ БАЈЕРНА СМО СХВАТИЛИ ДА МОЖЕМО ДА НАПРАВИМО ВЕЛИКЕ СТВАРИ“
Холандски фудбал је једно време био у великој кризи, клубови су бележили баш лоше резултате у Европи, репрезентација прескакала велика такмичења... Сада делује као да се враћа у врх.
„Правили су велике грешке. Од тренутка кад сам ја отишао, подмладили су лигу. Па финансијски проблеми за Твенте, још неке клубове... Онда су почели слабије да инвестирају. А у сваком послу, па и фудбалу, једноставно мораш да улажеш. Без тога ништа. Опада квалитет. Не можеш ти тим младим играчима да покажеш како треба ако немаш искусније фудбалере. А тад су баш сасекли и неколико година су имали великих проблема. Годину пре него што ћу ја доћи, Ајакс је имао најгору сезону у историји клуба. Нису играли Европу уопште, били су други у првенству, играчи су ми причали да је то била катастрофа. Овермарс је знао да мора да уради нешто велико ако хоће да врати стари Ајакс. Ризиковао је и исплатило се. Сећам се, кад сам дошао, сви играчи би као хтели да иду, а после, кад су видели како се све развија, нико неће да иде. Свима је лепо. Сад смо у тој фази.“
Да ли је онај меч с Бајерном у Минхену био иницијална каписла? Надиграли сте једног од фаворита за освајање Лиге шампиона.
„Подигло нас је много. Подигао нам је самопоуздање. Тад су сви видели да овај Ајакс може да игра против једног од топ пет клубова Европе. Још их надиграш... Видиш да можеш.“
Место међу осам у Европи је капарисано, тиме је Ајакс, не испунио, него премашио циљ за ову сезону кад је Лига шампиона у питању. Али у Ередивизији му ПСВ још бежи?
„То је занимљиво, али Ајакс овде или страшно воле или га мрзе, не можеш да верујеш. Зато је Ајаксу најтеже да буде шампион. Јер свака Ајаксова утакмица је овима утакмица живота. Утрехт, Ден Хаг, Фајенорд, то су смртни непријатељи. Буквално сад да одеш на улицу, можда би те рокнули, а-ха-ха. Не зна се ко те више мрзи. Нико нема утакмицу живота проти ПСВ-а или Фајенорда. Има у ствари, једино Твенте против Фајенорда, Твенте не воли Фајенорд. Кад сам играо тамо, увек су нам навијачи долазили дан пред утакмицу, јер им је та најбитнија, па онда Ајакс. Али то је зато што су они имали неке навијачке сукобе. Па се зато мрзе. Зато тај ривалитет постоји. Свима осталима је Ајакс прво на уму.“
Многи кажу да су Овермарсови кључни потези били то што је вратио тебе и Блинда. Он сада има улогу коју је у оној младој генерацији ’95. имао његов отац, а тебе некако највише пореде са „десетком“ тог шампионског тима Јаријем Литманеном.
„Па добро, да... Има симболике, видећемо шта ће бити на крају, а-ха-ха. Уживамо. Нама је приоритетни циљ био да уђемо у Лигу шампиона и да будемо прваци. Па кад смо већ ушли, хајде да пробамо да прођемо даље. И прошли смо даље у тешкој групи. Па онда добијемо Реал, кажу: 'Шта урадите, урадите', па ето избацисмо и Реал. Стално постављамо неке нове циљеве.“
Ти и Блинд имате и неку улогу ментора младим играчима. Нисте „обична“ појачања.
„Бинд, Хунтелар, Шоне, ја.. Нормално је да ми који смо прошли доста тога, можемо да им укажемо на неке ствари. Они су рођени овде, навикли су да је све мед и млеко. Искрено, за групу је позитивна атмосфера најбитнија. И зато, као старији играч, чим приметим да је неко негативан, волим одмах да попричам са њим и да откријем зашто је то тако. Јер брзо се вирус шири. Ако једног заразиш, па дође на другог... Треба контролисати те ствари.“
„ДАО БИХ КОЛИКО ГОД ПАРА ТРЕБА ЗА ДЕ ЈОНГА И ДЕ ЛИХТА“
Кад смо већ код млађих, хајде причај нам мало о тим суперклинцима Де Јонгу и Де Лихту. Јесу ли они стварно такви играчи као што их европска јавност представља? Да ли су баш такви потенцијали да сваки велики клуб жели да их доведе?
„То су стварно феномени. Да сам неки клуб, дао бих колико год пара да треба само да их узмем. Небитно колико коштају. То није само фудбалски квалитет – који наравно имају – него је фасцинантно како размишљају у својим годинама То их много одваја од остале деце. Стварно су посебни. Де Лихт је ’99. годиште, сад ће тек да напуни 20 година. Де Јонг је ’97. Кад му даш савет, он је жељан да научи. Пита те у вези с исхраном, у вези с тренингом, стално те испитује нешто занимљиво да би научио више. И ти видиш да они то у главама капирају. Труде се да сваким даном буду бољи. А менталитет и карактер су најбитнији.“
У сенци њих стасава још неколико талентованих младића.
„Дони ван де Бек је талентован. Давид Нерес је исто супер. Мало је ћутљив, нема ту радну етику као ова двојица, а то може да му направи разлику. Овој двојици хоће. Када имамо слободан дан, Де Лихт ме зове да ме пита је л' може да иде са мном да тренирамо у теретани. Жељан је доказивања, то је поента целе приче. А и ја то волим. Најлепше је кад си некоме пример. Кад те, као старијег, гледају да виде од тебе нешто корисно. То је најлепши осећај. Кад неког можеш нешто да научиш.“
Има и Србија сада неке одличне клинце. Европа често бруји о Сергеју, Луки, Блекију...
„Имамо супер младе играче. Доста њих је отишло рано из земље, а имају велики потенцијал. Сад им је најбитније да раде, јер без тога нема ништа. На њима је све. Квалитет је ту, сад да видимо карактер. Да се покажу кад је тешко јер биће милион тешких тренутака. Да буду јаки, да издрже ударце. Ту ћемо видети да ли ће бити велики или много велики играчи.“
Да ли то значи да људи којима је стало до репрезентације треба да буду оптимисти. Да ли треба да се, народски речено, „ложимо“?
„Треба да будемо оптимисти, али треба да будемо и скромни, па из скромности да идемо даље. Тако смо се пласирали на Светско првенство. Нас нико није гледао као фаворите, видели су нас као аутсајдере. И сад треба да буде тако. Јер нама је увек то био проблем, код нас нема баланса. Или смо најбољи или смо најгори. Зато је најбоље да идеш из скромности. Идемо сваку утакмицу 200 одсто, па ћемо видети ко ће бити бољи. А учинићемо све да се пласирамо на Европско првенство.“
„МУСЛИН МИ ЈЕ ДАО ОДГОВОРНОСТ“
Кад већ поменусмо те квалификације за Мундијал, не можемо, а да се не дотакнемо Славољуба Муслина. Баш код њега Душан Тадић је играо најбољи фудбал у репрезентацији. У чему је тајна?
„Одговарала ми је, као прво, хемија. Имали смо стварно јаку групу. Он је највише водио рачуна и о томе. Једноставно, он је био човек који све види. Гледа тамо, а види шта се дешава иза њега. Тачно се види да човек има велико искуство. Зна ко како дише, како коме да приђе. Одвајало га је од осталих.“
Није наравно било ни само до Муслиновог „шарма“. Било је и до фудбалског знања.
„Можда сам ја статистички одскочио, али ми смо сви радили свој посао, свако је показивао неки свој квалитет. Коки, Бане, Лука, Митар, Коле, Матке. Па одбрана, доста се мењала, али дође Јагош па одигра супер, па Матија Настасић... Ја сам само имао такву улогу да сам морао да преузимам одговорност. Муслин ми је дао ту одговорност, и осталима обавезу да ме траже лоптом и да ја онда покушавам да некако решим утакмицу.“
Успевало је. Па долазимо до закључка да Тадић баш и није мирна „лалошка“ глава, већ мајстор који воли слободу да узме ствари у своје руке.
„Да, и код Муслина сам имао велику слободу. Као био сам полудесно, али могао сам да се крећем где хоћу. Али није само то, Муслин је доста радио на шаблонима. Знало се ко где стоји, играли смо доста прва-друга без гледања. Па смо имали доста кретања, рецимо они голови против Аустрије, то смо до бесвести вежбали. Не знам ни ја, Коле се извукао скроз овамо, Митар стоји ту где треба.... Могли смо да играмо завезаних очију. Буквално сам знао кад примим лопту да Тони Рукавина мора да иде напред, да Митар мора да бризга, Коле мора да бризга, Коки исто бризга... И онда ја имам четири решења да бирам. Све је тако наместио и то је његова највећа заслуга.“
Нажалост, Муслин није дочекао да Србију одведе на Мундијал. И начули смо, баш је Тадићу растанак с некадашњим селектором најтеже пао.
„Муслина сам поштовао и поштујем га као тренера и као човека. Он то заслужује.“
Неки други селектори нису пак успели да се изборе за такву наклоност репрезентативаца. И не, знамо шта сте помислили, не говоримо овде о Младену Крстајићу. Опште је познато да је Тадић највеће сукобе имао са Радованом Ћурчићем, који га је својевремено уз свесрдну помоћ Саве Милошевића и тиху подршку тадашњег председника ФСС Томислава Караџића прогнао из националног тима?
„Искрено, током каријере ни са ким нисам имао некакве неспоразуме, само не желим да ме неко понижава, омаловажава. Да не потенцирамо то превише, укратко – играо сам у Премијер лиги у то време, био други асистент лиге, а дочекам да из новина сазнајем да ме неко неће звати у репрезентацију. На крају крајева, таман да неће да ме зове, нек ме окрене, каже: 'Мајсторе, не видим те, то је моја одлука и то је то.' И онда ја могу само да кажем да је испао коректан. Ни један Карим Бензема не игра за Француску. Али мораш да будеш човек, да имаш карактер, да лепо људима у лице кажеш. Није проблем да имаш мишљење. После могу ја да кажем да нисам сагласан. Али ово? Приде су то биле неке пријатељске утакмице, ја сам их већ имао преко главе. Могао је да ми каже да ће да ме одмори, да ми каже шта хоће... А не овако... Било је ружно.“
Ружно и строго фудбалски говорећи не претерано паметно. Да ли су се Ћурчић и Милошевић покајали не знамо, а да ли је Тадић некад добио извињење?
„Наравно да нисам.“
„МНОГО САМ ВЕЗАН ЗА ЛУКУ МИЛИВОЈЕВИЋА“
Зашто се уопште враћамо на нека стара времена кад у фудбалу не постоји оно „јуче“? Па зато што кажу да је историја учитељица живота, с тим да ми упорно одбијамо да учимо из грешака. Па смо пре Тадића и Ћурчића имали и Синишу Михајловића и Немању Матића, док данас фудбалску јавност окупира дуел Лука Миливојевић – Младен Крстајић. Ако одговор потражимо у историји, видећемо да су по правилу играчи испадали жртве, иако су по правилу били у праву.
Али ко још пита играче?
„Види, шта год ја сад да кажем, може да се протумачи погрешно. Ја сам се надао да ће се то изгладити. Искрено сам јако везан за Луку Миливојевића. Пре свега ми је јако добар другар, много га ценим као особу пре свега. Као играча наравно. Много га ценим као особу зато што је јако поштен и искрен...”
О Миливојевићу Тадић говори у даху и не бира речи хвале…
„Један је од најбољих задњих везних с којима сам играо. Људи који не разумеју толико фудбал, не могу да схвате колики он значај има за игру. Јер ти тек кад играш с њим то видиш. Видите сад да има највише претрчаних километара у Премијер лиги, то ништа није случајно. Има страшан пас између линија. Види играча пре но што му долази. Невероватно добро види игру. Комплетан је играч. И ми са њим и с Матићем имамо тандем задњих везних који спада међу најбоље у Европи. Наравно, и ови млађи што долазе. И Максимовић и Лукић, Фејсу сам заборавио, за њега сам исто јако везан, играли смо још у млађим селекцијама, глупо је и причати о њему, годинама већ игра на великом нивоу. Да се вратим на тему, немамо ми толики фонд играча и наравно да треба да се потрудимо да пронађемо решење у таквим ситуацијама.“
Утисак је ипак да и та српска репрезентација превише тога ружног преживела да би од ње могао да се очекује макар и максимум могућности. Ретки су и врло кратки тренуци били када је репрезентација живела без неких... нефудбалских бочних удара. Има наравно ту и до играча, али често је њима на плећа набациван и део одговорности који им не припада.
„Зато смо се и пласирали на Светско првенство. Зато што нисмо имали додирних тачака са стварима које су се дешавале око нас. Ми смо реално таква нација. Нас ништа не задовољава. Стално тражимо нешто више, нешто боље. И стално су нека луда очекивања. Један дан си најбољи, па сутра немаш појма.“
Истина, за шест година само један одлазак на велико такмичење? И навијачи могу да кажу да су „ускраћени“? Бар ако узмемо у обзир играчки потенцијал Србије?
„Па могли смо можда и више и кад је дошао озбиљан селектор, ми смо се квалификовали. Направили смо резултат и било је милина гледати нас. Пре Муслина смо били распуштена банда, а после смо показивали знаке да смо озбиљна екипа“, одговара Тадић.
Није да није било блесака и раније. Код Синише Михајловића смо експресно извисили за резултат, али смо пред крај његовог мандата личили на екипу у великом успону?
„Било је стварно лепо радити с њим. Да је остао, сигуран сам да бисмо направили резултат. Таман смо се наместили, упознали с његовим захтевима... Ја волим такве људе. Миха је дирекан, конкретан. Каже ти зашто, како. Он ти каже шта очекује и ти ако не испуниш једноставно те неће бити, али знаш на чему си. На крају смо озбиљан фудбал код њега играли.“
„САД ТЕК ИДЕ ОНО ОЗБИЉНО“
Сад је ту Младен Крстајић. Лига нација објективно није репер и тога је свестан и Душан Тадић.
„Реално смо ту били најквалитетнија екипа у групи. Притом је другачије такмичење. Објективно не носи толику еуфорију. А западне ти одмах после Светског првенства, знаш приде да ћеш бити први, да се не лажемо, знали смо... Сад тек иде оно озбиљно.“
Из навијачког угла, сад је време да Србија заигра са сва шпица? Одавно се већ навијачи надају тандему Јовић – Митровић, а сад са Тадићем као лутајућом деветком можемо да заиграмо и са тројицом шпицева?
„А-ха-ха, може, 4-4-2 у ромбу, то сам играо у Саутемптону једне године, ја сам био иза шпица. Али то је јако захтеван систем, поготову за ове везне, за полутке, за две осмице. За њих је врло захтеван. Али може да буде баш опасан. Мада кад ставиш два шпица не значи аутоматски да ћеш ти бити офанзивнији него кад ставиш једног.“
И ту долазимо до Тадићеве поенте...
„Морамо да схватимо да појединац није битан. Него екипа и група. Ми смо у квалификацијама за СП изгледали као екипа. И онда искочи појединац. Тако и сад морамо да урадимо. И онда ће свако доћи до изражаја. Овај ће играти одбрану, овај ће дати пас између линија, овај ће дати гол.“
Тадићеви снови у репрезентацији су још далеко од остварења. Али зато у Амстердаму живи сан. На Јохан Кројф Арени можете да видите само један мурал актуелних првотимаца. Тадићев. Насликао га је уметник по имену Седорф (нема везе с оним уметником у копачкама).
У Ајаксу само трљају руке. Добили су са Тадићем на свим пољима. Онако успут смо свратили до клупске продавнице која је на нивоу највећих светских клубова.
Чији дресови најбоље иду?
„Де Јонг, Де Лихт и Тадић. Али после оног уторка, не морате ни да питате ко је број један“, каже нам момак у шопу.
На леђима „десетка“, на терену „деветка“, а суштински – број један.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар