НБА приче: Кевин Џонсон, чекајући "Халл оф фаме"...
Драфтовао га је Кливленд, прилично нерезонски. Онда је у Финиксу постао феникс, на крају можда и најпотцењенији играч у историји лиге.
Кошарка 11.03.2019 | 22:45
Рођен је у Сакраменту, где ће после играчке каријере постати градоначелник. Он је после НБА каријере добио диплому из политичких наука на свом колеџу Калифорнија. Иако је био прилично успешан као градоначелник, пратиле су га не толико пријатне афере, још из времена док је био играч. Разне текстове можете пронаћи на интернету о овим стварима, али данас не причам о томе, већ о ономе што је остварио док је био играч. А остварио је доста, бар што се тиче утиснутог плејмејкерског печата у НБА лиги. Он јесте нека претеча модерних плејмејкера, који нису само врхунски додавачи, већ и поентери. Кевин није био познат као врсни тројкаш, шутирао је тек нешто око 30 одсто иза линије за три поена, мада је и овај просек значајно поправио у последње три сезоне, или боље рећи две и једно парченце те последње. Није био тројкаш, али је био изузетан на продору. Са висином од 185 цм не бисте рекли да неко може бити тако добар у продору и конципирати своју игру на том елементу. Али Кевин је могао. Своју брзину и експлозивност је користио на најбољи могући начин.
Током колеџа био је убедљиво најбољи стрелац и први асистент екипе. Кад гледате овај податак не верујте много Википедији, јер тамо стоји да је имао просек од 32 поена у сезони, што није тачно. Златни медведи Калифорније нису блистали као тим у прве две његове сезоне, све док КЈ није преузео диригентску палицу. У конференцији у којој је играо (ПАЦ 10) ривали су му били Реџи Милер, Гери Пејтон, Шон Елиот... Будуће НБА звезде. Иако је Реџи Милер био прва звезда УЦЛА и те конференције, биран је тек као 11. пик на драфту на ком је КЈ постао 7. пик, одлуком Кавса. Те године је и "Адмирал" Робинсон ушао у лигу као 1. пик на драфту и неко ко је требало да пробуди франшизу Спарса и донесе титулу. Није успео све док није стигао и Тим Данкан, али о томе ћемо у некој другој колумни.
Зашто су Кавси довели њега, а не нпр Хораса Грента, мислим да ни они сами не знају. На плеју су имали тада младог и поузданог Марка Прајса, доказаног шутера. Рон Харпер је још као "руки" сипао поене као бек шутер, иако га из Булса знате као плејмејкера са лимитираним бројем поена и сјајном дефанзивом. У рекету су имали сјајног центра Бреда Доертија и његовог "близанца" Џона "Хот Род" Вилијамса. Грент би им се идеално уклапао. КЈ се није снашао као замена Марку Прајсу. Није му легла та средина, у којој готово никада није постојала нека посебна хемија, па ни са доласком ЛеБрон Џејмса. Увек је Кливленд био нека црна рупа НБА лиге. Стигао је у Финикс Сансе у замену за Лерија Ненса сениора, иначе једног од најбољих куцача у историји лиге, али и одличног стрелца. Све до тада је била шала за оно што следи. Финикс је од КЈ направио феникса. Уздигао се после очајне епизоде у Кавсима и за само пола сезоне постао члан стартне поставе. Брзо је почео да показује своје нападачке квалитете и доспео је на 5. место листе стрелаца екипе. Ненс је отишао, био је потребан нови вођа. КЈ је чекао такву прилику као запета пушка.
Прва цела Кевинова сезона у Сансима је била права показна вежба свима у лиги, посебно људима у тој франшизи, да нису погрешили што су га узели у "трејду" и да су добили прави драгуљ са 22 године, колико је тада КЈ имао. Еди Џонсон је и даље био ту, спреман да уласцима са клупе шутерски разбије сваку одбрану. Као појачање стигао је из Соникса Том Чејмберс, који је за Финикс одиграо најбоље своје сезоне после добрих, али сушних сезона у Сијетлу. Финикс је поред Чејмберса и Едија Џонсона скупљао младе и талентоване играче. КЈ је био вођа те генерације, а уз њега су стасавали Ден Мајерли и Џеф Хорнасек. И већ у првој сезони под новим тренером Санси стижу до финала Запада! Пре тога су "почистили" Денвер предвођен једним од најбољих шутера НБА лиге, Алексом Инглишем. То не би било толико фасцинантно, тај пут Финикса, да овај човек о коме пишем није са 22 године предводио екипу, бележећи чак 30 поена и 13 асистенција у просеку. У свом првом плеј-оф наступу! И то уз шут из игре од скоро 50 одсто и готово перфектно изводећи слободна бацања. У финалу Запада нису имали снаге за распуцане Лејкерсе, који су потом изгубили од "Лоших момака" из Детроита.
Поред тога што је предводио екипу као "софмор", он је кроз своје асистенције направио од Чејмберса Ол стар играча у плеј-офу. Чејмберс је иначе из овог тандема изашао као знатно бољи играч и био награђен од стране Финикса "Прстеном части", а дрес са бројем 24 повучен је из употребе. Њих двојица су били изврстан тандем. Свеједно да ли су играли "пицк анд ролл" или "уп темпо", игра је изгледала предивно. КЈ и ТЦ су били динамична сила која је убризгавала тоне октана Финиксовом нападу. Када су питали Чејмберса како изгледа играти за Џонсоном, рекао је: "То је била перфектна игра. И даље верујем да смо то радили најбоље у лиги. Јако добро се сећам да нам је таква игра доносила бар 40 поена по утакмици. Били су то чисти поени, без пуно муке. Али да није било Кевина, сигурно то не бисмо могли да радимо противницима. Колико је био добар нападач, толико је био и добар додавач". У пет сезона које су провели заједно водили су Финикс до три финала конференције и једног великог финала. Мислим да је КЈ најпотцењенији играч у историји НБА лиге.
У следећој сезони су опет стигли до финала Запада. У машинерију се прилично активно укључио и Џеф Хорнасек, који је касније постао члан ударне тројке Јута Џеза. У финалу су опет ишли на искусније од себе, Дрекслера, Керсија и Портера. Блејзерси су однели победу, али не тако лако као Лејкерси годину пре. Видело се да Кевин стасава у правог вођу екипе Санса. Сви су га видели као велику, будућу звезду лиге и некога са киме Санси могу равноправно да се укључе у борбу за титулу. Долазак Курта Рембиса само их је оснажио још више. Тесна је била победа Портланда, који су изгубили у финалу од нових-старих шампиона Пистонса. Стиче се утисак, а то и већи познаваоци НБА лиге потврђују, да би такви Санси имали више шанси за успех против Пистонса. Физички су били спремнији од Блејзерса да парирају Детроиту и посебно ми је жао што то финале није било између Финикса и Пистонса. Дуел Ајзее Томаса и Кевина Џонсона би био епски.
У жељи да додатно оснажи екипу и пружи подршку Кевину Џонсону, управа повлачи потез, опет гледајући ка Сијетлу. Одатле стиже Ксавијер “X Ман” МекДенијел у "трејду" за Едија Џонсона. Сјајан стрелац, али проблематичан са људске стране. КЈ је вукао екипу као најбољи стрелац и асистент, али је МекДенијел узимао шутеве Чејмберсу. Ту је настао "боттленецк" и Санси више нису били флуидни као током две сезоне пре тога. Том више није имао простор који заслужује, јер му је Ксавијер узимао неке кључне шутеве. Све то је резултирало испадањем у првој рунди од Јуте. Сви су знали да нешто не штима, а када се све анализирало, путеви би водили ка МекДенијелу. КЈ није тражио помоћ, јер је могао да носи Финикс сам уз Чејмберса. Ксавијер је после само једне сезоне напустио Сансе и отишао у Никсе, где се његов менталитет много боље уклапао у већ агресивну игру Њујорчана.
Сезона за сезоном, КЈ је бриљирао у регуларном делу, док је у мислима имао плеј-оф. Када би плеј-оф стигао, он би своју игру подизао не за један, већ за бар три ступња више. У сезони када су испали у другој рунди, током серије са Спарсима, имао је 22 поена у просеку и чак 16 асистенција. Род Стрикланд му није могао ништа. Џефа Хорнасека је прославио Финикс. Дена Мајерлија је прославио Финикс. Седрика Себалоса је прославио Финикс. Барклија се највише сећамо из Финикса, Чејмберса такође. Дебеле заслуге за то иду на конто Кевина Џонсона. Он је све њих хранио лоптама. На тацни су добијане асистенције које су они претварали у кошеве. КЈ би јако често својим пребрзим продорима навукао бар два играча на себе. Бар два. И увек је неко остајао сам. А Кевин је то увек видео. Осећао је игру јако добро. Знао је у сваком тренутку где му се налазе саиграчи. И читао је савршено противничке одбране и став одбрамбеног играча. Био је мајстор. Али се његово мајсторство често ставља по страни и величају се плејмејкери који су били окренути више ка постизању поена. А шта је све Кевин постигао што велики број сјајних плејмејкера није, видећемо нешто касније.
Управа је видела да Том Чејмберс почиње да полако пада у форми и да му је каријера ушла у зенит. Морали су да повуку мудар потез. И тај потез је био довођење Чарлса Барклија, велике звезде лиге, али проблематичног понашања. Сезону пре доласка је имао инцидент када је пљунуо девојку у гледалишту. Био је кажњен али се извинио девојци и њеној породици и дао им је карте за наредне утакмице. За Барклија су морали да дају нешто опипљиво. Избор је пао на Хорнасека, са којим су отишли Пери и Ленг. Са променом нуклеуса тима, стигла је и промена логоа, дресова (оних најлепших које је Финикс имао) и хале. Како је Мајерли постајао све поузданији шутер тако су имали луксуз да се одрекну Џефа. Требала им је моћ под кошем, а то вам је Баркли гарантовао. Седрик Себалос је бивао све бољи на ниском крилу и тим је могао да се наслути. Тим који ће доћи до финала лиге.
КЈ је због повреде пропустио готово пола сезоне, али су и тако Санси имали само 20 пораза и били први на Западу. Опет је КЈ био диригент игре Финикса, али је овог пута други део тандема чинио Баркли, не Чејмберс. Све је ишло као подмазано. У финалу Запада су избацили Сониксе предвођене Кемпом, док је Пејтон још стасавао. Тада је први пут КЈ био у сенци, јер је ово финале био својеврсни магични дуел два крилна центра, који су, гледајући историју, међу 10 најбољих икада. Дуел Чарлса Барклија и Шона Кемпа.
После велике борбе Санси су заказали дуел са Џордановим Булсима. Џордан је имао 41 поен у просеку у том финалу, али није све изгледало тако безбрижно и лако за Булсе. Да није било оне Паксонове тројке за победу од пола коша разлике, ко зна шта би се десило у 7. утакмици. О том финалу је снимљен документарац са именом "Тхрее Пеат", у коме је наратор чувени Хал Даглас. Нико још од Раселових Селтикса није освојио три узастопне титуле. Мало је недостајало да ни Булси то не учине. Али, ни МВП лиге Баркли није могао да заустави Чикаго на том путу. А тако му је мало фалило да досегне титулу коју је јурио до краја каријере.
У овом финалу, пре почетка прве утакмице, одата је почаст Дражену Петровићу који је погинуо у аутомобилској несрећи само два дана раније. Када помињем Дражена, увек ме је кретња и техника шута Кевина Џонсона подсећала на Дражена. Увек сам се питао како би изгледало да су њих двојица играли у истом тиму. Не знам, мислим да би то била права кошаркашка рапсодија та два генијалца. Али оставимо то за неке рубрике "шта би било кад би било". У трећој утакмици финала, КЈ је показао сав свој таленат, након две прве када је био непрепознатљив и када су Санси доживели оба пораза на домаћем терену. Велике заслуге за нешто слабије партије на почетку те серије имала је одбрана још једног јако потцењеног играча, Би Џеј Армстронга.
Већ у трећој, КЈ је ослободио звер у себи. Ломио је одбрану Булса како је желео. Када су стигли до средине последње четвртине преузео га је Џордан и добрим делом успорио, али је Финикс после три продужетка добио утакмицу, уз чак шест тројки Мајерлија. Ни "трипл-дабл" Барклија у утакмици број четири није помогао Сансима, јер им је Џордан убацио 55 поена. Није било само до Мајерлија, Џордана нико није могао да заустави када је имао своје вече. А имао их је доста.
Санси су добили утакмицу број пет, коју је Баркли назвао "Саве тхе Цитy", из разлога што је Чикаго имао меч-лопту на свом терену. Већ је било мобилисано доста полиције због потенцијалног славља по граду. Баркли је позвао своје саиграче, на челу са Џонсоном, да спасу Чикаго тог славља и евентуалне штете. И Џонсон је својом новом сјајном партијом спасио Чикаго те ноћи. Вратили су се у Аризону убеђени да ће изборити утакмицу број седам. Сви су мислили да је судбина решила да преда титулу Сансима. Али судбина је чудна и несигурна, а то се и овог пута доказало.
На 34 секунде пре краја, после продора и коша Џордана, Финикс је имао напад. Баркли је добио лопту да игра леђима против Хораса Грента. Удвојен од стране Пипена враћа лопту Френку Џексону који је сам на линији слободних бацања али не шутира већ даје лопту Мајерлију. Компликују, Џексон иде на продор и враћа на чеону линију Мајерлију, који остаје сам али промашује. Пипен хвата лопту на 13 секунди и тражи тајм-аут. Обе екипе су у бонусу. Фил Џексон црта акцију за победу. Лопта иде на Џордана који додаје Пипену на врху капице. Баркли је испао и оставио празан рекет. Пипен, Грент и Пексон су направили троугао. Пипен баца Гренту који види самог Пексона на тројци. Овај шутира и хладокрвно убацује тројку за победу на четири секунде пре краја...
После новог тајм-аута Финикс има лопту са стране на половини Булса. КЈ изводи и додаје до Оливера Милера. Лако се ослобађа Џордана, иде на уручење и спушта се у свом стилу у рекет. Наизглед је одлично финтирао Грента и дигао се на шут са ноге. То је прерано урадио, јер му је Грент скинуо лопту са руке при шуту за победу. Чикаго осваја три титуле заредом, Санси на најгори начин по њих остају без шансе да је освоје први пут.
Финикс није пао после овог изгубљеног финала, иако је био ближи циљу него икада. Чејмберс је као слободан агент отишао у родну Јуту, али се Себалос распуцао. Свима се чинило да је Финикс спреман за нови поход. КЈ је можда одиграо своју најзрелију сезону. Иако су Баркли и он, као и Себалос пропустили више од 15 утакмица, Финикс је као други на табели Запада био спреман за борбу до краја. А за то је требало да имају све снаге на располагању. Испало је да су имали само Џонсона у пуном сјају. Очигледно да је на Сер Чарлса изгубљено финале оставило највише трага. Али, оног момента када је дошао плеј-оф сви су били фокусирани на титулу. Џордан је изашао из лиге и пут је био слободнији него икада.
Разнели су Голден Стејт у првој рунди. И ово није претеривање када кажем разнели. У трећој утакмици су им убацили чак 140 поена. Чарлс и Кевин су имали свој шоу против Вориорса, иако су насупрот себи имали Малина, Вебера, Спривела, Овенса и Гетлинга. "Почистили" су их као да Вориорси нису плеј-оф тим. Баркли им је у тој трећој утакмици убацио 56 поена, а КЈ у другој 38, при том није шутнуо ниједну тројку, а имао је само девет слободних бацања. Замислите шта би радио да је шутирао тројке као играчи данас.
Уследио је дуел са Рокитсима. Ово је после финала са Булсима, једна од најбољих плеј-оф представа у историји лиге. КЈ је био убедљиво најбољи играч своје екипе у овом полуфиналу конференције. Олајџувон је писао уџбеник како се игра на позицији центра током овог полуфинала. Руку на срце, није имао баш великог противника у лику Оливера Милера и то је Хаким зналачки користио. Баркли није смео толико да удваја, јер је увек вребао Отис Торп. Хјустон је имао бољи и балансиран састав, али је Финикс имао Џонсона.
После 2:0 за Сансе, сви су били спремни за бар један брејк у Хјустону. Али, само је Џонсон радио на томе. Баркли и Мајерли су дебело подбацили онда када је највише требало да повуку. Џонсон је убацио два пута заредом по 38 поена, уз фантастичне проценте шута, иако је за чуваре имао Кенија Смита и Сема Касела. Још једна ствар је остала заувек урезана у сећање познаваоцима овог златног доба НБА лиге - закуцавање Кевина Џонсона преко Хакима Олајџувона. Свако писање о томе је сувишно, па погледајте клип и уживајте. Човек од 185 цм је урадио томахавк закуцавање преко најбољег блокера у историји НБА. Човека који је господарио рекетом. Против једног од највећих центара икада. Као да то није ништа страшно. Али је било страшно. Експлозивно. Јако. Нестварно.
У утакмици број седам, Хаким је са 37 поена послао Сансе на заслужен одмор. Колико год да је Мајерли био добар у сезони пре, толико је у овом плеј-офу био тотално ван игре. Био је очајан. Каменовао је кош, а кош му је то вратио на најгори могући начин. Можда најбоља представа Џонсона у плеј-офу током целе каријере отишла је у неповрат. Хјустон је касније освојио титулу у серији против Орланда, али је велико питање шта би у том финалу Санси урадили и да су до њега дошли. Одласком Чејмберса остали су кратки у рекету. А тако кратки не можете на Олајџувона или Шекила. Они то не праштају.
Већ те сезоне, а посебно следеће, кренули су проблеми са повредама Кевина Џонсона. То је био и јак разлог зашто овај човек није постигао много више, јер је имао све што прави, врхунски "плеј" треба да има. Али ни он, као ни Пени Хардавеј, није имао среће са повредама. И поред пола пропуштене сезоне "Кеј Џеја", Финикс је завршио као први у дивизији Пацифик. Сви су као да су се поново родили када је дошао плеј-оф, а посебно двојац Баркли-Џонсон. Опет су њих двојица разнела првог ривала, старог дужника из Портланда. Блејзерсе је на пола сезоне напустио Дреклсер, који се преселио код свог старог пријатеља Олајџувона.
На ред је стигла нова серија са Рокитсима. Хјустон је у плеј-оф ушао као тек шестопласирани тим. Играли су траљаво и једва ушли у плеј-оф, у који их је угурао Дрекслер када је стигао као спасилац. Сви су очекивали да ће Санси да врате дуг Рокитсима. Опет епска серија од седам утакмица. Опет су сви подбацили осим Џонсона. И да не грешим душу, јако сигурно и квалитетно је одиграла највећа девица НБА циркуса, Еј Си Грин. Али КЈ је одиграо професорски. Ово што ће сад писати треба окачити на таблу када год неко каже да КЈ није био један од Топ 3 плејмејкера своје ере. Уз 28 поена у просеку, имао је 10 асистенција, а био је уз то трећи скакач екипе, са својих 185 цм! Шутирао је 57 одсто за два и 50 одсто за три поена, док су му на леђима били Касел и Кени Смит. А никада није био познат као добар тројкаш и неко ко је жудео да узима шутеве за три поена.
Није Хјустон добио ову серију, више ју је Финикс изгубио. Не треба да помињем ново, очајно издање Дена Мајерлија. Од те две сезоне престао сам да га помињем као респектабилног играча, јер је нестајао у плеј-офу, онда када је екипи био најпотребнији. Увек је ту био само Кевин Џонсон. У још једној утакмици број седам, КЈ је убацио 46 поена, шутнувши једну једину тројку. Изгубио је само једну лопту, а био фаулиран чак 21 пут. Баркли је скакао, али изгубио чак седам лопти. Главни шутери, Мајерли и Персон су шутирали испод 20 одсто. Само је КЈ држао тим у игри. Седам секунди пре краја Марио Ели остаје сам у левом ћошку терена, види га Роберт Ори и баца му лопту. Ели се диже на шут и што би рекао Един Авдић, убацује тројку као кап за вођство од три поена. Мајерли даје два бацања после паметног фаула и Санси долазе на пола коша четири секунде пре краја. Дрекслер је одмах фаулиран и даје оба бацања. У том моменту током преноса иде обавештење да се спрема олуја. Спремала се и кошаркашка олуја за једне или друге, мада је у том моменту више шансе за олују имао Финикс. Рокитси фаулирају Денија Ејнџа, који даје прво, покушава да промаши друго, али ипак погађа, уз помоћ табле. Рокитси на половини Санса изводе аут две секунде до краја, бацају у "бунар", лопту сече Ејнџ али не успева да са више од пола терена постигне кош. А ко је и очекивао да ће то урадити. Очајна партија саиграча је још једном бацила у сенку сјајну плеј-оф представу Кевина Џонсона. Хјустон осваја другу узастопну титулу, овог пута против Никса у финалу. Али са оваквим Мајерлијем, то је био врхунац Санса.
После трећег великог јуриша на титулу, чинило се да су остали без муниције. Баркли остаје још једну сезону, када опет улазе у плеј-оф, али испадају већ у првој рунди. Иако су КЈ и Баркли опет вукли тим, проблем је био високи играч. Од одласка Чејмберса Санси нису имали "крштеног" играча на центарским позицијама. То је највише долазило до изражаја против екипа које су имале Ол стар центре, као Хјустон или Спарси, који су их овог пута избацили на старту плеј-офа. Дејвид Робинсон је радио шта је хтео. И то иде на душу управе Санса, никако играча.
Баркли потом одлази у Хјустон да проба да освоји титулу, али стварно мислим да он вуче неки баскузлук са собом и да нигде није могао да је освоји баш из разлога што је толико јурио за њом. Само га је титула занимала. Сушта супротност од Џонсона, који је само желео да се надмеће и игра кошарку, а титула би дошла као продукт надметања у коме некада победиш, а некада изгубиш. Остао је прави лидер екипе и веран Сансима. Долазили су сјајни играчи као што су Дени Менинг, Мајкл Финли, Џејсон Кид, Стив Неш, али прва рунда је сада постала максимум. Дефинитивно је нестало оне старе "ватре" из Џонсонових руку. После 11 сезона, повреде су натерале "Кеј Џеја" да се повуче.
Покушао је да се врати годину касније, када је у Финикс стигла још једна пројектована звезда коју су повреде упропастиле, Пени Хардавеј. Покушао је, али у њему није више било оне старе експлозије. Повреде су учиниле своје и много пре него што је требало, ставио је тачку на своју каријеру.
Током нешто више од 11 сезона, оставио је за собом рекорде које су постигли само неки од највећих плејмејкера у историји ове игре. Верујте кад кажем да је листа прилично дугачка и да је беспредметно овде наводити сваки од тих рекорда. Навешћу само неке, које су припреме за закључак о кошаркашком динаму из Финикса. Прво тимски, јер је са њим Финикс стигао до рекордног броја победа у тоталу. У свакој својој сезони у Сансима, осим оне прве када је стигао "трејдом" на пола сезоне, водио је Финикс у плеј-оф.
У периоду од девет сезона, од 1988. па до 1997. године, КЈ улази у Топ 10 листу играча који су креирали највише поена за свој тим, директно или кроз асистенције. Он је на 4. месту. Једини је са те листе, а да до сада није ушао у Кућу славних. Уз Криса Пола је једини играч који је имао преко 20 поена, 10 асистенција и две украдене лопте у просеку, шутирајући из игре преко 50 одсто. Спада међу једина три играча у историји лиге који су имали бар 20 поена и 10 асистенција у просеку, током три узастопне сезоне. Ниједан играч пре ни после њега, није убацио 45 поена и имао преко пет асистенција у одлучујућој утакмици број седам плеј-офа.
А за крај, да ставимо тачку на потцењивање Кевина Џонсона као великог играча, што он јесте. И да бар овим текстом дамо омаж његовој посебности на паркету и игри какву у данашње време све чешће виђамо на паркетима НБА лиге.
Нестваран талент, паклен ривал, а поврх свега поносан и горд. Његова игра је била препуна креација, разбијања одбрана дриблинзима или експлозивним продорима, скупљајући тоне фаулова од стране одбране, јер сте јако тешко другачије могли да га зауставите. Ко је гледао Кевина Џонсона у његовом "приме тиме" моменту зна о чему причам у овим редовима. Човек није шутирао тројке, а могао је. Кад је хтео и желео, убацивао их је са доста прецизности. Али и без тројки он је подизао публику на ноге и убацивао лако 30+ поена. Он је један од оних који сами себи креирају отворене позиције вансеријском вештином. Не чуче у неком ћошку и чекају пас. То није био КЈ. Он је био гладан продора. Био је гладан кошева. Његових или његових саиграча. Колико је постизао поена, толико их је и креирао додавањима. Један је од оних који су спојили стару и нову школу плејмејкера и показали да је то могуће. Показао је да често нема границе, али је управа Финикса ту границу увек постављала. Он је знао да је прескочи, често надљудским напорима, али је постајало тешко да то ради увек изнова. На крају, није успео. Није узео титулу, а он ју је заслужио више него ико други.
КЈ је био последњи Мохиканац игре за којом сви жудимо, а којој смо се тада дивили. Направите га бесмртним уласком у Кућу славних. После свега, он је бар то заслужио.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар