Да ли је касно за посљедњи велики трансфер каријере?
“После овога, Ајакс би комотно могао да тражи 50. 000. 000 евра за њега”, уверавају у Холандији.
Фудбал 11.03.2019 | 22:30
А да ли је Душан Тадић већ одустао од амбиција да се са статусом ветерана доказује по највећим клубовима света? Судећи по његовој изјави одмах после ванвременског издања у победи од 4:1 против Реала Тадић би радије да се скраси у Амстердаму и последње године играчке каријере дочека на функцији животног учитеља Ајаксових младих лавова.
Свима нама заљубљенима у Тадићев однос са лоптом тако је оставио да се питамо: да ли је ипак могао више?
Није да је завршио, наравно. Има Тадић пред собом још неколико сезона на највишем нивоу, у најскоријој будућности и то четвртфинале Лиге шампиона. Има и те квалификације за Еуро 2020, мада се ни од таквог аса не очекује да Србију учини макар конкурентном за некакво полуфинале, о титулама и да не причамо.
Али после плеса на стадиону “Сантјаго Бернабеу”, после изведбе којом је учинио да неки од најбољих играча планете немоћни врте главама, појавило се и оно зрнце љубоморе. Зашто Хрвати имају Луку Модрића у Реалу и Ивана Ракитића у Барелони, док је наш Дућа “само” пролазна сензација, никако истинска величина? Угледна Газета дело Спорт лепо је то описала: Тадић је до 30. године стигао са угашеним фаровима и тек их је у Мадриду упалио и обасјао фудбалски свет.
Има оних који ће више по навици посегнути за његовим мирним, војвођанским менталитетом, мада бисмо имали шта ту да проговоримо, јер овде се често заборавља да је већ у првој сезони у Премијер лиги давао голове Арсеналу (2:0), Манчестер јунајтеду (1:0), Челсију (1:0) и Сандерленду у канонади од 8:0 коју је зачинио са четрири асистенције. Потом је у сезони 2015/2016 подигао лествицу и такмичарски циклус завршио са осам погодака и чак 13 асистенција у Премијер лиги, рачунајући ту и три у победи против Манчестер Ситија (4:2)Мануела Пелегринија или две против Тотенхема (2:1) Маурисија Покетина.
Наравоученије, утисак може да превари, па се тако у Србији примило уверење да Тадић пуца под притиском. Баш супротно. Утисак је да Тадић воли светла рефлектора, велике утакмице на којима може да покаже шта зна. Сетите се само кад је на почетку каријере кренуо на Радосава Петровића.
Сетите се и да је баш Душан Тадић био најбољи играч репрезентације Србије у квалификацијама за Мундијал у Русији. Ми се рецимо сећамо како је та “мирна лалошка глава“ бесно ударала по трави терена у Тбилисију док је Грузија у кључној утакмици водила са 1:0 и приде држала Орловима час фудбала. Све док Тадић није погодио са пенала и потом спаковао голове Александру Митровићу и Мијату Гаћиновићу. Кад је Феликс Цвајер одсвирао крај Тадић је исцрпљен пао на колена. Тек тада.
Проблем дакле није у томе што је Тадић поникао у Војводини где “притисак не постоји“. Наводници треба да стоје баш на речи “проблем“, јер у Тадићевом случају “проблем“ је то што он није одрастао у Црвеној звезди или Партизану па већи део Србије једину емотивну везу са њим има преко репрезентације, а у 21. веку су се уз њу углавном везивале некакве негативне емоције. Тога се сећа и сам Тадић, цела Србија сада се вероватно смеје данима када је Радован Ћурчић прецртао Душаново име са списка репрезентације. А није смешно. Жалосно је.
Има наравно и Тадићеве кривице. Последње две сезоне на стадиону “Сент Мериз“ једноставно нису биле успешне као прве две. Имао је и ту несрећу да су Свеци тих година деловали као најозбиљнији бизнис концепт Премијер лиге. За огромне паре су продавали Моргана Шнајдерлина, Садија Манеа, Вирџила ван Дајка... Није морао да расподаје. Одрекао се само – амбиција.
Можда и ту лежи узрок тог Тадићевог тиховања у последње две премијерлигашке сезоне. Испао је из ритма. Не само играчког, већ животног. Савршено му је све ишло док је у иностранству на сваке две године правио корак више. Гронинген. Па Твенте. Затим Саутемптон. Проблем је само што се ту задржао дуже но што је требало. И сам је касније у првенству Енглеске говорио као о тучи, наспрам холандском познавају фудбалске игре.
Оно што ми не разумемо: како је дођавола такав фудбалски бисер ушао у четврту деценију без макар једног трофеја у витрини? Два пута финале Купа са Вошом, једном са Саутемптоном, најбољи асистент Ередивизије у два наврата, Златна лопта за најбољег фудбалера Србије за 2016. годину.
Можда баш зато – Ајакс?
“Због овога сам дошао у Ајакс. Знам да Френки де Јонг иде, али покушаћу да убедим остале момке да остану. Па да заједно искусимо још много оваквих предивних вечери. Ја остајем, ту нема дилеме”, поручио је Тадић после победе над Реалом, док се на холандском Скају водила полемика о томе да ли биДућа легао Бајерну сад кад оду Френк Рибери и Арјен Робен и да ли је 50.000.000 евра мало за играча овакве класе.
А године?
“Кад играш на оваквом нивоу године више нису важне. Људи једноставно себи кажу: овог морамо да имамо”, рекао је бивши фудбалер РКЦ-а, сада угледни коментатор Рене ван Рајсвајк.
“Лаганих 50.000.000 евра за Тадића. Толико може да узме Ајакс”, додаје.
Питање свих питања је: колико може да узме Тадић? Не пара. Трофеја.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Реутерс
Коментари / 0
Оставите коментар