Левина прича о тешким почецима...

Дошла је секретарица, дала ми исписницу и рекла - можеш да идеш! Нико ми никада није рекао да ћу бити ТОП играч! „Пошто су ме отпустили из Легије, нисам знао шта да радим. Био је то најгори тренутак у мом животу“, присећа се данас сјајни нападач. . .

Фудбал 10.03.2019 | 23:15 Четрнаест година је прошло од времена када је Роберт Левандовски пролазио кроз најтеже тренутке у каријери, а није имао ни пуних 17 година. Био је потпуно одбачен од Легије из Варшаве и у том тренутку није знао шта даље да очекује од своје фудбалске каријере. А све до тада је дао најважнијој споредној ствари на свету. Живот има чудне начине да вас научи да истрајете и поново дођете на врх – стамени Пољак је потписао за Знич Прусков и са тимом обезбедио две узастопне промоције, а притом је у оба наврата био најбољи стрелац лиге.

„Након што су ме отпустили из Легије, нисам знао шта да радим. Био је то најгори тренутак у мом животу. Био сам повређен и нисам играо три месеца, а тада сам полако почео да се враћам тренинзима, иако нисам био 100% спреман. Једноставно, време је било неопходно да залечи повреду. Нисам знао шта да очекујем од руководства након те сезоне и да ли ће уопште желети да продуже даљу сарадњу са мном“, започео је обраћање Левандовски за енглески ББЦ Радио.

Као у зони сумрака, није Роберт знао ни куда ни како након што је чуо лоше вести. Невероватно делује чињеница да је у једном тренутку чак размишљао да прекине све и дигне руке од фудбала, али његова мајка је имала друге планове.

„Нико из клуба није желео да ми каже шта се дешава са мном. Само је једног дана дошла секретарица, дала ми исписницу и рекла да могу да идем. Као да ме је гром погодио, изашао сам испред и мајка ме је чекала да идемо кући, јер још увек нисам имао возачку дозволу. Са мог израза лица могло се прочитати да се није десило ништа добро... Морали смо да размишљамо о наредним корацима – да дигнем руке од свега? Нисам желео да размишљам о томе, јер је Легија можда направила грешку. Мајка је рекла да треба да покушам поново и заиграм у другом клубу.“

Тада је дошло време за нови почетак који је чекао Роберта Левандовског – било је време да остави све црне мисли које су га пратиле претходних година иза себе.

„Након две седмице потписао сам нови уговор. Лекари су направили грешку, јер сам се опоравио месец дана пре планираног. Морао сам да се борим, јер сам остао једини мушки члан у породици након што ми је отац преминуо само годину и по дана пре свих ових дешавања. То ми је била највећа мотивација – да се борим за њих. Нико ми није могао рећи да не могу, јер сам већ пре тога пребродио многе тешке ситуације у свом животу. Знао сам да само причају глупости, јер трудом и радом се све може постићи, само ако се то заиста жели.“

А фудбалски стручњаци који су га кроз живот пратили никада нису желели да га искрено похвале, да кажу да је стварно изузетан и да ће једнога дана отићи далеко. Углавном су стизале само критике када нешто забрља.

„Никада у животу нисам упознао тренера који би ме погледао у очи и рекао – „момак, постаћеш врхунски играч“. Постигао сам толико голова у својој каријери, а ниједном нисам чуо да ми је неко дао неку сугестију да поправим игру.“

Само два ветерана у једном од клубова су му поручила да ће га „пребити“ уколико не буде поново заиграо за један од најбољих европских клубова. Испоставиће се да су једино они били глас разума у читавој овој причи.

Левандовски је врло брзо израстао у кључну карику Леха из Познања, па није било потребно много времена да га примете скаути из бројних европских клубова. Судбина је хтела да каријеру настави у Борусији из Дортмунда коју је у то време предводио сјајни Јирген Клоп. Док је боравио међу жуто-црнима, освојио је две титуле првака Немачке и један трофеј Купа – одиграо је 187 утакмица и забележио чак 103 гола. Ни почетак у немачком великану ипак није био лак и било је неопходно доста рада како би се напредовало.

„Током прве две сезоне у Борусији, мој ударац није био савршен какав је данас. Морао сам доста да тренирам шут и левом и десном ногом и желео сам да будем систематичан и да не правим превише грешака. Најважнији део тренинга за мене био је када сви остали оду – ја сам тада остајао и по два додатна сата како бих радио на себи. Некада је са мном остајао и голман, а некада не – разумем га, и он је човек од крви и меса и треба му одмор“, шаљиво прича Пољак о својим првим тренинзима са тимом из Дортмунда.

Прослављени тренер је одмах видео да од Левандовског може доста да очекује. Врло брзо га је бацио у ватру.

„Сећам да када сам тек дошао у Дортмунд да су тренинзи били изузетно напрони и тешки. Био сам млад и желео сам да покажем свима да могу да играм са 110% својих могућности. Занимљиво је да сам након прва два или три месеца био толико уморан да сам наредна три месеца морао знатно слабије да тренирам да не бих доживео неку тежу повреду која би ме поново одвојила од фудбала. Када се сада вратим на то време, схватим да сам доста тога научио. Већ у новембру те године сам се вратио у пуну форму и кренуо да решетам мреже ривала.“

Пољак је тада схватио да дечачки снови ипак могу да се остваре, видео је да може да постане један од најбољих играча на свету.

„Када сам одрастао, највећа жеља ми је била да заиграм на неком од највећих стадиона пред 80.000 људи. У Пољској  тада није било превише квалитетних играча, па сам морао да размишљам шире. Идоли су се полако смењивали како сам постајао старији – прво ми је то био Роберто Бађо, па онда Алесандро Дел Пјеро, а на крају сам око бацио на Тјерија Анрија. Он је био изузетан, не само због начина на који је постизао голове, већ због свега другог што је радио за тим. Сећам се са којом лакоћом је постизао голове и одмах сам рекао – желим то да научим! Желео сам да будем као он, али да истовремено имам своје „ја“, да будем Роберт Леванодвски. Сећам се када сам га први пут видео као тинејџер, само сам повикао – „јао, па то је мој идол из детињства“. Време пролази, а он сада жели мој дрес. Фантастично!“

Онда је прешао у Бајерн и све остало је историја. Дотакао се на крају Роберт и оне чувене утакмице када је постигао пет голова за свега девет минута. Био је љут на чињеницу да није играо од почетка!

„Заиста сам био повређен од претходне утакмице у Лиги шампиона, али сам сматрао да треба да почнем меч против Волфсбурга. Седео сам на клупи и чекао свој тренутак, а онда је он дошао. Пет голова у девет минута, вау... Никада нисам могао ни да помислим да могу да урадим тако нешто. Пријатељи и породица су гледали тај меч и касније смо причали – нисам имао појма како сам то урадио. Ни два, три месеца касније, ни данас... Само сам био фокусиран на меч и то је то.“

Никада не треба одустајати, а зна то и Левандовски. Увек постоји бар онај један промил наде да све може да се преокрене на боље. Ваљда ова прича показује да теорија вероватноће није увек у праву.

„Снови заиста могу да се остваре“, закључио је Пољак.

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс