Интервју - Ђуровски: Опет бих прешао из Звезде у Партизан!

Фудбал је сад болестан! Бивши фудбалер, Милко Ђуровски, чији је прелазак из Црвене звезде у Партизан 1986. године, уздрмао тадашњи југословенски фудбал, отворио је душу за холандске медије.

Фудбал 02.03.2019 | 23:30 Рођен у Тетову 1963, Ђуровски је својевремено важио за једног од најталентованијих фудбалера у Југославији, а током 25-годишње каријере је остао упамћен као ексцентрична личност на и ван терена.

"Незабораван, непоновљив, неподношљив, бриљантан колико и лењ", тако је описао Ђуровског аутор интервјуа Марко Тимер.

Ако би се једна ствар могла истаћи као његова главна карактеристика, то није ништа у вези са фудбалом. Напротив, то су цигарете, због чега су га у Холандији звали "Мађионичар који пуши".

"Мој деда Никола пушио је цео живот. А живео 92 године. Једина истина је да сам пушио и док сам био играч. Па шта? Јесам и то без скривања. И други су знали да повуку дим, али нико као ја, пред тренером. Без проблема сам пушио на стадиону, знајући да ме сви посматрају. Није то имало негативан утицај на моје партије. Можда би, да сам – престао!? Сваки фудбалер мора да ради оно што му прија. Све док игра добро", каже миљеник Гронингенових навијача који је у уторак прославио 56. рођендан.

"Нисам окусио кап алкохола скоро 20 година. Играо сам 1998. мали фудбал за Канзас у Сједињеним Америчким Државама, трошио доста вискија (позната је његова реченица „лед није да се ставља на колено као што раде доктори, већ у виски“), пробудио се после једног пијанства и одлучио да више никад нећу конзумирати алкохол. А кад нешто одлучим, тога се држим. Можда не пијем више зато што сам лудог карактера".

Данас живи у Словенији, у Марибору. Незапослен је.

"Нисам срећан! Осврните се око себе. Улице су скоро празне. Марибор је мали град, људи овде баш и немају новца. У Титово време све је ово била Југославија, а у Марибор, због близине Аустрије и Италије, народ често долазио, међутим, после распада државе, многи су отишли у иностранство. Самим тим и новац је испупман из града. Уморио сам се. А и остарио. Пази, пријатељу. До 20. године размишљаш као дете, до 35. ти се живот чини лепим, као да ти је цео свет под ногама. Онда постајеш породични човек, супруга и деца су приоритет. А после 50. живот је – катастрофа! Видећете кад превалите пола века, сетиће те се мојих речи. То је онај период живота кад се лагано примичете крају. Све вас боли, нервира... А знате шта ми је сад најбитније? Да се духовно осећам сјајно. У мислима сам и даље млад. Живим са супругом Андреом", преноси Милкове речи "Моззарт спорт".

"Рано устајем, пијемо кафу или чај, она оде на посао, а ја у кафић. Опет на кафу или чај. Из једног кафића у други, опет на топли напитак, па се вратим кући. Све полако. Гледам телевизијски програм. Кад се Андреа врати с посла, обично нешто скува, у 19 часова гледамо вести и опет попијемо кафу. Затим филм и правац на спавање. Уморан сам. Дижем се у шест сваког јутра и све из почетка. Чај или кафа. У Марибору је сваки дан налик претходном. То је проблем. Тако је досадно. Леп је град, знаш, али за оне које имају по 70 година. Једва чекам да одем на Тајланд, у посету сину, да побегнем од рутине. Добро је што Марио не игра у земљама окружења, јер би га увек поредили са мном, што није у реду. Прво, зато што нисмо исти типови играча. Он је везиста, ја сам био нападач".

Волели су га и "делије" и "гробари, Македонци, Словенци па и Холанђани где је провео три године у Гронингену и постигао 28 голова на 71 лигашкој утакмици. У Холандији и даље памте анегдоту са припрема у Шпанији. Тим је побегао из хотела у ресторан, а када је рано ујутру капитен позвао конобара шокирао га је одговор: "Све је плаћено".

"Такав је обичај код нас. Један плаћа за све. То није чудно, него нормално. Ујединило нас је што смо ноћу бежали из хотела у провод. Једне прилике нас тренер 'провали', те каже 'кад сам вас видео како прескачете терасу и верете се по дрвећу, уплашио сам се да ћете поломити коске, од сад идете на главна врата'. То нас је зближило, постали смо другари, прави тим, било баш је тешко савладати".

Као играча посебно су га мотивисали дербији.

"Играо сам боље против највећих тимова. Не зато што сам био посебно инспирисан, већ зато што сам волео велике утакмице, пред крцатим трибинама, под огромном тензијом. А кад је требало да гостујемо РКЦ-у дочека нас 1.000 људи!? Није то то. И у Партизану сам највише волео мечеве против Црвене звезде, сплитског Хајдука и загребачког Динама. Да се на њима покажем".

Због свог карактера је био "миљеник" и жуте штампе, пре свега што је виђан и у друштву "проблематичних" особа.

"То је било нормално. Сваки фудбалер у Београду тог времена је имао неког, ништа другачије није ни сада. Многима је било забавно и интересантно да се налазе у друштву играча. Аркан, сећате се њега? Био је један од оних који су фанатично подржавали Црвену звезду. Није ми био проблем да се носим са жестоким момцима, нити сам их се икад плашио. Ако им се свидиш – свидиш им се. Мафијашки босови су интелигентни типови. Волео сам да пијем, пушим, одем повремено у казино, али никад се нисам дрогирао. Приче о кријумчарењу злата, коцкарским дуговима, новцу на црно и тако даље нису тачне. Тужио сам холандске медије који су то објавили и наравно да сам добио одштету".

Као што смо већ навели, заувек ће остати упамћен и по трансферу са "Маракане" на "ЈНА" у лето 1986.

"И данас се навијачи Звезде љуте на мене. Кад изговорите моје име у њиховом друштву, знате шта кажу? Пих, катастрофа. Пљуну на патос. Све што сам урадио за њих, све голове које сам постигао, ништа од тога не важи. Да сам опет у ситуацију да пређем из Звезде у Партизан учинио бих исто. Можда потези које сам вукао нису били најбољи за мене, али се никад нисам кајао. Једноставно, у Звезди ме нису третирали праведно. Обећавали су доста, мало тога испунили. У једном тренутку ми је прекипело. Зато сам отишао у Партизан, можда да бих натерао Звезду да пати. Био сам један од првих који се одлучио на такав корак. Разумљиво, прихватио сам незадовољство навијача".

Тај трансфер му је једном направио велики проблем.

"Полицајац навијач Партизана ми је средио лажну возачку дозволу. Изгледала је као права, једно што број није био исправан. Возио сам без проблема две године, док ме није зауставио други полицајац, навијач Звезде. Очигледно није могао да ми опрости. Открио је да је дозвола лажна. Мада, имам утисак да ме неко издао. По прописима је требало да одлежим у затвору шест до осам месеци, међутим, баш у том периоду завршен је трансфер у Гронинген и све је сређено, чак нисам морао ни изјаву да дајем".

Иако се пензионисао још 2005. и даље живи од фудбала. Буквално. Захваљујући бронзаној медаљи на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. добија пензију од 400 евра месечно.

"То је показатељ поштовања према генерацији која је освојила медаљу. Леп је то новац за живот у Словенији. Наравно, и супруга Андреа ради у компанији за продају воћних сокова. Била је сјајна кошаркашица. Осам пута репрезентативка, престала је у 23. години, кад је срела мене. Време је да и ја нађем неки посао, у супротном ћемо запасти у проблеме, пошто нас само режије коштају 600 евра. Можда Марио може нешто да ми среди нешто на Тајланду", нашалио се Милко.

Ипак, новац никад није била ствар која га је мотивисала и "покретала.

"Никад ме није интересовао. Ни док сам играо, ни сад. Кристијано Роналдо може да има 300.000.000 евра на банковном рачуну, али не може, као ја, да седи у кафићу и да му нико не смета. Уживам у слободи. То је мој живот. Тако живим сад, исто као и док сам играо, било у Југославији, било у Холандији. Сваког месеца добијам тих 400 евра због освајања бронзе на ОИ, али сем тога, шта ми је фудбал донео у материјалном смислу? Ништа!"

Када се помене име Милко Ђуровски, многи ће рећи – протраћен таленат.

"И у Југославији су причали да нисам постигао довољно имајући у виду могућности. Али, пазите: одиграо сам око 300 утакмица за Црвену звезду, 200 за Партизан, још стотињак за Гронинген. Дакле, 600 мечева за клубове. Плус за репрезентацију Југославије и Македоније. Давао сам голове, играо европске утакмице, освајао трофеје, имам и брозну са Ол. Био сам најбољи стрелац Гронингена у једној од најбољих сезона тог клуба. Нисам играо за Барселону или Реал Мадрид, мада сам и без тога задовољан постигнутим. Док сте активни, од вас траже непрестано да играте. Чак и кад су вам колена повређена. Нисам из те приче. Одувек сам радио шта је најбоље за мене. Ако играш како они свирају казаће 'сјајан мали'. Суштински, никог неће бити брига у каквом ти је стању тело кад више не будеш могао на терен. А кад окончаш каријеру само те одј**у. Јесте фудбал леп, бар је био док сам ја играо, али све око њега је сра*е. То више није мој свет. Болесно је. Новац га је уништио".

Холандски новинар закључује да би лако могао да напише аутобиографију.

"Био би то бестселер", закључује Ђуровски.

Извор: Б92