Интервју који се чита у даху! Милко Ђуровски...

Нисам звезда, ја сам Милко, играо сам најбоље кад сам пио и пушио! Кад би написао књигу, био би то бестселер!

Фудбал 05.03.2019 | 00:00 Мангуп. Одметник. Можда прзница. Рушитељ баријера. Спортских и животних. Вечито другачији. Својеглав. Таквог га памтимо. Или, како написа Марко Тимер, новинар холандског Воетбол Интернешнела„незабораван, непоновљив, неподношљив, брилијантан колико и лењ“.

Различит од света и свега да га морате волети. Ако ништа друго, бар због ставова. Посебности. Способности да се људима увуче под кожу као дим из цигарете коју непрестано провлачи кроз прсте. Због тога су га у земљи Лала назвали Мађионичар који пуши.

И даље као дечкић. Јуче је прославио 56. рођендан. Пали цигарете једну за другом. И иде прича...

„Мој деда Никола пушио је цео живот. А живео 92 године“, као да му ништа не фали, препознатљиво хрпавим гласом говори некадашњи репрезентативни нападач Југославије, стрелац важних голова са Црвену звезду и Партизан, миљеник Гронингенових навијача.

Познат по томе што је играо у хулахопкама и одбијао да се брије, данас живи у словеначком Марибору. Нема посла. Нема ни израза задовољства на његовом лицу.

„Нисам срећан! Осврните се око себе. Улице су скоро празне“, указује холандским новинарима који су му дошли у посету. „Марибор је мали град, људи овде баш и немају новца. У Титово време све је ово била Југославија, а у Марибор, због близине Аустрије и Италије, народ често долазио, међутим, после распада државе, многи су отишли у иностранство. Самим тим и новац је испупман из града“.

Питају га, шта ради, чиме се бави...

„Уморио сам се. А и остарио“, одговара док пали још једну цигарету, лајтомотив интервјуа у коме га новинар подсећа да има „само“ 56 година и да је и даље ведрог духа. „Пази, пријатељу. До 20. године размишљаш као дете, до 35. ти се живот чини лепим, као да ти је цео свет под ногама. Онда постајеш породични човек, супруга и деца су приоритет. А после 50. живот је – катастрофа! Видећете кад превалите пола века, сетиће те се мојих речи. То је онај период живота кад се лагано примичете крају. Све вас боли, нервира... А знате шта ми је сад најбитније? Да се духовно осећам сјајно. У мислима сам и даље млад“.

Објашњава како проводи дане.

„Живим са супругом Андреом. Рано устајем, пијемо кафу или чај, она оде на посао, а ја у кафић. Опет на кафу или чај. Из једног кафића у други, опет на топли напитак, па се вратим кући. Све полако. Гледам телевизијски програм. Кад се Андреа врати с посла, обично нешто скува, у 19 часова гледамо вести и опет попијемо кафу. Затим филм и правац на спавање. Уморан сам... Дижем се у шест сваког јутра и све из почетка. Чај или кафа. У Марибору је сваки дан налик претходном. То је проблем. Тако је досадно... Леп је град, знаш, али за оне које имају по 70 година. Једва чекам да одем на Тајланд, у посету сину, да побегнем од рутине. Добро је што Марио не игра у земљама окружења, јер би га увек поредили са мном, што није у реду. Прво, зато што нисмо исти типови играча. Он је везиста, ја сам био нападач“.

Опак, ако смемо да приметимо. Волели су га и Делије (док није прешао у Партизан) и Гробари и навијачи Гронингена, и Македонци одакле је пореклом и сад Словенци, где душом припада.

„Још не схватам зашто сам толико популаран у Холандији. Искрено вам кажем. Док сам играо за Гронинген, разумео сам ту врсту хистерије, али био сам само добар фудбалер. Кад сам потписао уговор, све сезонске улазнице су распродате. Стадион је био крцат сваки меч. А сад? Немам појма шта се дешава у клубу“.

У зелено-белом дресу остао је три сезоне. Надавао се голова, постао миљеник навијача, па и саиграча. Сведочи о томе анегдота са зимских припрема у шпанској Марбељи. Друштву побегло из хотела, заноћило, попило се и појело и кад је капитен у глуво доба звао конобара, забезекнуо се чувши одговор: све је плаћено.

„Такав је обичај код нас. Један плаћа за све. То није чудно, него нормално. Ујединило нас је што смо ноћу бежали из хотела у провод. Једне прилике нас тренер 'провали', те каже 'кад сам вас видео како прескачете терасу и верете се по дрвећу, уплашио сам се да ћете поломити коске, од сад идете на главна врата'. То нас је зближило, постали смо другари, прави тим, било баш је тешко савладати.

Већ прве године (1993) 1:1 у Амстердаму са Ајаксом, кући реми са Фајенордом, плус победа над каснијим прваком ПСВ-ом, 4:1 са све Ромаријом.

„Играо сам боље против највећих тимова. Не зато што сам био посебно инспирисан, већ зато што сам волео велике утакмице, пред крцатим трибинама, под огромном тензијом. А кад је требало да гостујемо РКЦ-у дочека нас 1.000 људи!? Ма није то то. И у Партизану сам највише волео мечеве против Црвене звезде, сплитског Хајдука и загребачког Динама. Да се на њима покажем“.

Био је познат и ван терена. Увек свима у лице говорио шта мисли, имао став о свему, био омиљен саговорник медија. А оптуживали су га да превише пуши и пије, да има проблема са коцокм, да је умешан у кријумчарење злата, повезан са криминалним миљеом тадашње Југославије...

Само се насмејао.

„Једина истина је да сам пушио и док сам био играч. Па шта? Јесам и то без скривања. И други су знали да повуку дим, али нико као ја, пред тренером. Без проблема сам пушио на стадиону, знајући да ме сви посматрају. Није то имало негативан утицај на моје партије. Можда би, да сам – престао!? Сваки фудбалер мора да ради оно што му прија. Све док игра добро“.

Не пориче да су га посећивали виђени људи тог времена из Југославије, нека врста заштитника.

„То је било нормално. Сваки фудбалер у Београду тог времена је имао неког, ништа другачије није ни у садашњим генерацијама. Многима је било забавно и интересантно да се налазе у друштву играча. Аркан, сећате се њега? Био је један од оних који су фанатично подржавали Црвену звезду. Волео сам да пијем, пушим, одем повремено у казино, али никад се нисам дрогирао. Приче о кријумчарењу злата, коцкарским дуговима, новцу на црно и тако даље нису тачне. Тужио сам холандске медије који су то објавили и наравно да сам добио одштету. Није ми био проблем да се носим са жестоким момцима, нити сам их се икад плашио. Ако им се свидиш – свидиш им се. Мафијашки босови су интелигентни типови“.

Једном приликом умало није завршио у затвору због лажних исправа.

„По преласку у Партизан полицајац, навијач црно-белих, средио ми је лажну возачку дозволу. Изгледала је као права, једно што број није био исправан. Возио сам несметано две године, док ме није зауставио други полицајац, присталица Црвене звезде. Очигледно није могао да опрости што сам прешао с једне на другу страну Топчидерског брда. Открио је да је дозвола лажна. Мада, имам утисак да ме неко издао. По прописима је требало да одлежим у затвору шест до осам месеци, међутим, баш у том периоду завршен је трансфер у Гронинген и све је сређено, чак нисам морао ни изјаву да дајем“.

Још мало о пороцима. Уверава, архивираним.

„Нисам окусио кап алкохола скоро 20 година. Играо сам 1998. мали фудбал за Канзас у Сједињеним Америчким Државама, трошио доста вискија (позната је његова реченица „лед није да се ставља на колено као што раде доктори, већ у виски“), пробудио се после једног пијанства и одлучио да више никад нећу конзумирати алкохол. А кад нешто одлучим, тога се држим. Можда не пијем више зато што сам лудог карактера“.

Живи и даље од фудбала. Дословце. Открио им је да прима око 400 евра месечно од државе као освајач медаље на Олимпијским играма у Лос Анђелесу. Сећа се бронзе из 1984. године.

„То је на неки начин показатељ поштовања према генерацији која је освојила медаљу. Леп је то новац за живот у Словенији. Наравно, и супруга Андреа ради у компанији за продају воћних сокова. Била је сјајна кошаркашица. Осам пута репрезентативка, престала је у 23. години, кад је срела мене. Време је да и ја нађем неки посао, у супротном ћемо запасти у проблеме, пошто нас само режије коштају 600 евра. Можда Марио може нешто да ми среди нешто на Тајланду“, смеје се.

Мада, каже, новац презире. Фенсерај још више.

„Луксуз ме никад није интересовао. Живео сам у малом стану у Гронингену. У ствари, само сам спавао у њему, остало време зујао по граду. Као прво, нисам звезда. Ја сам само Милко. Увек био. Волео сам становнике Гронингена. И они мене. Кад бих изашао у град и остао до један иза поноћи у кафани, нико се није питао шта ћу тамо. Нису ме осуђивали. Тад нисам био фудбалер, него један од њих, спреман да попије колико и они. Сјајно време. Нисам био гост у модерним кафићима, волео сам мање барове, интимнију атмосферу, дружио се са нормалним народом, ценили су ме. Зато ми некад прође кроз главу да сам по окончању каријере могао да живим баш ту, где су ме волели. Ко зна, да сам остао, можда бих био и тренер“.



Звали су га мангуп, говорили да траћи таленат, да је оно што има у ногама обрнуто сразмерно ономе у глави.

„И у Југославији су причали  да нисам постигао довољно имајући у виду могућности. Но, пазите: одиграо сам око 300 утакмица за Црвену звезду, 200 за Партизан, још стотињак за Гронинген. Дакле, 600 мечева за клубове. Плус за репрезентацију Југославије и Македоније. Јесте, ухватили су ме у шетњи градом после пријатељског меча са Немцима и можда зато нисам више играо за државни тим некадашње СФРЈ, али далеко од тога да је то била само моја грешка. Давао сам голове, играо европске утакмице, освајао трофеје, имам и брозну са Ол. Био сам најбољи стрелац Гронингена у једној од најбољих сезона тог клуба. Нисам играо за Барселону или Реал Мадрид, мада сам и без тога задовољан постигнутим“.

Био је први у новије доба фудбала који је уздрмао Топчидерско брдо преласком из једног у други табор вечитих. Чувено лето 1986.

„И дан-данас кад одем у Београд, навијачи Црвене звезде се љуте на мене. Кад изговорите моје име у њиховом друштву, знате шта кажу? Пих, катастрофа. Пљуну на патос. Све што сам урадио за њих, све голове које сам постигао, ништа од тога не важи. Да сам опет у ситуацију да пређем из Звезде у Партизан учинио бих исто. Можда потези које сам вукао нису били најбољи за мене, али се никад нисам кајао. Једноставно, у Звезди ме нису третирали праведно. Обећавали су доста, мало тога испунили. У једном тренутку ми је прекипело. Зато сам отишао у Партизан, можда да бих натерао Звезду да пати. Био сам један од првих који се одлучио на такав корак. Разумљиво, прихватио сам незадовиљство навијача“.

У друштву Златка Заховића

Питају га колико би добар био да је живео стриктно спортски.
„Појма немам. Покушавао сам, било је ситуација кад сам напорно тренирао данима, али после таквих тренинга био сам најгори на утакмицама. Морао сам да се осећам комотно, да бих играо како се од мене очекује. Да будем свој. Да пушим и пијем. После тренинга волео сам да одем на пиво са економом Гронингена. Пили бисмо и пушили, јер шта је живот ако није интересантан?“

О новцу, као судеонику савременог фудбала – све најгоре.

„Никад ме није интересовао. Ни док сам играо, ни сад. Кристијано Роналдо може да има 300.000.000 евра на банковном рачуну, али не може, као ја, да седи у кафићу и да му нико не смета. Уживам у слободи. То је мој живот. Тако живим сад, исто као и док сам играо, било у Југославији, било у Холандји. Сваког месеца добијам тих 400 евра због освајања бронзе на ОИ, али сем тога, шта ми је фудбал донео у материјалном смислу? Ништа! Био сам првак и са Звездом и са Партизаном, давао голове, а да ли мислите да се неки од председника тих клубова сетио да ме позове, пита: 'Милко, како си? Да ли ти је потребан новац?' Нико не контактира са мном. И – нема проблема. Само желим да појасним како стоје ствари“.

И онда поента:

„Док сте активни, од вас траже непрестано да играте. Чак и кад су вам колена повређена. Нисам из те приче. Одувек сам радио шта је најбоље за мене. Ако играш како они свирају казаће 'сјајан мали'. Суштински, никог неће бити брига у каквом ти је стању тело кад више не будеш могао на терен. А кад окончаш каријеру само те отресу. Одј... Јесте фудбал леп, бар је био док сам ја играо, али све око њега је ср..... То више није мој свет. Болесно је. Новац га је уништио“.

Иако је с њим давно раскрстио, пошто већ трећу годину никог не тренира, фудбал га и даље прати. Колеге изВоетбол интернешнела примећују да би – само кад би хтео, кад би био марљив – могао и аутобиографију да напише.

„Био то бестселер“.

Потписник: Милко Ђуровски.



Извор: моззартспорт

ФОТО: МН Пресс