НБА прича: Пени Хардавеј, творац најљепших експлозија
Омаж кошаркашком уметнику из Мемфиса, који је могао да буде шампион и један од најуспешнијих играча "Златног доба" НБА лиге. . .
Кошарка 05.03.2019 | 22:15
Ко год да је питао када ће текст о њему, скоро сви су поставили ово питање: "Када ће текст о Пенију?", не о Анфернију. ОК, наравно да неће питати када ће текст о Хардавеју, јер није једини са тим презименом. Да сада окупите људе који су пратили кошарку тих година и урадите једно агенцијско истраживање где ћете их питати да вам кажу нешто више о Анфернију Хардавеју, већина би вас прво чудно погледала и запитала се ко је то. Ови преостали би се пар секунди чешкали по глави, да би на крају неки мали број добио накнадну памет и рекао: "Аааа, мислите Пени Хардавеј?". Да, мислим.
Надимак је добио од своје баке. Како је рођен у Мемфису, држава Тенеси, тако је свуда око њега постојао посебан, јужњачки нагласак. Е сад, бака га је звала "Преттy", али услед јачине нагласка сви, осим јужњаци, чули су "Пеннy". Кад смо већ код његове баке, Пени је био јако везан за њу. Оца није ни упознао честито. Мајка га је после рођења оставила са баком, јер у свом месту није могла да се запосли, па је отишла чак до Калифорније. Пени чак није ни требало да се зове Анферни, већ Ентони. Мајка није могла да изговори Ентони након порођаја, већ је узела прво име којег се сетила, а то је Анферни. Добио је име по њеном пријатељу са колеџа. Чак је и Дејвид Штерн током драфт ноћи рекао Ентони Хардавеј, а не Анферни. Нико не зна како мајка није могла да изговори Ентони. Можда је имала јако доброг друга стално у глави?
После одласка мајке, он је остао са баком Луси. Живели су у тзв. "схотгун хоусес" (мале монтажне, често јако уске кућице, популарне на југу Америке), у једном од најопаснијих насеља у Мемфису. Око њега је било много банди, криминала и дроге. Пени је обећао баки да ће се држати даље од свега тога. Заволео је амерички фудбал, али је након наговора баке, која није желела да га гледа испребијаног, одлучио да игра кошарку. И није погрешио.
У Мемфису је завршио средњу школу и касније колеџ. Није све изгледало тако сјајно. Током средње школе мајка му се вратила и он са 14 година прелази да живи са њом. Бака више није била шеф у кући и то се одразило на Пенијев успех у школи. Иако је сјајно играо кошарку, није положио пријемни испит за колеџ и одлучио је да преседи једну годину. Упркос интересовању великог броја колеџа, одлучује да остане близу куће и одлази на Универзитет Мемфис, тада Мемфис Стејт. Тај неуспех му неки никада нису опростили, па је често могао да чује добацивања "А-Ц-Т, А-Ц-Т"!
Познато вам је свима колико га је срећа обилазила током каријере у НБА лиги, али је током те паузе на првој години колеџа био на корак од прекида каријере. Једне вечери је стајао са својим рођаком испред рођакове куће у Мемфису. Пришли су им маскирани нападачи како би их опљачкали. После пљачке, док су нападачи трчали ка колима, један од њих је пуцао и погодио Пенија у десно стопало. Рикошет и кост поломљена на три места. Срећом се опоравио и кренуо да поново игра кошарку, али сам прича да је било јако близу да му метак прекине каријеру. После тога је све схватио озбиљније и почео је да учи. Поправио је просеке и нашао се на листи.
Колико је био добар на колеџу показује то што је већ у другој години био изабран у тим који је био спаринг партнер оригиналног "Дрим Тима", чије играче већ знате напамет. На другој страни, Пени је био у екипи са Крисом Вебером, Џамалом Мешбурном, Грентом Хилом и Аланом Хјустоном. Било је ту још играча, али помињем само ове који су стекли статус великих звезда. После треће године одлучио је да се пријави за драфт. Имао је доста јаку колеџ репутацију и препоруке скаута су му ишле на руку. Био је пројектован као комбо бек, који чак може да игра на позицији ниског крила. Показао је да може да прави "трипл-дабл" учинке и био је виђен на некој од првих пет позиција.
Тај драфт био је прилично квалитетан. Колберт Чејни, који је проглашен за најбољег колеџ играча, биран је са 6. позиције. Пенију је припало место број 3. Е, тада се десила ситуација која је већ постала карактеристична за америчке навијаче. Орландо је бирао са првог места и одабрао Криса Вебера, али је одмах "трејдован" у Вориорсе у замену за Пенија. Тада се халом пронео чувени "Бооо!" узвик. Пени каже да му је то најгори тренутак у животу. Уствари, иницијатор овог "трејда" био је Шек.
Њих двојица су играла на Олимпијском фестивалу још 1990. године, а исто тако су заједно учестовали на снимању филма "Блуе Цхипс". Тада је Шек развио велико поштовање према Пенију. Шек је у лигу ушао годину раније као први пик на драфту. И он сам је признао да би ствари сигурно биле другачије да се није десио "Блуе Цхипс", где се уверио колико је Пени добар. Играли су гомилу "пицк уп" утакмица после снимања, на којима је Пени "развалио". И Вебер и Шек су сигурни да би Вебер остао Орландов пик, јер је био највећа звезда колеџ кошарке, потпуно спреман за НБА. Али се десило снимање филма и родило се пријатељство. Иначе, Крис Вебер није желео да буде део филма, већ је желео да ради на себи и спрема се за НБА. Када је Шек чуо да Пени излази на драфт, дао је ултиматум управи Орланда, "Доведите ми га, или идем". И Пени је стигао. Иако је Крис био највећа звезда и лидер чувене "Фаб Фиве" петорке Мичигена, Шек је рекао: "Знам колико је добар Си-Веб, али Пени... Мени треба Пени, човече!"
Иако је био у нотесу иза Мешбурна и Бредлија, на инсистирање Шека стигао је на тренинг где су ставили Ентонија Боувија (вероватно га знате боље док је играо за неколико европских екипа) да га чува. Пени је доминирао над Боувијем, који је био елитни дефанзивац. То је био пресудни тренутак, јер ако може то цео дан да ради Ентонију, лако ће моћи и осталим дефанзивцима у лиги. Нису погрешили. Денис Скот је изјавио да би Андерсон и он имали више простора за шутеве поред Вебера и Шека и да би то била шутерска рапсодија Меџика. Али се Скот касније допунио, рекавши да је Пени био нешто специјално и да су га повреде спречиле да покаже колико је заиста добар. Да ли би Вебер био боље решење за Орландо и што каже Грент Хил, формирао тандем "Шека и малог Шека" никада нећемо сазнати. Исто као што никада нећемо сазнати колико је Пени могао стварно да буде добар да није било свих тих повреда. Али више о томе у наставку текста...
Иако Шек каже да је Пени био "Коби пре Кобија", стил игре њих двојице се доста разликује. Једино ако је мислио на храњење лоптама, што је Пени доста боље радио. Пенијева популарност док је играо за Орландо је расла из сезоне у сезону. Не знам да ли се сећате, али "Најк" га је узео као заштитно лице и снимили су неколико реклама где је Пени глумио поред луткице са именом "Лил Пеннy", којој је глас позајмио чувени комичар Крис Рок. У рекламама је поред њега била и Тајра Бенкс, девојка Криса Вебера, који је управо био "трејдован" за Пенија, или Пени за њега, свеједно.
Пени је био велика звезда. Био је рођени такмичар. Улица га је научила како треба да се бори. И он се борио сваке друге или треће вечери. Ово поређење њега и Кобија... Па, није адекватно. Пени јесте као Коби играо комбо бека, али је био више играч који разиграва и отвара простор чистим шутерима, него што је узимао гомиле шутева по утакмици, што је Коби радио. Његова пост игра, поготово када игра против плејмејкера, била је чиста уметност. Био је ноћна мора за противничке плејмејкере када се спусти леђима према кошу. Његова игра је била толико динамична да сте имали осећај да никада неће стати са закуцавањима и поенима. Био је чистокрвни нападач са јако добро израженим осећајем за простор и кретње саиграча. Не знам за вас, али ја сам обожавао тај Орландо. Од свих сезона у дресу Магичних са Флориде, само је једном пропустио да их одведе у плеј-оф. Онда када је одиграо само 15 утакмица у сезони. У свим осталим, оне три које је провео са Шеком и две без Шека, Орландо је имао резервисано место у плеј-офу.
Пошто је био једнако добар као бек шутер и плејмејкер, прву сезону је више времена проводио на "двојци", јер је у тиму још био рекордер по броју асистенција на једној утакмици, Скот Скајлс. Пени је учио занат и имао је јако доброг ментора. У својој "руки" сезони је већ кренуо са "трипл-дабл" учинцима, поред већ доказаних саиграча које ћемо касније поменути. И наравно, поред Шека. Био је најбољи играч утакмице свих "рукија", а на крају сезоне је после гласања остао на другом месту, иза Криса Вебера. Вебер је стварно био фантастичан током прве сезоне. Мада су у плеј-офу оба тима добила "метлу" у првој рунди, Орландо од Индијане са Реџијем Милером и Риком Смитсом, а Голден Стејт од Финикса, кога су предводили Чарлс Баркли и Кевин Џонсон.
Већ следеће сезоне Орландо прави екипу за респект. Џордан се повукао и Булси су већ били виђени као тим који ће таворити у доњем делу табеле Истока. Хорас Грент је био слободан и слетео је на Флориду. Поред њега, стигао је проверени и поуздани Брајан Шо. Џордан се предомислио на половини сезоне, када је провалио да је јако лош у бејзболу и да му ни срећа у коцкању није наклоњена и вратио се у лигу. Узео је број 45, што је касније Ник Андерсон искористио да га боцне рекавши да је број 23 играч који би вас одувао, али да број 45 није више тај играч. Али о дуелу у плеј-офу само мало касније.
Пени је у својој другој сезони изабран на "Алл стар" поред свог саиграча, Шека. Нисам пропуштао ниједан детаљ са њихових утакмица које сам био у прилици да испратим, да ли кроз читаве мечеве или "НБА Ацтион" епизоде. Брајан Хил је јако добро уклопио ову екипу. Шек је доминирао рекетом и имао скоро 30 поена у просеку. Пени је био други стрелац екипе, али и први асистент и крадљивац лопти. Његов атлетицизам му је давао предност над скоро сваким одбрамбеним играчем. Петорка коју су чинили Пени, Денис Скот (мада је углавном улазио као измена, онај пресудни "шести играч"), Ник Андерсон, Хорас Грент и Шек била је језиво добра. Шек је закупио рекет и био газда у магичној кући. Андерсон и Скот су сипали тројке са свих страна, а што је најбоље за њих, а најгоре за противнике, промашене лопте је имао ко да покупи. Имали су два страшна скакача у виду Шека и Грента. Хорас Грент, тога се сећам као јуче, био је непогрешив са капице. Кад год би ту добио лопту, у великом броју случајева си могао да рачунаш да примаш кош. И на крају Пени. Рекет је био отворен, Пени је дивљао са закуцавањима. Орландо је стварно био магичан те сезоне. Били су ту увек захвални Брајан Шо и Доналд Ројал, који је био обично стартер. Ко је скупљао "Уппер Децк" картице, које су се тада продавале и код нас, сигурно се сећа доброг Доналда Ројала. И данас ми је жао што те картице нису у каснијим годинама продаване у Србији. Када смо већ код њих, негде још имам Пенијеву картицу кад постиже кош преко Терија Камингса...
Е, сад долази на ред та чувена сезона Орланда (1994-95), када су на путу до НБА финала избацили Булсе са Мајклом Џорданом у тиму. Те сезоне се чинило да нико не може да их заустави. Као што сам горе поменуо, игра је била готово перфектна и сваки шраф магичне машинерије је знао своје место у тиму. Свако је радио оно што је најбоље знао. Са таквом игром Орландо је стигао до прве позиције на Истоку, испред Индијане као освајача "пол позиције" у дивизији Централ. Булси са повратником Џорданом стигли су до позиције број пет.
Први су на ред дошли Селтикси, предвођени Домиником Вилкинсом и Дином Рађом. Бостон је успео да дохвати једну победу, мада је врло лако могло да се деси да серија оде у пет утакмица (на старту плеј-офа играло се у три добијене), јер је Доминик одиграо врхунску представу у утакмици број четири, када је поред 22 поена имао чак 18 скокова, од тога осам офанзивних, а у том моменту је имао 35 година. Ко је читао прошлу колумну могао је да схвати сву величину Доминика Вилкинса. Осим у првој утакмици, када је Орландо размонтирао Селтиксе, остале су биле прилично тесне. Рађа се доста добро носио са Шеком, применивши све чари европске одбране. Чврсту игру, увек на ивици фаула, са честим провокацијама противиника.
Онда су се састали са Булсима, предвођеним Џорданом, али без Хораса Грента као прве скакачке опције. Он је сада био на супротној страни, док је код "бикова" у игру упао Тони Кукоч, који је био фантастичан шутер и додавач, али ни близу доминантан у скоку као Грент. Прву утакмицу је добио Орландо, уз Џорданов очајан шут. После меча је Ник Андерсон рекао ту чувену реченицу: "Број 23 би вас одувао данас. Али број 45 је изгубио свој моментум". Џордан је револтиран заменио број и постигао 38 поена у следећој утакмици, за изједначење у серији. Сви добро знају да никада не смеш да провоцираш Џордана. Много пута су то схватили играчи у НБА лиги. Не љути Џордана и биће све ОК. Џордан је наставио свој плес са 40 поена у трећем дуелу, али је петорка Меџика била фантастично балансирана у поенима и скоковима, да ни одлична партија "Летећег Мајкла" није могла то да компензује. Ипак, уследило је ново изједначење, које је овог пута донео цео тим Булса. Би Џеј Армстронг је такође прорадио и чинило се да ова серија иде у седам утакмица. Орландо је и поред Џорданових 39 поена повео са 3:2, да би на крају усред Чикага однео победу за 4:2 у серији. Џордан те вечери није био у свом елементу. Када се подвуче црта, недостајала им је скакачка снага коју су добили сезону после у Денису Родману.
Пени је поред Хораса Грента био кључна фигура ове серије. Успео је да поремети значајно организацију игре Булса, константно вршећи притисак на бекове Армстронга, Харпера, а често и на самог Џордана. Имао је око три украдене лопте по мечу, био први асистент и други стрелац екипе, иза Шека. Хорас Грент је био ноћна мора за своје бивше другове задајући јако тежак задатак Кукочу да га сачува.
У финалу Истока су ишли на силно инспирисане Пејсерсе, које је предводио Реџи Милер, шутерска машина. Шек се ове сезоне разгоропадио и Рик Смитс није могао да га сачува. Нису могли толико да доминирају у скоку, јер су Пејсерси поред Смитса имали пар јако снажних Дејвиса, Дејла и Антонија. Имали су у том моменту боље балансиран тим од Булса, готово идентично попуњен као Орландо. Отишли су у седам утакмица, што је значило да је водећи тандем Орланда морао да подигне игру на виши ниво. Шек је то први урадио, а Пени... Пени је донео сву своју магију. Иако је увек важио за слабијег шутера за три поена, у овој серији је шутирао 47 одсто за три и 52 одсто за два поена. Боље од Реџија Милера. Боље од Дениса Скота. Боље од Ника Андерсона. Био је фантастичан. Иако су их Пејсерси торпедовали у шестој утакмици, уз 36 поена Милера, они су били спремни за "мајсторицу" и пласман у прво велико финале. Пени је одиграо перфектну утакмицу, зауставио Милера и притом имао шут из игре од 72 одсто, уз две блокаде и три украдене лопте. На крају су послали Пејсерсе кући са 24 разлике минуса и почели да се спремају за Рокитсе.
Шта додати о том финалу, које су Рокитси добили са 4:0? У народу познато као "метла". Иако је Орландо имао предност домаћег терена, то Хјустон није много интересовало. У првој утакмици Орландо је имао шансу, али је Ник Андерсон везао чак четири промашаја са бацања и дао прилику Кенију Смиту, који је тројком 1,6 секунди изједначио резултат. У последњем нападу је Роберт Ори блокирао Дениса Скота и изборио продужетак, где је Хаким Олајџувон поготком из одбитка донео победу Хјустону. Роберт Ори је од ове серије почео да формира свој надимак "Биг Схот Роб", јер је он био тај "X фактор" који је превагнуо на страну Хјустона и донео му другу узастопну титулу. Потпуно је затворио Хораса Грента, скупио гомиле скокова и блокада и био готово непогрешив у нападу када се ломио резултат. Прича о њему стиже врло брзо.
Не може се рећи да је Орландо био лако побеђен, јер је у трећој утакмици Ори донео победу шутем за три поена, док је у четвртој Хаким постигао једину тројку коју је шутнуо у финалу и погодио, чиме је утабао пут ка победи и титули. Пени је одиграо своју најбољу серију у плеј-офу са скоро 26 поена и осам асистенција у просеку, али је фалила боља одбрана. Вероватно би је и било да против себе није имао Сема Касела, који је био неуморан на терену и права енигма за одбрану Орланда. Пени је кроз овај плеј-оф показао да се, иако је тек у другој сезони, ради о врхунском таленту и будућем вођи екипе. У том финалу био је офанзивно најпотентнији играч екипе, иако просек поена каже да је то био Шек. Пени је био покретач свих акција које су завршаване поенима. Сви су предвиђали велики успон тандема Шек & Пени и сви су чекали титуле. Али титула није дошла... И само да додам, јер многи овде потежу поређење Шека и Хакима. Шек је још увек био клинац када је изашао на мегдан Хакиму. Уз велико искуство и наравно врхунску вештину, Хаким је однео победу у дуелу. Вратите се мало уназад и упоредите Хакима у Шековим годинама. Треба бити објективан...
Идуће сезоне је Пени опет подигао ниво своје игре, а самим тим и игру Орланда. Били су други на крају лигашког дела, само зато што су Булси имали рекордну сезону и скор 72-10. Џордан је те сезоне узео индивидуалну "триплу круну". Био је најбољи стрелац, МВП лигашког дела и финала лиге. Изазов је био изаћи на црту таквим Булсима. Булсима који су сматрани идеално укомпонованим тимом. Шек је те сезоне пропустио 22 утакмице због повреде прста, али то није сметало Орланду. Пени је преузео лидерску палицу и изостанак Шека није много утицао на учинак тима. Идентичан учинак имали су Бикови и Магични у плеј-офу. Прва рунда 3:0, друга рунда 4:1 и заказивање новог дуела.
Џордан је сигурно запамтио речи Ника Андерсона. Орландо је поново добио "метлу", овог пута већ у финалу Истока. Колико су Булси били доминантни показује трећа утакмица, у којој је Орландо постигао само 67 поена. Пени и Шек су били једини расположени у екипи Меџика, док је на другој страни Родман хватао 16 скокова у просеку док је насупрот себи имао Грента и Шека. То је означило и крај динамичног дуа Орланда, сигурно најбољег после дуа Пејтон - Кемп. Шек је са 24 године, у пуној снази, када је тек требало да се развија заједно са Пенијем, заменио дрес Меџика дресом Лејкерса. Он је имао велику жељу да остане и да поново нападну Булсе. Млади и без респекта према старијима, били су убеђени да ће завладати НБА лигом. И имали су довољно петље да то ураде, као и талента. Орландо је пре "лоцкоута" могао да понуди Шеку практично бланко чек, али су они урадили скроз супротно. Могли су да изграде династију, али су својим потезом све упропастили. Буквално су пустили Шека Лејкерсима. А довели Ронија Сејкалија. Какав аматерски потез. И уместо у Орланду, династија се рађала у Лос Анђелесу. Али Рони Сејкали... Мрзео сам их од тог момента.
Наравно да без Шека то није била иста екипа. Пени је остао усамљена звезда у Орланду. Водио је екипу као први стрелац и прва нападачка опција. Сејкали други стрелац. ОК, није он био лош играч, али ми уопште није личио на кошаркаша. Не само по изгледу, него сваком потезу који је правио на паркету. Те сезоне су испали од најближег ривала, Мајами Хита. Пени је бриљирао у трећој и четвртој утакмици, где је постигао преко 40 поена и тако постао први играч у историји који је имао "бацк то бацк" 40 поена у плеј-офу против неког Рајлијевог тима. На крају, није могао сам. У петој је и поред 33 поена очајно шутирао и ту је био крај. А тада долази на ред повреда. Прво повреда колена, па после и скочних зглобова, које су га уништиле или боље речено бациле у стагнацију, а касније уназадиле.
Доктор Џејмс Ендрјуз. Ради се о можда најчувенијем доктору за озбиљне спортске повреде. Заслужан је што "ранинг бек" Адријан Питерсон и даље игра у позним годинама. И то јако успешно. Објашњава да тада нису постојале довољно добре магнетне резонанце да у потпуности утврде статус повреде какву је Пени имао. Данас је то итекако могуће. Да се повредио само две године касније, све би изгледало много боље. Овако је доживео чак четири операције на колену.
Као што ће касније урадити Грент Хил, Хардавеј је напустио Орландо и потписао за Финикс у "сигн & траде" договору, придруживши се Џејсону Киду, како би формирали ултра динамични тандем у Финиксу. Међутим, Пени више није био динамичан, већ хронично повређен, а да све буде горе и Кид се повредио те сезоне. Поред свих тих несрећа дошли су до плеј-офа, где је Пени предводио Сансе до тријумфа у четири утакмице против Сан Антонио Спарса. Пени је у трећој утакмици "трипл-даблом" утабао пут у следећу рунду. Наравно, посао им је био много олакшан јер није било Данкана услед повреде колена. Клиф Робинсон је био највећа помоћ Пенију у тој серији. После су их избацили Лејкерси, за које је играо његов велики пријатељ Шекил О'Нил.
Када су сви мислили да је Пени нашао нову средину у којој ће да бруси свој таленат и покаже све оно што смо знали да поседује, срећа му је опет окренула леђа. Нова операција на колену и пропуштена сезона. После те повреде Хардавеј више није био онај Пени кога смо знали. Постао је спорији, експлозивност је готово нестала и морао је да се поузда у свој шут. Кид је био идеалан партнер за њега, али је у "трејду" стигао Марбери и наслућивао се крај Пенијевог боравка у Сансима. Финикс је решио да иде у "ребилдинг" и послао је Пенија и Марберија у Никсе. Ако је могао да бира где неће отићи, сигурно би рекао да су то Никси. Тамо су гомилали играче, али су исто тако гомилали и тренере који су истом брзином којом би дошли, одлазили из Њујорка. Све је мање играо и сам је знао да је ускоро време да каже збогом кошарци.
На крају је 2007. одиграо 16 утакмица за Мајами, у исто време када је члан Хита био Шек. Брзо су га отпустили да би довели анонимуса под именом Лук Џексон. Плаћам ручак ко без гуглања зна о коме говорим. Онај Пени из Орланда. Онај магични атлета. Онај енергични бек који је константно задавао главобоље и најбољим чуварима. Онај који је држао "пост уп" игру какву данас више ниједан бек нема. Он који је требало да буде један од најбољих тих година. Завршио је на тај начин.
Невероватно је да је само годину по доласку Пени Хардавеја у лигу стигао и Грент Хил. Невероватно, ако посматрамо све ово из угла шта су могли да постану и какав су обојица потенцијал имали, а нису. Да само није било тих силних повреда обојице, данас бисмо имали још већу гужву међу најбољима икада на својим позицијама. Сетите се само те прве сезоне без Шека, када су му довели, паааа - никога. Он је у плеј-офу убацивао 31 поен у просеку. Исто као Џордан. Све то пре повреде. Зато је и дошла ова прича о Пенију.
Он је био нешто најближе Џордану у тим вечерима када су одмеравали снаге са "великим злим" Булсима. Он је могао да буде велики. Не само велики, него један од највећих. Али није. Срећа га је издала, или тело. Нешто јесте, али шта год да је, одузела је много нама који смо гледали Пенија у "Златном добу" НБА лиге. Пени је за мене један од најбољих. Уметник који је сликао најлепше експлозије на НБА паркетима.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар