Прича: Сваког пута је лично кад је наспрам Клопа Бајерн...

Лично је било чак и пре чувеног финала на Вемблију, када смо схватили да су неки Немци једнакији од других, а да су најједнакији они који себе зову Баварцима.

Фудбал 19.02.2019 | 20:00 Она дежурна фраза из суженог фудбалског вокабулара, како “жреб није био наклоњен једној екипи”, у случају Ливерпула и вечерашњег дуела са Бајерном могла би да буде два пута подвучена дебелим маркером.

Први је црвене, други жуто-црне боје...

Да се било који други папирић нашао у оној куглици тамо у децембру, када је Ливерпул преживео групу у којој их је Наполи надиграо а Павков ишамарао, све би било јасно, и можда би чак и Јирген Клоп – иако то не би признао – прихватио добронамерну сугестију са трибина и навијачких форума да батали потеру за шестим ушатим пехаром, и да се фокусира на Свети грал, пардон на Премијер лигу.

Да је било који други клуб, да, не би се суза пролила на Копу због изостанка оних чувених европских вечери (само у завршници европских такмичења, тврде познаваоци, Енфилд заличи на оно што је некада био; све мимо тога је позоришна сала са нумерисаним седиштима и тек ексцесним ентузијастичним гледаоцем), алиКлоповој екипи дошао је Бајерн.

Беше ли то четврти наставак – толико лош, приде, да после оволико година делује скоро генијалан у својој наивности и глупости – серијала “Ајкула” који је најављиван постером и блурбом “Овог пута је лично”?

Е па, с Бајерном је лично.

Баш лично. Сваког пута лично.

Лично је било чак и пре чувеног финала на Вемблију, када смо схватили да су неки Немци једнакији од других, а да су најједнакији они који себе зову Баварцима. Тада је Клоп у Енглеску дошао краткотрајним послом, водио је мајсторе у дресовима попут браће Далтон и имао једнако велике планове као та котерија на почетку сваке епизоде.

А онда неки Талични Том, или неки Арјен Робен, боцне лопту и она путује, и путује, и осећа се у ваздуху и шест година касније.

Био је то и брзопотезни курс на катедри “Велика финала” који је водио доктор Јуп Хајнкес, а они песимистичнији међу навијачима Ливерпула страховаће и даље да је Клоп тај испит положио на шарм, никада не савладавши градиво.

Од тада, заправо, Клоп чека, сигурно му се смеју бркови и брада сваки пут када баварски гигант заличи на онај ФЦ Холивуд који је био најчитаније таблоидно штиво – мада ће бити једнако неповерљив и свестан факта да то може да буде још једна смицалица Улија Хенеса – чека да се први пут судари с Бајерном а да не буде аутсајдер.

Смета и њему, гарант, што су се ових дана, у предигри утакмице која њему значи више него свима другима на стадиону, сви ухватили статистике, не дајући ширу слику, да то “Клоп против Бајерна” укључује и мукотрпне дуеле када би његов Мајнц дошао на извлачење ушију, а да је чак и у најрадосније доба “Жутог зида” имао озбиљан заостатак у људству и репроматеријалу.

Посебно га је болело када би његови пулени, од Левандовског и Хумелса до покајника Гецеа тако лако скочили са пиратског брода на луксузну јахту; могао је да шири руке и да цокће језиком и да шкргуће зубима и да гледа како му Бајерн отима славу, и ништа више није могао, сем на крају да оде.

И да потом чека. И чека. Као она ајкула...

Дресови његове потенцијалне жртве су исти, и грб је исти и њему омражен, али овог пута с друге стране руковања неће бити ни Хајнкеса ни Ван Гала ни Гвардиоле; уместо њих, један момак којем такође оспоравају знање и дораслост толико великом клубу, а којег ће Клоп врло добро препознати, иако су прошле две и по деценије од њиховог последњег тет-а-тета.

Јирген је већ тада увелико схватио који су му лимити, те сезоне 1994. на 1995. у Цвајти имао је 27 година и вероватно полако размишљао о томе шта ће радити после; његов Мајнц играо је пред свега неколико хиљада гледалаца – каква разлика у односу на два телевизијска спектакла која нас очекују – када им је у госте дошла Херта.

Нико Ковач је рођени Берлинац, али мора да су му се увек свиђали дресови Мајнца, она гарнитура са шаховницом; тог поподнева четири године млађи Ковач, који ће направити много бољу играчку каријеру, стигао је на мегдан Клопу и његовом куму Жељку Бувачу у средини терена.

Било је 1:1 на крају, али како се не насмејати на податак да је једини гол за Мајнц постигао Јирген Клоп (био му је то, ако не лажу интернетске архиве, већ трећи у сезони, иако је тек почео новембар), а да му је са клупе командовао Херман Хумелс, отац момка којег ће Клоп лансирати у Дортмунду, који ће благо киксати на оном вемблијевском финалу, и који ће вечерас загрлити свог бившег шефа и, дакле, бившег ученика свог оца.

Није баш шпанска серија, ако сте и даље на овом програму, али умеју и ти Немци да закувају...

(И у “реваншу”, наредног пролећа у Берлину, у тишини готово потпуно празног Олимпијског стадиона, опет ће бити 1:1 и опет ће Јирген Клоп постићи погодак, у најпробитачнијој сезони по центархалфа који је често молио тренере да га пусте да буде нападач.)

Обојица су били борбени, обојица поуздани, обојица популарни, лојални, цењени; Ковач, уз несумњиво већи таленат, можда отворено дрчнији, Клоп превејанији, Ковач опседнут дисциплином, Клоп забављач, што су све разлози да вечерас ни на једној слободној каси не буде попуста.

Упркос томе што би и навијачи Ливерпула, ево, нека остане записано, више волели да на терен истрче Стариџ, Ориги и брат Алберто Морено, а да Фабињу, Фирмину и Салаху остану пуна плућа пред кратак и увек мучан пут на Олд Трафорд у недељу.

Све би то било лако, само да је жреб био иоле наклоњен Ливерпулу; овако, насмејана црвена ајкула је осетила мирис рањеника који допире из Минхена. А када се то деси, када је на пучини Бајерн, све слике, па биле и оне велике, највеће, о титули која се чекала скоро три деценије, умеју да падну у други план.

Тад је, опростите и ви у Ливерпулу, и покушајте да разумете, ђаволски лично.

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс