Прича: Саудијска Арабија узвраћа ударац!
Рат за доминацију петромонархија прешао је у фудбал! Шта се то последњих година дешава на Арабијском полуострву?!
Фудбал 14.02.2019 | 00:00
Фудбал на Арабијском полуострву је углавном једино на тај начин могао да привуче пажњу. Уз повремене епизоде репрезентација попут Саудијске Арабије. Као она на Мундијалу 1994. године када је Пустињски Марадона предриблао целу Белгију и дао антологијски гол. Али углавном су то више биле негативне епизоде у виду поправљања гол-разлике на њима. Па им Клосе да три комада главом, а Јанкер и Бирхоф им дају голове ногом?! Саудијска Арабија је била она досадна репрезентација у албуму са сличицама са свим оним једноличним бркама сличних имена за које чујете тада и никад више. Добро, можда су Сами ал Џабер и Мохамед ал Деја били ликови за које су фудбалски фанатици знали... Али остали су били непозната територија на коју нисмо ни хтели, нити имали разлога да загазимо.
Дуго је репрезентација из Куће Сауда била синоним фудбала на Арабијском полуострву, али онда су и мале емиратске комшије „избушиле“ паре и почели да се шире. Наважнија споредна ствар на свету се допала и шеицима из Уједињених Арапских Емирата и Катара, па је почело фудбалско описмењавање петромонархија.
РИВЕЛИНО ЈЕ БИО ПРЕТХОДНИЦА, НАМАМИЛИ СУ И ПЛАТИНИЈА
Иако су Кувајт, Ирак и Уједињени Арапски Емирати пре Саудијаца успели да заиграју на Мундијалима, популарни Зелени соколови су као фудбалски владари полуострва натопљеног нафтом. Они су довели прву велику звезду у клупски фудбал на полустрву када су 1978. намамили бразилску звезду Ривелина. Кувајт је касније имао авантуру када је подмазао Платинија да чак одигра и утакмицу за њихову репрезентацију, али све до краја деведесетих није било много познатих имена која су била спремна да за велику количину новца заиграју у арапским деспотијама са потпуно другачијим законима, правима и културама.
Међу првима је зов долара прихватио Христо Стоичков, за њим су у Саудијску Арабију долазила звучна имена попут Донадонија, Бебета, Канчелскиса, Дејана Рамба Петковића, Денилсона, Калона... Није их било много поред ових поменутих. Иако су паре биле велике. Саудијску Арабију и њена шарија су одбијале чак и звезде. А ни Саудијци нису баш звали свакога. Пре свега су волели своје идоле и плаћали их златом, а успеси клубова на азијској сцени су им давали за право и задовољавали њихове тадашње жеље и амбиције. Имали су стриктно лимитиран број странаца надајући се да ће то помоћи напретку њихових играча. А и када би доводили неког странца, гледали су да то буде неки муслиман из окружења или Африке који ће се уклопити у специфичну средину верске диктатуре. Радикални вехабизам и затвореност према свету нису са одобравањем гледали ни на долазак фудбалских звезда.
Ипак, и са својим играчима су Саудијци постизали сасвим задовољавајуће резултате на клупском и репрезентативном плану. Ако на рачунамо шездесете и седамдесете године када су израелски клубови доминирали азијским фубалом, а Арапи нису желели да играју против њих, после увођења неког реда и почетка озбиљнијег клупског такмичења у Азији 1985. године, саудијски клубови – пре свих Ал Хилал – су били једна од највећих сила у азијском фудбалу. Играли су у чак 13 финала Лиге шампиона Азије (раније Клупског првенства Азије) и само су корејски клубови били успешнији.
Али са економским узлетом емиратских земаља УАЕ и Катара, Саудијска Арабија добија конкуренцију. Катарски Ал Сад је 1989. освојио титулу шампиона Азије. Катарци почетком века почињу да бацају милионе као блато у покушајима довлачења великих звезда из Европе и Јужне Америке. Малена петромонархија, која је невероватном брзином постала земља са највећим личним дохотком на свету, упустила се у фудбалску битку. Владајућа фамилија Ал Тани се заљубила у овај спорт и тако су у Катар почеле да стижу звезде попут Ромарија, Батистуте, Ефенберга, Гвардиоле, Јера, браће Де Бур, Десаија, Лебефа, Каниђе, Жуниња, Де Јонга, Кјуела, Сисеа, Раула, Луча Гонзалеса, Лисандра Лопеза, Снајдера и на крају највећег – Ћавија! Изграђена је инфраструктура, доведени стручњаци из свих фудбалских области, а Ал Сад је у међувремену освојио још једну азијску титулу. Владарска породица је уздрмала и европски фудбал када је пре неколико година купила и Пари Сен Жермен са намером да у стилу „паре могу све“ покори и Европу. Добили су и организацију Мундијала 2022. године. На који начин, то знају само „шетачи кравата“ у ФИФА. Али није тешко претпоставити на који начин је Катар изгурао конкуренцију попут САД и Аустралије. Шеиков човек од поверења Насер ал Келаифи је са Пари Сен Жерменом почео да силује светско фудбалско тржиште и направио два највећа трансфера у историји фудбала, извргавши подсмеху дуго чекана правила о финансијском фер-плеју. Као круна катарске фудбалске опсесије је стигао недавни историјски тријумф на Купу Азије и највећи успех у историји катарског фудбала.
Комшије из Уједињених Арапских Емирата су раније имале нешто већу традицију од Катара, а мању од Саудијске Арабије. Већи и моћнији од Катара, а ипак у сенци великог брата из Куће Сауда. Историја међусобних односа УАЕ и Саудијске Арабије је преплетена споровима, заверама о убиствима владајућих шеика, али и чврстим савезништвима против заједничких непријатеља, што је однедавно Катар. На крају, око битних питања ипак главну реч имају Сауди, а УАЕ је у ратовима и заверама њихов највернији савезник. Катар се отргнуо са тог ланца и постао оличење ђавола у рангу Ирана.
Управо по узору на Саудијце и уз њихову помоћ кренуо је и успон фудбала у Емиратима. Имали су то учешће на Мундијалима када су их 1990. из Италије кући послали Дарко Панчев и Роби Просинечки. Почели су и они да доводе звучна имена из Европе и Јужне Америке. Али нешто мање гламурозна, јер ипак нису плаћали много као осиљени и амбициозни комшилук из Катара. Тако су УАЕ стизали Жорж Веа, Абеди Пеле, Коку, Трезеге, Канаваро, Кварежма, Зарате, Графите, Вучинић, Бабел, Негредо... Владајућа фамилија Бин Зајед је велике фудбалске амбиције показала куповином Манчестер Ситија пре 11 година и лансирањем енглеског клуба у сам врх европског фудбала. Наравно, упумпавањем гомиле новца.
ЗВАНИЧНО: Дегенек нови играч Ал Хилала, Звезди иде 3.600.000 евра
Локални Ал Аин (највећи тамошњи клуб који ових дана непристојним понудама тестира Владана Милојевића) успео је 2005. да освоји Лигу шампиона Азије, а до данас је играо још два финала. Од клубова из УАЕ само је још Ал Шабаб (фузионисан са Ал Ахлијем) успео да дође до финала. Ал Аин је недавно дошао и до сензационалног финала СП за клубове, што је највећи успех арапског фудбала на светској сцени. Фудбал у Емиратима је константно напредовао, али недостајао је успех репрезентације. То је требало да се промени недавно. Били су домаћин Купа Азије, стигли до полуфинала и онда доживели шамарчину од омраженог Катара, који је касније освојио титулу. За владајуће емире, није постојао гори сценарио...
Док су Катар и УАЕ напредовали и улагали, Саудијци су годинама били статични и верни својој политици јаке затворености и вере у своје играче. Међутим, са успесима малих комшија, запиштао је и аларм у саудијском фудбалу. Осетили су угроженост. У правом моменту.
КАКО ЈЕ АЛ ИТИХАД НАПРАВИО СИЛНЕ ГРЕШКЕ?
Истовремено је цела држава доживела промену. Када је после десетогодишње владавине и смрти краља Абдулаха на престо ступио краљ Салман, направљен је преседан. Остарели Салман је за принца престолонаследника именовао Мухамеда бин Салмана, осмог од својих 13 синова, и прекршио правило да први у низу за престо буде његов млађи брат. Сада тридесеттрогодишњи Мухамед бин Салман, познат и као МБС, нешто је потпуно ново. Брутално амбициозан човек који је преузео све полуге власти. Заправо, принц МБС је прави господар Саудијске Арабије у ишчекивању да његов остарели отац абдицира. А принц је преузео власт са гомилом нових планова, суочен са демографском експлозијом, али и падом цене нафте. Решио је да Саудијску Арабију на неки начин отвори ка свету, да пружи већа права женама, да укине благодетан живот становништва на државној и социјалној помоћи, да прихвати неке трендове западне клутуре и да, између осталог, подигне и саудијски фудбал. Иако на први поглед делује као модеран владар, у политици се показује као већи и опаснији апсолутиста од свих претходника. Он је архитекта крвопролића у Јемену, тренутно најбруталнијег сукоба на планети, он је затегао линију сукоба са Катаром до пуцања, он се одрекао правила да се крупне одлуке доносе договором у краљевској кући. Он о свему одлучује сам.
Са његовом политиком „отварања према свету” се подудара и почетак нове ере саудијског фудбала. До 2017. године број странаца у саудијским клубовима је био ограничен на четворицу, са посебним правилом да ниједан не може бити голман. Пре две године је лимит подигнут на шесторицу и дозвољени су страни голмани. У току сезоне је лимит подигнут на седморицу. Летос је број странаца ограничен на осморицу. Дакле, за годину дана је дозвољено дупло више странаца у саудијским клубовима него до тада. Сигнал да се спрема нешто велико.
Било је то зелено светло за богате клубове да крену са трошењем у катарском стилу. Од 20 највећих трансфера у историји суадијског фудбала, чак 12 је направљено у последњих шест месеци.
Наравно, предњачили су велики клубови. Као и у свакој лиги на свету, и ова у саудијској има „велике и мале“.
Највећи је Ал Хилал из Ријада. Најтрофејнији су домаћи клуб са 13 титула откако се игра професионална лига и са две титуле шампиона Азије по чему је испред само корејски Поханг Стилерс. Имају и четири изгубљена финала. Увек су имали најбоље домаће играче, највеће спонзоре и најбогатије донаторе. Буџет им прелази 50.000.000 долара. Летос су довели сјајног Перуанца Кариља из Бенфике и дали му 4.000.000 евра годишње. Платили су 6.000.000 евра обештећења за Бафетимбија Гомиса из Галате и дали му 8.000.000 евра по сезони за три године, а он је заузврат решетао мреже. Довели су и Ботијуиз Олимпијакоса, као и најбољег фудбалера Арабијског полуострва Омера Абдулрахмана, прву звезду Уједињених Арапских Емирата. Са тим појачањима су протутњали кроз први део сезоне, а онда су решили да се још појачају. Сменили су тренера Жоржа Жезуса и довела Зорана Мамића, а за њим и појачања попут Ђовинка, Соријана и Дегенека. Италијан је добио нестваран уговор вредан 10.000.000 евра по сезони за три и по године. Пирмера ради, у Серији А је само Кристијано Роналдобоље плаћен. Шпанска хаубица Џонатан Соријано је дошао за џабе из Пекинга, али се није одрекао плате од 8.000.000 евра годишње. Дегенек је добио скоро десет пута већу плату у односу на ону коју је имао у Звезди. Имају прејак тим... На голу је легендарни Ал Хабси који је бранио у Премијер лиги, у одбрани Дегенек и Ботија, у вези Кариљо и сјајни Бразилац Карлос Едуардо, а у нападу Ђовинко, Гомис и Соријано. Када се томе дода да имају најбоље домаће играче (деветорица од 23 са Мундијала у Русији су били чланови Ал Хилала), то је тим пројектован за освајање Лиге шампиона, с обзиром да се титула у Саудијској Арабији подразумева.
А још бомбастичнији прелазни рок је одрадио Ал Хилалов вечити ривал Ал Итихад. Ривалство Ријада и Џеде се огледа и кроз овај фудбалски „Класико“. Ал Итихад има мањи број домаћих титула, али исти број титула првака Азије као Ал Хилал и први је клуб у историји који је везао две шампионске круне на континенту. Летос су довели Славена Билића на клупу, а пре тога уложили 20.000.000 евра у обештећења за појачања попут Александра Пешића, Ел Ахмадија из Фајенорда и Бразилце Ромариња, Валдивију, Карлета и Жонаса. И потпуно промашили! Ал Итихадова минула сезона је најгора за клуб у историји. Само двапут у историји је Ал Итихад био лошије пласиран од седмог места и углавном био међу прва три, а прошлу полусезоне ја завршио као фењераш?!
Клупско руководство је реаговало брутално и решило се бразилских промашаја, Пешића и још неких играча. За неколико дана јануара, клуб је уложио 30.000.000 евра у куповину нових играча и ко зна колико у њихове астрономске уговоре. Купљени су Александар Пријовић из ПАОК-а, штопер Да Костаиз Башакшехира, крило Гари Родригез из Галате, сјајни везиста Саного из Јанг Бојса и легенда бразилског клупског фудбала, голман Марсело Грое. Промењено је пола тима. Пријовић је добио 25.500.000 евра за четири и по године уговора (без бонуса са којима би могао да дође и до 40.000.000!), Родригез 5.000.000 евра по сезони за четири и по године, Саного 2.500.000 евра годишње... Уложен је огроман новац да Ал Итихад избори опстанак, донекле спасе образ и искупи се у Лиги шампиона Азије где је титула једини циљ. Славен Билић је обећао да ће са зимским појачањима освојити макар 36 бодова до краја сезоне. Засад је освојио седам од могућих девет и добро му иде... Највећа мана им је што имају најмање домаћих репрезентативних играча. Летос на Мундијалу нису имали ниједног, а тренутно имају једног стандардног и неколико повремених.
После два највећа клуба, на ред долазе њихови локални ривали. Ал Наср из Ријада је градски ривал Ал Хилала и трећи најтрофејнији саудијски клуб. Летос су уложили 46.500.000 евра у обештећења за гомилу појачања. Најскупље у историји саудијског фудбала је нигеријски нападач Ахмед Муса којег су Лестеру платили 16.5000.000 евра евра и дали му уговор на четири године вредан невероватних 28.500.000 евра! Платили су 10.500.000 за Жулијана из Фенера, 8.500.000 за Амрабата из Вотфорда, 6.000.000 за Хамдалу из Ал Рајана... Иако је скупо плаћени Муса дао само пет голова на 15 утакмица, резултати нису трпели и Ал Наср је једини конкурент Ал Хилалу у трци за титулу. А недавно су довели и португалског стручњака Руија Виторију, пошто је смењен у Бенфики, и Галатиног штопера Маикона, пошто је Бешикташ одбио преко 15.000.000 евра за Домагоја Виду. Од Ал Насрија се на лето очекују још неке бомбе, пошто су се у јануару помињали Кварежма, Конате, Беланда, Фегули...
Ал Шабаб из Ријада је четврти најтрофејнији саудијски клуб, једини у историји који је везао три титуле, иноватор у тамошњем фудбалу који је први покренуо клупски канал, основао музеј и почео изградњу модерног комплекса вредног 200.000.000 долара. Тренер је Румун МаријушШумудика, који је био творац оне успешне генерације Астре Ђурђу, па је за собом у Ал Шабаб довео миљенике и некадашње жеље Црвене звезде: Константина Будескуа и Валерику Гамана. Недавно су ангажовали и бразилско крило Себу, који је играо за Олимпијакос, и мароканског везисту Мбарака Бусуфу. Дакле, не доводе много звучна имена, али се одржавају у врху.
Ал Ахли је други велики клуб из Џеде, вечито у сенци Ал Итихада. Имају три титуле првала државе, а чак девет пута су били други, због чега их сматрају најмалерознијим клубом Саудијске Арабије. Летос су платили 25.000.000 евра за трансфере бразилског везисте Жозефа из Фенербахчеа, центарфора Ђанинијаиз Мексика и аргентинског штопера Паула Дијаза из Сан Лоренца. Ове зиме су им придодали АдерљанаСантоса из Валенсије и румунског офанзивца Николаеа Станчијуа, којег су Спарти платили 10.000.000 евра. Он је уз Пријовића највећи зимски трансфер у Саудијској Арабији. Нападачки тандем Ал Сома (13 голова на 15 мечева) – Ђанини (13 голова на 12 мечева) најбољи је у лиги и требало би да испуне циљ и пласирају се у Лигу шампиона. Ал Ахлијева велика снага је добар фонд домаћих играча. Летос су на Мундијалу имали седморицу репрезентативаца, а сада имају исти број играча у националном тиму као Ал Хилал.
Остали клубови ван поменуте петорке из Ријада и Џеде су далеко скромнији и мање битни. Само још Ал Етифак и Ал Фатех имају титуле првака државе, а највеће појачање Ал Фатеха ове зиме је био трансфер нашег Саше Јовановића из Кордобе за 500.000 евра.
Саудијски клупски фудбал је доживео огромне промене у последње две године у покушају да поврати примат на полуострву поред надолазећих претњи из Катара и Емирата. Саудијци су потпуно издоминирали тржиштем у последњих шест месеци. Катарци као да су преспавали прелазне рокове. Само је владајуће мезимче Ал Духаил реализовао два велика трансфера. Довели су Бентаију из Јувентуса и за чак 35.000.000 евра Јапанца Накаџиму из Портимоненсеа, што се повезује са намером да га ускоро пошаљу у ПСЖ и још једном се поиграју са правилима финансијског фер-плеја. Емираћани су били још скромнији и нису реализовали ниједан велики трансфер, нити одвели неко звучно име у последњих шест месеци. Примера ради, највеће звезде у лиги су им ветерани Швеђанин Маркус Берги Мађар Балаш Џуџак, нападач Шеик Дијабате и Леонардо, који је некада играо у Партизану. Прилично скромна имена за оно што се дешава у комшилуку...
Саудијци су схватили да су већа улагања и отварање према свету неопходни да не би изгубили трон у региону. Подсетимо да су за 22.500.000 евра купили три утакмице италијанског Суперкупа у овој и наредне четири сезоне. Следећи корак би могао да буде куповина неког великог европског клуба по узору на комшије. Породица АлТани има ПСЖ, породица Бин Зајед има Манчестер Сити, а млади принц МБС се помињао као могући купац Милана преко свог сателита и бизнисмена Фаваза Алхокаира.
Мира на Блиском истоку никад није било, а овај регион све више делује као буре барута. Трвења између владајућих династија у претоморахијама су све већа, а фудбал је још једна територија на којој ће се водити тај сукоб у којем има све мање компромиса.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар